Slučaj Telekom, ili kako država Srbija brani srpske ekonomske interese

Mediji su poslednjih nekoliko godina puni vesti o američkoj intervenciji u Iraku i Avganistanu. Amerikanci su velika sila i našli su načina da ubede svoju javnost da je vojna intervencija neophodna iz raznih razloga i da se mora izvršiti. Malo upućeniji znaju da je država Amerika (kao uostalom i Evropa) ustrojena tako da je „politika sluškinja biznisa“ te da Amerikanci ratuju pre svega zbog svojih državnih interesa kontrole snabdevanja naftom. Time zapravo vrlo posredno štite interes svojih privatnih naftnih kompanija, i ne samo naftnih jer ima i te kako mnogo i onih kompanija koje nisu naftne, ali su zainteresovane za otpočinjanje biznisa u dve pomenute zemlje (pod zaštitom svoje države i vojske). Kakve to ima veze sa nama? Pa da bismo to razjasnili, treba da se setimo šta o tome kaže prof dr Jovan Dušanić: „Ne treba da radimo šta nam oni (tj. zapadne „prijateljske“ države – primedba autora članka) kažu već da radimo ono što oni rade“. Ne mislim da treba da bilo gde odmah krenemo u rat da bi štitili svoje ekonomske interese jer za to pre svega nismo ni vojno ni politički spremni, ali sigurno treba da se zapitamo o suštini naše ekonomske politike. Kako to naši „učitelji“ ratuju zbog interesa svojih kompanija a mi naše kompanije prodajemo njima i to proglašavamo apsolutno velikim uspehom u koji naravno niko ne sme da sumnja? Da li postoji neka donja granica i da li baš sve treba da rasprodamo? Da budem konkretan: da li je Telekom Srbija firma koja treba da se proda? Da li je ekonomski ili stranački razlog u pitanju? Ipak je sličnost sa prodajom dela Telekoma Miloševićevog doba isuviše očigledna sa sadašnjom namerom vlasti da posao prodaje završi jednom za svagda: izbori i ostanak na vlasti su glavni podsticaj.

Slična logika zaštite državnih ekonomskih interesa postoji i kod rešavanja problema nastalih ekonomskom krizom koja je potekla iz Amerike pa se proširila na čitav svet. Naime, ono što se odmah primećuje je da svaka država mora da se brine za sebe i svoje probleme rešava pre svega sama. To se odnosi i na Ameriku i na države koje nisu udružene u državne zajednice poputa EU. One države koje su članice EU mogu samo do neke mere da se pouzdaju u EU i njene mere ekonomske pomoći, ali veći deo problema treba da rešavaju same (uključujući i uspešno sprovođenja uputstava koje dobijaju od institucija EU), pri čemu je većem broju članica EU evro kao nadnacionalna valuta (koju ne mogu da direktno kontrolišu i time se bore protiv krize) više problem nego pomoć. Bitnije je da država bude efikasna i organizovana nego li da bude članica ma kakve međudržavne ogranizacije, makar to bila i EU. Dakle, može se reći da i dalje postoje nacionalne države koje brinu o svojim nacionalnim ekonomijama kako znaju i umeju, to se može posmatrati kao činjenica koju je svetska kriza tvrdoglavo iznela na površinu uprkos „stručnjacima“ koji tvrde da je vreme nacionalnih država prošlo. Osim toga, tvrdnje nekih srpskih stručnjaka da neke države (Amerika pre svega) socijalističkim merama spasavaju svoja posrnula preduzeća i banke su bespredmetna i nisu vredna razmatranja.

Slična logika zaštite državnih ekonomskih interesa postoji i kod rešavanja problema nastalih ekonomskom krizom koja je potekla iz Amerike pa se proširila na čitav svet. Naime, ono što se odmah primećuje je da svaka država mora da se brine za sebe i svoje probleme rešava pre svega sama.

Šta je to srpska nacionalna ekonomija, ko ili šta je čini? To je pitanje za koje bi bio potreban poseban tekst, ali nisam siguran da bi iko mogao da dokaže njeno postojanje.

Kako država Srbija brani srpske ekonomske interese? Da li je srpska država ustrojena tako da brani interese svojih preduzeća, na način (manje ili više) sličan svojim evroatlantskim partnerima? Odnosno, da li je ustrojena tako da izvoz i izvozne interese svojih preduzeća stavlja na prvo mesto? To sigurno nije slučaj, ako ništa drugo to sada znamo po Telekomu koji je naše najprofitabilnije preduzeće a prodaje se ispod cene koja je niska zbog svetske krize (možda niža i preko 50%, neposredno posle kupovine Telekoma Srpske tadašnji direktor Telekoma izjavio je da Telekom Srbija vredi više od 3 milijarde dolara!). Zahvaljujući našoj političkoj eliti mi ne možemo da kažemo da je „srpska politika sluškinja srpskog biznisa“ već je sitaucija zapravo obrnuta, preduzeća koja postoje u Srbiji u manjoj su ili većoj meri „sluškinje“ srpskih političara i služe da ili direktno finansiraju njihove političke kampanje, da se političari promovišu u medijima kao neko ko je pomogao poslovanje tih preduzeća, ili takođe kao mesta gde će se zaposliti njihovi rođaci, prijatelji i partijski saborci. Sve to nema apsolutno nikakve veze sa ideološkim evroatlantskim idealom tržišne ekonomije kojim su puna usta naše neuspešne političke elite i o kome tako gorljivo pričaju dugi niz godina. Uzimajući u obzir činjenicu da je većina preduzeća u Srbiji privatizovana, tj. prodata (pri čemu su najprofitabilnija i veća preduzeća uglavnom pokupovali stranci) može se taj proces posmatrati kao nešto sasvim suprotno od onog što evroatlantski prijatelji rade za svoja preduzeća pomažući im da se šire na tržišta drugih država i time omogućavaju da stanovnici drugih država rade na boljitku i poboljšanju standarda građana države ulagača. Odnosno, drugačije rečeno, države koje su organizovale svoja preduzeća da izvoze i pomažući im u tome u što većoj meri su bogate i imaju veliki standard. Uostalom, u samoj EU ima dosta državnih preduzeća koja su uspešna. Kina je danas druga ekonomija sveta a u njoj postoji takođe mnogo državnih preduzeća koja dobro rade. Naposletku, privatizacija nije sama sebi cilj, ostaje samo da se pitamo kojim su se strateškim ciljevima upravljali naši političari kada su prodavali naša preduzeća budzašto.

Da bismo bacili svetlo kako naši „učitelji demokratije“ rade kada su u pitanju telekomunikacije, podsetićemo se kako je to radio nama po zlu poznati predsednik Amerike Bil Klinton. On je u svojoj prvoj predsedničkoj kampanji (koliko je to vremenski daleko!) promovisao tzv. „Information Superhighway“ (informacioni autoput). Tadašnja američka politička vrhuška je znala da Amerika treba i mora da zadrži primat u informacionim (a to znači i telekomunikacionim) tehnologijama i da tu država treba da odigra bitnu ulogu usmeravanja i pomaganja američkog biznisa u tome. Naravno da je američka država u tome uspela, između ostalog jer i zbog te pomoći države su njene kompanije zadržale primat u odnosu na ostali deo sveta i dan-danas. Ni danas se ta uloga američke države da pomogne svom biznisu nije promenila, promenili su se samo načini pomoći i naravno nove su tehnologije. U novo vreme, Barak Obama je u svojoj predsedničkoj kampanji promovisao tzv. „Broadband Initiative“, kojim je odredio vreme za koje će i pare kojima će država Amerika pomoći da se visokokvalitetan pristup Internetu obezbedi i izuzetno visokom procentu američkim građanima. I sve to lepo objašnjeno na www.broadband.gov.  

Vrlo je zanimljiv i slučaj Velike Britanije koja ja, kao dobro organizovana država, napravila sličan plan. Oni su javno rekli da se privatne telekomunikacione kompanije bore za profit i da one ne mogu da dovedu brzi internet u britanska domaćinstva onako brzo kako bi to bile potrebe stanovnika Britanije (tj. bogati bi imali internet brzine koja im se prohte, ostali koliko mogu da plate a to znači da će oni koji nisu zanimljivi privatnim kompanijama (siromašniji i oni koji žive u udaljenim i retko naseljenim područjima) biti na repu događanja). U Britaniji smatraju da je mogućnost da njeni građani imaju pristup brzom internetu nešto što povećava mogućnost za kvalitetno školovanje i nalaženje posla te shodno tome utiče na socijalni status. Zato je i britanska država odredila vreme za koje će i pare kojima će dovesti brzi internet do najvećeg broja svojih stanovnika umanjujući socijalnu uslovljenost pristupa brzom internetu.

Kako država Srbija brani srpske ekonomske interese? Da li je srpska država ustrojena tako da brani interese svojih preduzeća, na način (manje ili više) sličan svojim evroatlantskim partnerima? Odnosno, da li je ustrojena tako da izvoz i izvozne interese svojih preduzeća stavlja na prvo mesto?

Takođe se treba osvrnuti na slučaj Finske, koja je pristup brzom internetu proglasila temeljnim ljudskim pravom i odredila plan kojim će se omogućiti velikom postotku Finaca kvalitetan pristup. Finci su videli da se danas telekomunikacije ne sastoje od telefona i telefonskog broja već je u pitanju mnogo više od toga, pa su reagovali onako kako su smatrali za shodno.

Zajednički imenitelj opisanih načina državnog rešavanja problema pristupa internetu što većem broju građana je da se pristup brzom internetu smatra strateški važnim i da se ne sme ostaviti slučaju ili volji privatnih kompanija.

Ostaje da se vidi šta će naša trenutna vlada uraditi na tom planu, ali je poznato u kakvoj je besparici naša država i da odvajanje iole ozbiljnije svote za ove namene izgleda prilično neubedljivo. Odnosno, nameće se pitanje: da li država treba da otuđi kompaniju kojom bi znatno neposrednije mogla da utiče na razvoj brzog interneta u Srbiji, na način kojim to rade pobrojane (a i druge) države? Po čemu su drugi putevi u Srbiji (kopneni ili vazdušni) više važni od „srpskih informacionih autoputeva“? Da ponovo istaknem: prodajom Telekoma se velikom broju stanovnika Srbije, naročito onim koji žive na selu i siromašnijima, u velikoj meri smanjuje mogućnost jeftinijeg školovanja i mogućnost nalaženja bolje plaćenog posla odnosno direktno utiče na socijalni status.

Sa ekonomske tačke gledišta treba pomenuti još jednu stranu telekomunikacionog biznisa. U opštem slučaju to je dosta uvozno orijentisan biznis. Uvozi se strana visokotehnološa oprema, ta se oprema ugrađuje po mestima gde Telekom ima svoje ispostave, pa se njenim korišćenjem ostvaruje prihod. Naravno, u nekoj ne mnogo velikoj meri su to i proizvodi koje ne uvozimo (npr. bakarni kablovi) ali da ne bismo sada razvodnjavali priču, dovoljno je reći da je ova konstatacija tačna u vrlo velikom postotku (poređenje radi, vrlo slično kao i kod svake firme koja se bavi prodajom računara: delovi za računar su uvozni i sklapanjem delova te prodajom gotovih računara domaće firme ostvaruju profit). Odmah treba naglasiti da se dolaskom stranih firmi ništa na tom planu neće promeniti: ta uvozna zavisnost će se zapravo i povećati. Sve to što će se uvoziti, imaće za posledicu naplatu usluga (koje će se ponuditi) u domaćoj valuti, a o pokrivenosti uvoza izvozom naravno niko ne razmišlja. Drugačije rečeno, država će svojim izvozom (paprike, paradajza...) da pokriva taj uvoz, što jedno visoko zaduženoj zemlji kao što je naša ne može da bude dobrodošlo: visokozadužena država treba da u što većoj meri da podstiče izvoz. Naravno, pametne i mudre nacije su se već odavno dobro organizovale i prilagodile „evropsku telekomunikacionu regulativu“ onako kako njima odgovara, te su većina stranih velikih telekomunikacionih kompanija svoj uvozni biznis ulaganjem na stranim tržištima (tj. u drugim državama) pretvorile u izvozni. Takvu biznis logiku je sledio i Telekom svojim ulaganjima u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, pa su telekomunikacije i u našim uslovima postale i izvozni biznis, što će se prodajom Telekoma prekinuti. Ali je očigledno da naša vlada ima „viših i prečih“ interesa od izvoza.

 

Zajednički imenitelj opisanih načina državnog rešavanja problema pristupa internetu što većem broju građana je da se pristup brzom internetu smatra strateški važnim i da se ne sme ostaviti slučaju ili volji privatnih kompanija.

 

Država će se formalno pozvati na „snižavanje cena usluga i poboljšanje kvaliteta prema krajnjim korisnicima“, ali je prava istina drugačija: tri operatera ostaju tri operatera i apsolutno nema elementarne tržišne logike da će cene ići naniže. Kvalitet usluga će se povećati onoliko koliko je kupac spreman da plati, a cena je npr. u fiksnoj telefoniji bila dugo neekonomska jer je država kontrolisala i veštački činila niskom, tj. neekonomskom. Dolaskom stranih operatera će cene postati više, tj. ekonomske. Ekonomisti znaju da se državni monopoli mnogo lakše kontrolišu nego privatni (Nebojša Katić: „Jedna od ključnih prednosti državnog monopola i jeste u tome što se njegove zloupotrebe mogu suzbiti lakše nego zloupotrebe nedodirljivih, privatnih monopola.“), pa je sva buka oko „monopola“ Telekoma i netačna i zlonamerna: vrlo se dobro zna da Telekom ima konkurenciju u mobilnoj telefoniji i u internetu, da su mu se u fiksnoj telefoniji cene održavale namerno niskim. Da još jednom citiram našeg uvaženog stručnjaka Nebojšu Katića: „Kvalitet državnih preduzeća više govori o karakteru i kvalitetu države nego o superiornosti jednog ili drugog svojinskog oblika, bar kada su u pitanju tržišta na kojima je konkurentnost reducirana.“ Ali, hajka i galama oko „monopola“ dobro dođe da se zabašure pravi razlozi prodaje Telekoma a održi što veća saglasnost biračkog tela sa ovom prodajom. Zašto se ne ugledamo na „velike i mudre“ (kako ih naziva Jovo Rašković) narode koji su takvu vrstu „monopola“ (i to u vreme kada je to bio mnogo veći monopol) pretvorile u izvoz? Francuzi su koristeći takav monopol svoju firmu Alkatel doveli do nivoa da je imala izvoz telefonskih centrala od preko 150 miliona pretplatnika, slično važi i za nemački Simens.

Osvrnimo se i na gledišta viđenijih intelektualaca koji su javno napisali pismo protiv prodaje Telekoma uputivši ga predsedniku Srbije. Spisak ljudi koji su stavili svoj potpis na taj dokument je zaista impresivan, ali je još impresivnije to da onaj kome je pismo upućeno se nije udostojio da na njega odgovori. Ne mogu da to ne povežem sa činjenicom da je onaj kome je to pismo namenjeno bio svojevremeno postavljen za ministra za telekomunikacije bivše državi Srbije i Crne Gore. Jednostavno se nameće poređenje: izgleda da smatra da se toliko „ostručio“ tokom ministrovanja da mu je ispod nivoa da odgovori na takvo, inače vrlo stručno i argumentovano napisano pismo.

Pametne i mudre nacije su se već odavno dobro organizovale i prilagodile „evropsku telekomunikacionu regulativu“ onako kako njima odgovara, te su većina stranih velikih telekomunikacionih kompanija svoj uvozni biznis ulaganjem na stranim tržištima (tj. u drugim državama) pretvorile u izvozni.

Inače je prodaju kao takvu mnogo lakše odraditi nego ponuditi alternativu u pogledu daljeg razvoja i jačanja kompanije. Pre nego se proda Telekom treba se zapitati zašto se pre prodaje ne pokuša da od Telekoma napravi globalna kompanija, kompanija koja će nastaviti da na stranim tržištima nudi usluge i napravi izvoz čime će joj cena porasti. Ponavljam, Telekom je počeo sa izvoznim aktivnostima: napravljene su investicije u Crnoj Gori (koje su mogle da budu i znatno veće da tadašnja politička vrhuška imala sluha za dalje širenje Telekoma) i Republici Srpskoj. To je ipak tek početak (uz neizbežan upit koliko su zapravo ta tržišta „strana“), mogućnosti nisu ni izdaleka iscrpljene, ali država ne pokazuje ni najmanju moguću želju da se razvoj kompanije na tom planu podrži a ide se na prodaju. Sa strane gledano Telekom je kažnjen time što je jedini od svih javnih preduzeća napravio takvu vrstu kupovine, zapravo davši ostalim javnim preduzećima „domaći zadatak“ koji oni očigledno ne mogu da ispune (a i država nema ni plan ni ambicije za tako nešto). Prodaju je daleko lakše obaviti a nasuprot tome, za dalje unapređenje kompanije treba imati znanje koje se ne stiče partijskim članstvom. Vrlo je upadljivo da Telekom ništa nije preduzeo da smanji troškove poslovanja po bilo kom osnovu, a kredit od Siti banke (za kupovinu Telekoma Srpske) u vreme najveće krize vraćao je pozajmicama od komercijalnih banaka, što je onda bilo papreno skupo. Gde je tada bila država da pomogne pri pronalaženju jeftinijih kredita kojih je sigurno bilo?

Telekom je inače firma u kojoj kao tehnički stručnjaci rade mahom ljudi koji su završili elektrotehniku (mada naravno ima i drugih ali u manjoj meri), koja je kao fakultet dosta popularna za studiranje čak i u vremenima tranzicije i krize, kao i konkurencije drugih poslova koji su u vremenu tržišta isplivali kao bolje plaćeni. Po tradiciji taj fakultet upisuje dosta ljudi koji imaju odlične rezultate na raznim srednjoškolskim takmičenjima iz matematike i fizike, i procentualno dosta ljudi koji završe matematičku gimnaziju u Beogradu.

Može se bez preterivanja reći da je trenutno Telekom prepun jako obrazovanih i pametnih ljudi, čija se uloga dolaskom novih vlasnika menja iz osnova. Mnogi stručni poslovi se više neće raditi u Telekomu već u nekoj centrali daleko od Srbije, i dosta će vrlo stručnih inženjera morati da nađe posao na drugom mestu (pa i u inostranstvu).

Može se bez preterivanja reći da je trenutno Telekom prepun jako obrazovanih i pametnih ljudi, čija se uloga dolaskom novih vlasnika menja iz osnova. Mnogi stručni poslovi se više neće raditi u Telekomu već u nekoj centrali daleko od Srbije, i dosta će vrlo stručnih inženjera morati da nađe posao na drugom mestu (pa i u inostranstvu). Kada je prvi put objavljeno da će se prodati Telekom, onda je bojažljivo bilo napomenuto da postoji potreba da se Telekom transformiše, ali da će se to ostaviti stranom partneru. Zapravo, ta transformacija može da ima negativne političke posledice pa će se ostaviti strancima da obave taj „prljav“ posao. Međutim, neće se ni pokušati da posao transformacije obave naši stručnjaci, kojih Telekom sigurno ima. Samo po sebi to ne mora da znači otpuštanje viška radne snage, primetimo da je npr. Frans Telekom objavio da će i u vreme krize uposliti veliki broj novih ljudi (čak do 10.000). I u našem slučaju to ne mora da znači otpuštanje, već možda nova radna mesta. Ali za to treba dati šansu domaćim stručnjacima da u datim okolnostima odaberu najbolje rešenje i zaštite interese Telekoma i domaćih preduzeća.

Zapravo, znajući kako Srbija ima nesposobnu i sterilnu političku elitu, može se reći da je ova prodaja naprosto šamarčina srpskoj tehničkoj eliti. U svoju tehničku elitu srpska politička elita očigledno nema poverenje, a još je mnogo daleko od toga da zna da je iskoristi ili joj omogući rad u svojoj državi. Ali ako upoređujemo te dve elite, vrlo se jasno nameće zaključak da je zapravo politička elita ta koja je daleko više kriva za srpske istorijske poraze i posrtanja i da po svoj prilici izuzetka neće biti ni u slučaju privatizacije Telekoma.