Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Spasavanje banaka koje propadaju
Ekonomska politika

Spasavanje banaka koje propadaju

PDF Štampa El. pošta
Frederik Lordon   
četvrtak, 16. oktobar 2008.

Da bi izbegle krah berze i zamrzavanje tržišta kredita koji mogu da zaraze sve privredne aktivnosti, američke vlasti napustile su akcije pojedinačnih spasavanja. Rukovođeni jednim celovitim planom, Henri Polson, ministar finansija i Ben Bernanke, predsednik Federalnih rezervi, predložili su da država – to jest poreski obveznik – otkupi sumnjiva bankarska potraživanja u visini od 700 milijardi dolara. Usred izborne kampanje američki Kongres mršti se pred takvim finansijskim angažmanom koji nema presedana i koji preti da dovede do eksplozije budžetskog deficita i zada novi udar kredibilitetu dolara. Jedan senator nije oklevao da ovaj plan nazove «finansijskim socijalizmom u kome nema ničeg američkog». Kao što se dešava u sličnim okolnostima, ova finansijska oluja dovela je do poplave govora o «moralizaciji» kapitalizma, hitnosti uvođenja «regulative», nužnosti da se kazne „krivci“. Neki idu u dalje: «Volstrit onakav kakvog ga znamo prestaće da postoji», već je najavio «Volstrit džornal». 

Treba imati svest deteta ili razvijen smisao za čudesno, pa uzeti za ozbiljno ratoborni stav američkih vlasti suočenih sa stečajem poslovne banke Leman braders, stav koji se posle dva dana pokazao kao gest čistog očajanja. Odbijanje da se pritekne u pomoć poslovnoj banci u velikoj krizi, predstavlja izuzetno hazardrski potez koji treba da označi jedan strateški zaokret. Tačno je da u aktuelnim dešavanjima ima stvari od kojih se vrti u glavi i da je sve brže smenjivanje kritičnih situacija za koje se prvo kaže da su dostigle «vrhunac» krize, pa se onda shvati da od njih ima još gorih stvari – takve prirode da finansijski zvaničnici tonu u ambis zbrke i dezorijentacije. 

Vikendi ekstremne napetosti smenjivali su se u sve bržem ritmu – 16. mart, Biar Sterns; 12 juli, Feni Me i Fredi Mek, prvi čin; 6. septembar iste firme, drugi čin; 13. septembar, Leman braders i Meril Linč; 16. septembar (više nijedna sedmica ne može da prođe), američka internacionalna grupa (AiG)- a tandem «Federalne rezerve - ministarstvo finansija» koji svaki put pomisli kako je najzad uspeo, brzo otkrije da ništa nije urađeno i da probleme tek treba rešavati. 

Ako mu priznamo da je do sada povukao niz spektakularnih, mada sasvim uzaludnih poteza, na zaustavljanju obrušavanja američkih finansija, i da je to učinio plaćajući cenu koja nije samo finansijske prirode, jer ni predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke, niti još manje Henri Polson, koji je prvo bio gazda Goldman Saksa – alem kamena apsolutnog kapitalizma - a onda postao ministar finansija u jednoj ultradesnoj administraciji, ni u najluđem snu nisu sanjali da će jednog dana doživeti da se o njima govori kao o «socijalistima», svaki put kad ih okolnosti primoraju da pruže državnu pomoć u spasavanju privatnih finansijskih firmi. 

Želja da prekinu sa tom infamijom, svakako je jedan od razloga zbog koga su u nedelju 8. septembra odlučili – kada su posle megaspasavanja Fani - Fredija morali da se uhvate u koštac sa propašću banke Leman braders! Da obaveste finansijsku zajednicu da će sledeća etapa pregovora proteći bez njih. 

Ako ostavimo po strani ličnu uvređenost, postoje razlozi za ovu odluku tandema «Fed - ministarstvo» (Federalne rezerve - ministarstvo finansija). Vlasti se, ne bez razloga, plaše presedana koga će stvoriti njihove intervencije, i na temelju koga se privatni bankari mogu prepustiti padanju u stečaj, znajući da ih u poslednjem trenutku «treba» spasti kao što je već učinjeno sa Biar-Sternsom i Fani - Fredijem. Moralnu svest vređa ova opuštenost i stvarno je teško ostati miran pred prizorom obogaćenih i arogantnih finansijskih moćnika, koji kad im ide dobro svako mešanje države proglašavaju za sovjetoidno skretanje, a kad im krene loše, moljakaju za zaštitu, i poseban tretman. 

Avaj, kao što često biva, moral je najsigurnije sredstvo da se analiza zavede na krivi put što nikako ne znači da je indignacija koju on izaziva nezakonita, niti da je ne traba kasnije koristiti u političkoj borbi. Ali, tek kasnije – ne čekajući ipak predugo – što će reći, tek posle analitičkog razjašnjavanja onoga o čemu je reč. Jer, radi se o sistemskoj opasnosti to jest, o mogućnosti zasnovanoj na međusobnoj čvrstoj povezanosti banaka, da propast samo jednog bankara dovede do čitavog niza stečajeva. 

Radi sprečavanja eventualnih nesporazuma, u izrazu «sistemska opasnost», treba istaći pridev «sistemski» što znači da se radi o «sistemu»... to jest o totalitetu privatnih finansijskih institucija koje mogu biti pogođene globalnim obrušavanjem. I, da budemo još eksplicitniji, ako finansijski, dakle, kreditni, «sistem» propadne, sa njim onda nestaje i svaka druga privredna aktivnost. Baš sva. Da li je to dovoljno da se nasluti veličina posledica? 

Ma koliko to bili bolno, nema alternative činjenici da, kad se pojave finansijska kriza i sistemska opasnost, Centralna banka gotovo u potpunosti gubi manevarski prostor: uzimanje talaca, na šta se svodi činjenica da privatne finansijske firme mogu u najgorem slučaju da svoju sudbinu vežu za ostatak ekonomije – njihovo obrušavanje dovodi do obrušavanja privrede u celini – pa prema tome, one mogu da nateraju državu da im pritekne u pomoć, ovo uzimanje talaca, moguće je na vrhuncu krize. Ovo je razlog zbog koga se značajno finansijsko. Ovo je razlog zbog kojeg se značajno finansijsko preregulisanje može obaviti samo oko strateškog cilja, sprečavanja da se ove krize ponove (1)- posle je suviše kasno. Protiv sistemske opasnosti borimo se tako što je iskorenjujemo: čim se ona obnovi i ponovo aktivira, bitka je izgubljena. 

Umesto da pokaže bilo kakvu ozbiljnu nameru za iskorenjivanje, Federalna rezerva bar ispoljava svest o stepenu u kome se ona u ovoj igri sa privatnim finansijskim firmama u krizi, nalazi u podređenom položaju, firmama koje su, paradoksalno, utoliko jače, ukoliko su bliže smrti. Stoga se Federalne rezerve pokoravaju sve novim i novim zahtevima banaka koje se ruše, da im, ako ne žele pojavu nepopravljive katastrofe, hitno priteknu u pomoć.

U martu 2008. Biar Starns zapretio je da će u slučaju stečaja iza sebe ostaviti sumu od 13.400 milijardi dolara neregulisanih kreditnih transakcija. U julu «Fredi i Fani» zapretili su da nisu u stanju da vrate dug od 1.500 milijardi dolara. Mnoge finansijske institucije velikog kalibra investirale su u njihove akcije. Penzijski fondovi, fondovi uzajamne pomoći pa čak i neke inostrane Centralne banke! Ne dolazi u obzir, da se imajući u vidu opstanak celine američkog finansijskog sistema, dozvoli jedan takav događaj. 

Henriju Polsonu, ministru finansija, stvari su od početka bile jasne: 25 milijardi državnih para, 12. jula je ubačeno u kreditne linije i početak dokapitalizacije. Šestog decembra postalo je jasno da je potrebno još... 200 milijardi! Savršeno, poreski obveznik će dati 200. «Ja to nisam želeo da uradim», priznaje Herni Polzon uplašen od sopstvenog socijalizma – ali je ipak to uradio. Doduše, nije ni imao izbora. Leman banka, koja je znatno manja od tandema «Fed - ministarstvo», pomislila je kako «ima izbor». I nije ni pod kojim izgovorom želela da propadne. Na njoj su se slomila kola, izručio sav nakupljeni bes koga je morala da proguta. Ali, zbog toga što je dozvolila da se na nju izlije sav jed, Leman banka je zahtevala da pre nego što «umre» bude pažljivo procenjena. Da li ova banka, imajući u vidu njenu veličinu i povezanost sa drugim bankama predstavlja sistemsku opasnost. 

Naravno, Lemanovi problemu su neuporedivo manji od problema Biar Sternsa – 29 milijardi dolara prema 13.400 milijardi (2)... Ali, Leman ipak predstavlja najveći stečaj u istoriji Sjedinjenih Država sa dugom od 613 milijardi. Očigledno tehnički ne postoji ekvivalentan manjak, pošto Leman ima potraživanja i pošto je cilj procedure likvidacije da ta potraživanja realizuje. 

Ali, koliko stvarno vrede ova potraživanja. To je pravo pitanje. Postoji najmanje 85 milijardi obezvređenih hartija od vrednosti (od čega 50 milijardi u subpremijama), koje je prema kasnije napuštenom planu oživljavanja, trebalo ad hok, smestiti u neku lošu banku. 85 milijardi, tolika je bila vrednost potraživanja u tom času, ali se postavlja pitanje da li bi ona ostala ista posle likvidacione rasprodaje – čak i ako bi, svesne opasnosti od još većeg opadanja vrednosti, američke vlasti sprovele jednu «uređenu» likvidaciju, to jest likvidaciju raspoređenu na više meseci.

Ipak, procena se pokazala teškom; i to nije jedini problem Leman banke. Jer, knjigovodstveno pravilo po kome se potraživanja knjiže, prema trenutnoj tržišnoj vrednosti, primoralo je ostale finansijske institucije, da potraživanja od Leman banke prikažu po ceni rasprodaje a ne po onoj koju su platile za njih. 

Međutim, opasnost od dodatne revalorizacije nije jedina... njoj se priključuje i opasnost od protiv vrednosti, povezane sa činjenicom da su mnoge transakcije u koje je Leman banka bila umešana, ostale neisplaćene. Konačno, pridružuje se i opasnost od aktiviranja CDS-ova (Credit Default Swap), posebne vrste polisa koje onima koji ih kupuju, nude osiguranje od opadanja vrednosti njihovih raznih obligacionih potraživanja. Ako postoje osiguranici, onda na drugom kraju linije postoje osiguravajuća društva. Dakle, stečaj neumitno sobom povlači dejstvo CDS-ova, emitovanih u cilju zaštite dugovanja Lemana i obeštećenja koja treba da se isplate. 

Ovo je nezgodno jer, osiguravajući mehanizam CDS-ova koji je na papiru neumitan, u stvarnosti se pokazuje kao vrlo sumnjiv; a tržište CDS-ova izuzetno je osetljivo pa se treba bojati od velikih potresa svaki put kad se pojavi neki stečaj. Na nevolju u času kad se pojavio stečaj Leman banke, nacionalizacija Fani-Fredija, za koju su mnogi strahovali da će biti velika opasnost za tržište CDS-ova, tek što je bila privedena kraju.

Tandem «Fed - ministarstvo» upravo je računao na ovaj niz pretnji, kad je odlučio da ne spase Leman banku, i da «ubedi» ostale bankare da to spasavanje preuzmu na sebe, jer je u njihovom interesu da tako nešto i učine. Ništa nije urađeno, a iz mahnitog vikenda nije proizašao nijedan privatni plan. To je zato što je «Volstrit» apstrakcija koja pokriva čitav niz pojedinačnih i često divergentnih interesa. Plan oporavka čiji je neuspeh doveo do stečaj Leman banke, predviđao je da Berkli banka i Američka banka otkupe ovu «dobru banku» (ova druga se in fine okrenula ka Meril Linč banci) i na taj način loše finansijsko poslovanje prenesu na teret ostalih banaka u zemlji.

Gigantska partija pokera

Ali, to je podrazumevalo da oni koji nemaju sredstva za otkup zdravih delova, neće biti zainteresovani da otkupe bolesne. I da na taj način igraju sporednu ulogu da bi omogućili paru sretnika da pokupi kajmak, a ostale ostavili da raščišćavaju ruševine. 

Istini za volju, ceo vikend od 12. do 14. septembra, bio je samo jedna gigantska partija pokera između varalica: između «Fed - ministarstva», koji je izjavio da će ostati pasivan, Volstrita koji je to u početku pogrešno protumačio kao strategiju kojom se privatne banke pozivaju na veće uključivanje – sukob pomenutih privatnih banaka koje su se podelile na oportunističke preduzetnike i prinudne finansijere, ove druge koje su odbile da budu ukras prvima, ali su takođe bile svesne da im nije svejedno da li će Leman banka opstati, ostvarili su se svi uslovi da se onemogući koordiniranje spasavanja. 

Tandem «Fed - ministarstvo» nije dakle slagao. Pustio je da se stvari rešavaju same od sebe. On dakle više nije socijalista. Ali – on u tom času nije bio svestan te činjenice «samo za dva dana»! On je međutim toliko želeo da u to poveruje. Čitavu sedmicu tandem je dobijao snažnu podršku od svojih obožavalaca, koji su ranije bili zbunjeni njegovim iznenađujućim merama. Uvodničar Fajnenšel tajmsa, sa zadovoljstvom je napisao: «Vreme je da se država povuče... ono što je do sada učinila trebalo bi da bude dovoljno» (3). Ali, nije «FT» taj koji donosi odluku, da li je nešto «dovoljno» ili nije; o tome odlučuje situacija! 

Međutim, ne samo što situacija Leman banke nije još otkrila sve svoje opasnosti, već su se u času kada je pomenuti tandem pomislio da je dobio bitku i otresao se socijalizma, pojavile druge situacije koje su u potpunosti relativizovale njegov uspeh.

Već posle 48 sati, pojavio se novi problem! A i G je postao školski primer. U njemu su se koncentrisale i izašle na videlo sve zablude savremenih finansija. Kao da je zanimanje osiguravanja nešto najlakše na svetu, A i G je otvorio filijalu «finansijskih proizvoda» i žestoko se bacio na tržište osiguranja.

I gle, A i G je usred finansijske propasti, angažovan na osiguranju obveznica u visini od 441 milijarde, od čega su 57,8 milijardi u subpremijama (4). Ne treba ni pomenuti da su njegovi gubici kolosalni: 18 milijardi dolara za prošla 3 tromesečja a trenutno su verovatno još i veći, jer između aktiviranja CDS-ova i pobočnog obezvređivanja, stečaj Leman banke može da ukupan gubitak A i G podigne na 30 milijardi dolara – među kojima se nalazi i 600 miliona povezanih sa potpunih obezbeđivanjem akcija Feni - Fredi kao posledica nacionalizacije. 

U ovim uslovima, agencije za uknjižavanje, sluđene nužnošću da se prave kao da nemaju nikakve veze sa greškama iz prošlosti, nisu oklevale da ozbiljno umanje vrednost A i G. Prvi efekat tog postupka bio je primoravanje ove firme da odmah isplati proviziju, tzv. «zahtev marže» koja kompenzuje pogoršavanje njenog kvaliteta osiguranja po ugovorima (CDS) u koje je umešana. Ali, kako A i G može odmah da izvuče sumu od 10 do 13 milijardi dolara «zahteva marže» kad se već nalazi na nizbrdici? 

Tokom jednog dana, tandem «Fed - ministarstvo» još uvek opijen slavom svoje nedavne desocijalizacije, ali ipak uzdrman veličinom štete koja se najavljuje, razmišlja o koordiniranju privatne pomoći, u kojoj Goldman Saks i DŽ. P. Morgan staju na čelo udruženog kredita od 75 milijardi dolara za A i G.

I to neposredno pošto je deset glavnih banaka u državi već zamolio da formiraju kapital od 70 milijardi dolara i tako podrže «uređenu» likvidaciju Leman banke... Nemogućnost privatne pomoći mogla se predvideti pa je postalo nemoguće izbeći državnu intervenciju. Međutim, ono što zapanjuje, jeste ekstremni oblik u kome se ona pojavila. Uz pomoć zajma od 85 milijardi dolara, uzetog od Centralne banke, država je stekla 79,9 odsto kapitala A i G. 

Hugo Čavez – liberalna marioneta

  U svojoj sažetosti, saopštenje federalnih rezervi, izdato 16. septembra, ne ostavlja mesto za zapanjenost. Da li postoji presedan neobične činjenice da «Fed» pozajmljuje od neke ne-banke? Ovde postajemo svesni obima ustupaka, na koje ga je kriza naterala. U martu, «Fed» je odlučio, prvi put posle 1929, da investicionim bankama dozvoli refinansiranje (našta su do tada pravo imale samo depozitne banke); a sada evo pred šalterom i jednog osiguravajućeg društva...
 Ali, nastavak je još neobičniji. Jer sa jedne strane, izgleda da federalne rezerve i ministarstvo finansija ovde nastupaju jedinstveno. A sa druge, federalno učešće od 79,9 odsto u A i G, deluje kao «protivvrednost» pozajmice «Feda». Ali, od kad se to pozajmica odobrava u zamenu za deo kapitala? Zajam treba da bude vraćen – u zalog su data sva potraživanja A i G, i utvrđena je kaznena taksa da bi se firma podstakla da što pre izmiri svoj dug. Kada se kredit vrati, federalna država i dalje ostaje vlasnik 79,9 odsto akcija. To znači da je ona u jednom trenutku preuzela kontrolu a da nije odrešila kesu: eskproprijacija! Ovo je mnogo čak i ako se radi o povratku na socijalizam.

Njujork tajms izveštava da su Henri Polson i Ben Bernanke prilikom saopštavanja svog plana 16. septembra uveče, delovali «veoma turobno». Shvatamo ih: pored njih, venecuelanski predsednik Hugo Čavez je liberalna marioneta, koja se predala velikom kapitalu: kad nacionalizuje, on daje novac! Ali, ultrasocijalističke akrobacije naših prijatelja tek što su počele. Jer, sada smo sa one strane problema likvidnosti- problema sa kojima Federalne rezerve umeju da se nose.
 U osnovi neviđenih gubitaka, koji su načeli temelje sopstvenog kapitala, nalazi se kriza opšte solventnosti, koja je obuhvatila čitav finansijski sektor. Od marta meseca nameće se imperativ mahnite dokapitalizacije. Od Biar Sternsa, preko Feni Fredija, do Lemana, svi kritični momenti zasnivaju se na sumnji u sposobnost dotičnih banaka da podignu novac. 

Ali, ako postoje dokapitalizacije, treba li onda da postoje i dokapitulanti! Međutim, najveći broj nema sredstava za tu vrstu napora: sestrinske banke i same vode grčevitu borbu da sačuvaju ono malo kapitala što im je ostalo; takozvani nezavisni fondovi, na koje se mnogo računalo, možda i previše razmislili su o svojim poslednjim neuspesima: njihov senzacionalni ulazak na scenu u martu, počivao je na pretpostavci da su cene aktive i akcija nekretnina dostigle dno. Znamo šta se kasnije desilo pa ih je opadanje vrednosti do koga je došlo, ubedilo da ubuduće, pre svake akcije, dobro razmisle. Ostaje - država, jedina koja može da «potegne» onda kad to niko ne želi i ne može. 

Karl Bernanke i Vladimir Ilić Polson, ipak još nisu rešili sve svoje probleme. Kačket sa crvenom zvezdom stoji im kao piletu sise, ali su bar shvatili da ga moraju držati na glavi onoliko koliko je to nužno, uprkos besu liberala koji sad govore o «laissez-faire-stečaja», i moralu čistke. Postoji samo jedna pouka koju treba izvući iz ovog odevnog imperativa a zlobna sudbina je htela da nju izvuče bivši gazda Goldman Saksa: liberalizovane finansije su po samoj svojoj strukturi izuzetno nestabilne; ne samo što pokreću katastrofe koje se ponavljaju, već nisu u stanju da ih svojom snagom zaustave; ah, ta čuvena «tržišna rešenja» na koja se poziva evropsko saopštenje izdato 29. januara. 

Samo država, gestom čistog suvereniteta, zadirući u opšte pravo, ona koja sebi dozvoljava nezamislivo – da izvrši nacionalizaciju a da tek kasnije plati, sa unilateralno prisvoji sve dividende, uključujući i one od akcija koje ne drži (!)- može da zaustavi sve veće učinke, obrušavanja koje hrane mehanizmi božanskog tržišta. Bira se između kačketa i Armagedona.
 Bolje je izabrati kačket, jer evo gde blistavo jutro rudi pred našim očima: konvoj subpremija još nije potpuno prošao, a već se najavljuje konvoj Alt-A-hipoteka. Na sredini između premija (standardnih) i subpremija, Alt-A-krediti ostavljaju utisak kako ozbiljno traže informacije o situaciji tražioca zajma, ali tolerišu nepotpune odgovore ili odgovore u kojima ima poneka «greška». Prema jednoj studiji Instituta za istraživanje hipotekarnih fondova, gotovo se u svim dosijeima Alt-A (koje za banke utvrđuju broker-dileri), preuveličavaju prihodi zajmoprimca, od najmanje 5 odsto - dok je više od polovine precenjeno za više od 50 odsto! 

U kategoriji Alt-A izdvajaju se krediti, tzv. opcija ARM (Option Adjustable Rate Mortgages), čije je osnovna osobina da zajmoprimcu nude više mogućnosti po pitanju pokretanja isplate dugovanja. Jedna od njih, koja je posebno privlačna, predlaže da se u prvim godinama ne vraća ne samo glavnica, nego čak da se ne isplaćuje ni čitava kamata – ponekad se može početi sa privremenom kamatom od samo 1 odsto, čemu je stvarno teško odoleti. 

Očigledno, sve ove olakšice otplatu odlažu za kasnije pa je riset (dodatno prilagođavanje procenata) više nego bolan. Prosečnom zajmoprimcu koji izabere opciju – Arm, isplate se odjednom povećavaju i do 63 odsto. Finansijska agencija Blumberg iznosi procenu da su na zakašnjenja duža od dva meseca isplate kredita Alt-A, posle januara 2006. povećane na 16 odsto. One treba da se naredne godine još više uvećaju i da traju do 2011. imajući u vidu da riset traje od 3 do 5 godina. Još samo jedna stvar: u subpremijama ima 855 milijardi a u Alt-A kreditima 1.000 milijardi dolara...

Fani ovih Alt-A krdita ima za 340 milijardi. Vahovija ima 122 milijarde opcija – arm. Kantri vajd, koga je iz stečaja izvukla Američka banka (spasilac Meril Linča), 27 milijardi. Va Mu (Vašington Mjutual), 53 milijarde, od čega 13 odsto odlazi na riset za iduću godinu. 

Nije naivno što smo ovaj nepotpuni spisak završili sa Va Mu, jer je to štedionica u koju ulaže široka javnost koja počinje da oseća ove potrese: SIKAV-i (novčana monetarna preduzeća sa varijabilnim kapitalom), koji su do sada smatrani likvidnim i sigurnim poput računa po viđenju, načeti su zahtevima za povlačenje novca, onda kada su njihovi klijenti videli kako im se imovina topi, zbog potpunog gubitka vrednosti akcija Leman banke u koju su ovi SIKAV-i lukavo investirali. Navala štediša: to je ono što ovu sliku čini kompletnom...

Obožavane dogme u kanti za smeće

 Ne upuštajući se u ovaj katastrofični scenario, već a fortiori, ako ga uzmemo u razmatranje, potrebe za bankarskom dokapitalizacijom su tako važne, tako raširene, da se država koja nije samo zajmodavac već, u krajnjoj liniji, i akcionar i dokapitalizator, suočava sa finansijskim zadatkom koji se sve manje može rešavati standardnim sredstvima. Baš i kad bi federalna država što je vrlo moguće, na kraju počela da isplaćuje priznanicama (5), zatim akcijama koje je dobila nad vlasništvom A i G; posle 200 milijardi dolara datim u sličnoj operaciji za Fani – Fredi, ovu velikodušnost ne bi trebalo suviše često ponavljati jer su njena sredstva ograničena.
 Standard & Pur procenjuje da država za to mora da izdvoji 10 odsto od domaćeg bruto-proizvoda (DBP!). Bilo da se iskazuje u obliku svih vrsta dokapitalizacije, ili preko nekog gigantskog omeđivanja štete, koje će privatne firme osloboditi njihovih nenaplativih potraživanja, problem ostaje isti. Treba li ovih 10 bodova DBP izvući iz džepa američkog poreskog obveznika – i minirati ono što je ostalo od ekonomskog rasta? Ili ih pustiti da se preliju u deficit i javni dug – uz opasnost da se akcije državne blagajne i dolar učine nefrekventnim pa da se kriza privatnih finansijskih firmi pretvori u krizu javnih finansija što će povećati ukupnu monetarnu krizu?

Postoje samo loša rešenja, u svakom slučaju saglasna s principima privredne ortodoksije. To je razlog zbog koga će naši prijatelji sa kačketima ići tamo gde traba da bi uradili što se mora; to je razlog zbog koga će dogme, koje su mnogi konvertiti glupo obožavali uskoro završiti u kanti za smeće. Dokapitalizacije kroz monetarne emisije, kontrola promena; ako stvari krenu rđavim putem, ko zna šta ćemo još videti. Istorija se čudnim putevima kreće unapred. Dobro otvorimo oči, stupili smo u jednu nepoznatu zemlju. 

Fusnote:

1. Ovo je princip broj 1 u tekstu «Quatre principe et neuf proposition pour en finir avec les crises finansieres», La nouvelle pompe a finance, blog Mond Diplomatik-a: www.monde-diplomatique.fr/2007/09/LORDON/15156.  

2. Office of the comptroller of the Currency, New York, 30. septembar 2007. 
3. «Decisive inaction» Financial Times 11. septembar 2008.

4. Vrsta kredita za nekretnine, koji se daju osobama sumnjive platežne sposobnosti, do sada nepoznata u bankarskom sistemu.
5. Priznanice u ovom kontekstu su opcije, to jest pravo na kupovinu akcija. 

(Frederik Lordon (Frederic Lordon) je ekonomista, autor knjige Juesqu'a quand l'eternel retour de la crise finensiere, Resons d'agir, Paris, 2008.) 

Izvor: Mond Diplomatik