Шта је ЕУ донелa Словачкој

Након распада Чехословачке 1993. године нова држава Словачка је започела преговоре са Бриселом. Тадашњи словачки премијер Владимир Мечијар је поднео у име своје земље кандидатуру за чланство у ЕУ 1995. године. Неколико година касније, у децембру 1999, ЕУ одређује датум преговора о чланству са Братиславом. Преговоре са ЕУ Словачка започиње 2000. године (преговара се о 31 поглављу).[1] Братислава потписује Уговор о чланству са Бриселом 2003. године. Коначно, у мају 2004. године Словачка постаје чланица ЕУ. Словачка је већ у првој половини деведесетих започела примену економских стандарда ЕУ, иако се опредељење народа за улазак у ЕУ проверило тек на крају европског пута, тачније 2004. године на референдуму (за разлику од раздруживања са Чешком који је спроведен без изјашњавања народа). Таква економска политика (убрзане примене ЕУ стандарда) јесте довела до бројних негативних економских и друштвених ефеката. На пример, спољни дуг Словачке је порастао са 10,6 милијарди долара у 1999. на 72,9 милијарди долара у 2011. Следећа табела то показује .

[2] Спољни дуг Словачке пре и након уласка у ЕУ

Дакле, ради се о огромној цифри, посебно када се има у виду да Словачка има мање становника од Србије (око 5 милиона ).

Истовремено, растао је и буџетски дефицит Словачке. Године 1999. буџетски дефицит је износио око 400 милиона. Међутим, након уласка у ЕУ, буџетски дефицит Словачке је порастао за преко 10 пута. Тачније, године 2012. буџетски дефицит Словачке је износио око 4,4 милијарде долара. Следећа табела показује тај тренд .

Буџетски дефицит Словачке пре и након уласка у ЕУ

Поред раста спољног дуга и буџетског дефицита, након уласка Словачке у ЕУ је порасла и незапосленост. Тачније, у периоду 2006-2012, порасла је стопа незапослености у Словачкој

Стопа незапослености у Словачкој након уласка у ЕУ

Незапосленост у Словачкој је достигла осмогодишњи максимум 2011. године када је износила 13,6 %. [3] У марту 2013. године је објављено да Словачка влада размишља чак да смањи радно врeме и да на тај спречи пораст незапослености. [4]

Наравно, може се приговорити овим упоредним подацима да су укалкулисани и кризни периоди након 2008. Али, неутрални економски аргументи показују  да је управо економска и правна политика Брисела  била један од покретача кризе у источним и јужним државама ЕУ.

У том контексту, следећи пример показује да је такозвани европски пут доносио негативне ефекте Словачкој годинама  пре избијања кризе. На пример, године 2002. министарство здравља Словачке је донело "европски" програм који предвиђа затварање 60 болница. Затим је словачки парламент је 2004. године изгласао европски "пакет реформи" у овој области. Као последица тога, године 2005. године, чак 69 посто пензионера изјавило да себи не може да приушти потребне лекове. Код инвалида је тај проценат износио 53 одсто. Такође, према анкети Асоцијације за права пацијената из 2004. године чак 45 одсто Словака је навело да су лекови постали осетна ставка у породичном буџету, а 15 одсто да су постали неподношљив терет.[5] Такође, део социјалног осигурања, велики део хитне помоћи, апотека, санаторијума и малих клиника је прешао у приватне руке.[6] Године 2006. први пут су здравствени радници у историји ове земље ступили у штрајк. Најомраженији политичар у Словачкој био је тада министар здравља Рудолф Зајаца, а око 58 процената становника је било против такве "реформе" здравства. Коначно, само у једном дану (2. децембра 2011) око 1.000 словачких лекара је дало отказ због лоших услова рада, малих примања и погубног процеса приватизације болница.[7] Већина операција је тада отказана, а држава је била приморана да позове у помоћ лекаре из Чешке. 

Након уласка у ЕУ Словачку масовно напуштају и њени грађани (слично као Пољској, Естонији, Бугарској и Румунији). Тачније, јулу 2007. године је објављено да 175.000 Словака живи и ради у иностранству, што је било за око 24 одсто више него 2006. године.[8] Дакле, као и у Пољској, Естонији, Бугарској и Румунији словачки грађани беже из "европског раја" који је наводно наступио у њиховој земљи након уласка у ЕУ.

Такође, због чланства у ЕУ је озбиљно угрожена енергетска стабилност у Словачкој. Словачка је била принуђена крајем 2006. године да због захтева ЕУ искључи први блок нуклеарне централе В-1 у Јарославским Бохуницама. Због затварања првог блока, снаге 440 мегавата, Словачка је остала без дела своје производње електричне енергије (и више није могла да извози електричну енергију као раније).[9] Словачки премијер Роберт Фрицо приликом затварања првог блока признао да се ради о "енергетској издаји" јер су два блока предвиђена за искључење могла да раде још 10 година (а можда и 15 према проценама словачких стручњака). За ту "издају" је окривио претходну владу и додао: "Почиње период енергетске зависности Словачке". Претходна словачка влада Микулаша Дзуриндеа се од ових напада бранила тврдњом да је пристанак на затварање блокова био услов за потписивање споразума са ЕУ . Ипак, године 2008. је због захтева ЕУ искључен и други блок нуклеарне централе В-1 у Јарославским Бохуницама (само трошкови затварања се процењују на око 400 милиона евра).[10]

Неповољну енергетску ситуацију након уласка у ЕУ у Словачкој тмурним бојама описују и обични грађани: "Плата је словачка, цене европске, а трошкови за струју и плин из месеца у месец све су већи". Ову истину не скривају ни државни функционери. Портпарол словачког министарства привреде Бранислав Звара је изјавио за "Хосподарске новини" 2008 године: "Људи више не могу да плаћају енергију по тим ценама", а премијер Словачке Роберт Фрицо да су цене струје и гаса међу највишима у Европи док су трошкови производње мањи него просечни у ЕУ. Затим је закључио: "Повремено имам утисак да од нас енергетски монополи праве будале".[11]

Коначно, и највећи послодавац у Словачкој, US Steel годинама отворено уцењује словачку владу и поред огромних пореских повластица и чланства ове земље у ЕУ. Тачније, Словачка је ослободила стране компаније већине пореза (и поред тога што су оне углавном трансферисале приходе из својих филијала у Словачкој ка матичним централама на Западу). На пример, фабрика немачког концерна "Фолксвагена" је обезбедила право да послује у Словачкој до 2007. године а да не плаћа порез.[12] US Steel у Кошицама је имао право од 2000. до 2010. године да буде ослобођен од пореза, иако то грубо крши европске прописе о конкуренцији попут чланова 110-113. Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског споразума).[13]  Истовремено у периоду када је ова компанија била ослобођена пореза, само у прве три године рада она је је остварила приход од 436 милиона долара .[14] Међутим, само две године пошто су истекле пореске олакшице US Steel је објавио да ће наводно продати железару украјинском партнеру а затим и да је судбина 13.000 радника челичане и повезаних предузећа потуно неизвесна (и да ће бити решена тек 2014.). Почетком 2012. US Steel је смањио радну недељу и износ плате. Ипак, када је словачка влада попустила, и наговестила у марту 2013. године да постоји могућност да се поново уведу олакшице, US Steel је објавио да ће остати још ''неко време'' у Словачкој .[15]