Шта нас је све „Јужни ток“ научио о Европској унији?

Изјаве председника Русије Владимира Путина и шефа „Гаспрома“ Алексеја Милера о коначном отказивању пројекта „Јужни ток“ одјекнуле су у Србији као бомба. Иако је овакав радикалан потез био најављен још пре неколико месеци, када је Путин криптично изјавио да „Јужни ток“ „може и заобићи ЕУ“, већина аналитичара и цела српска јавност (укључујући и аутора овог текста) очекивали су да је у питању „само блеф“, и да ће Москва питање гасовода „регулисати са Бриселом“ чим се „мало смире страсти око Украјине“, односно „чим стегну први зимски мразеви“. Да се Русија, међутим, не игра олако са инвестицијама од више десетина милијарди долара Путин нам је доказао тако што је потписао уговоре са озбиљнијим и поузданијим партнерима у Кини и, како се испоставило, Турској, и одлучио да руски извоз гаса повећа на рачун ових земаља, које су оберучке прихватиле економску прилику коју је ЕУ одбацила.

Србија се у свему томе нашла на положају колатералне штете у сукобу Брисела и Москве, будући да би наша земља вероватно највише профитирала од „Јужног тока“. За Аустрију, Мађарску или Италију у питању би био само додатни правац испоруке нешто јефтинијег гаса, дакле један профитабилан посао. Бугарска је земља која највише зависи од увоза руског гаса и која би изузетно много добила од директне гасне везе са Русијом (транзит гаса да не помињемо), али Бугарска као чланица ЕУ има на располагању механизме да, као што је Путин и поменуо, тражи компензацију пропуштене користи од Брисела, који ју је и натерао да пројекат саботира. Али Србија нити има начина да надокнади преко потребни повољни гас из Русије (већ зависи од изузетно скупог транзита кроз националну мрежу Мађарске), већ нема ни коме да се пожали због штете коју ће претрпети. При томе, наравно, не треба сметнути с ума да је српска политика протеклих месец дана била безмало идентична бугарској, која је довела до прекида пројекта. Бугари, наиме, попут српских власти, нису ниједном изјавили да намеравају да одустану од пројекта, већ само да „Москва и Брисел прво треба да се договоре“. На то је Београд додавао објективну околност да не можемо почети да градимо „Јужни ток“, а да је он доведен у питање у Бугарској – али та објективна околност није спречила Мађаре и Аустријанце да лобирају за пројекат кудикамо снажније и директније од Србије, која је управо од њега требало највише да профитира (јер би са њиме постала главно енергетско чвориште на Балкану, да не помињемо да је реч о инвестицији четири пута већој од укупног обима страних инвестиција ове године).

Како ће се ситуација око „Јужног тога“ даље расплитати у земљама региона и централне Европе остаје да се види, али је овај изненадни епилог највећег инфраструктурног пројекта на Балкану већ довољан да се „подвуче црта“ и да погледамо шта смо све научили из ове приче о економији, енергетици и политици ЕУ, због чијих је интереса и тржишта цели пројекат и замишљен, а која га је из политичких разлога саботирала.

1.  „Слободно тржиште“ у ЕУ не постоји

Идеја „слободног тржишта“ и „заштите конкуренције“ веома лепо звучи када сте земља-кандидат за ЕУ, и када сте приморани да уништавате сопствену царинску политику и укидате субвенције домаћој привреди у име „челичног закона понуде и потражње“. Међутим, прича око „Јужног тока“ показала нам је да се понуда и потражња и слободно тржиште узимају у обзир, само када мала, неразвијена и политички нестабилна држава европске периферије треба да „ослободи“ своје тржиште за „здраву конкуренцију“ моћнијих, богатијих и технички напреднијих компанија са Запада, али никако када неки производ треба „слободно пласирати“ на тржиште Европе. Заиста, није никаква тајна да ЕУ са слободним тржиштем нема никакве везе, и да је овај парадржавни систем прави мастодонт недотупавне бирократије, прескупе и претеране администрације и регулисаног тржишта у размерама којих се не би постиделе ни многе државе некадашњег Источног блока. Али се ово „тржишно лицемерје“ нигде не очитује тако јасно, као у случају „Јужног тока“. Постоји потражња за руским гасом у Европи. Купци су заинтересовани да га купују што више и што јефтиније, као и да испоруке буду поуздане и предвидљиве. Продавцу је у интересу да прода што је више могуће свог ресурса, и спреман је да уложи енормна средства у изградњу транспортне инфраструктуре која ће омогућити управо оно што хоће тржиште.

Али Бриселску бирократију не занима шта хоће тржиште, нити шта им поручују шефови њихових највећих индустријских и енергетских предузећа. Уместо економијом, ЕУ се бави идеологијом – „слободно тржиште“ у случају „Гаспрома“ постаје „руски монопол“, „редовно и поуздано снабдевање гасом“ постаје „енергетска зависност“, а сам гас – „политичко оружје Москве“. Замислите да неки српски или бугарски чиновник поручи Бриселу да „не користи претприступне фондове као оружје“? Или Немачкој да „не користи своје инвестиције као оружје“? У питању су оптужбе које немају никакве везе са економијом, већ са старом и добро познатом политиком „Европе“ према Русији. И у спровођењу те политике не бирају се средства. Фамозни „Трећи енергетски пакет ЕУ“, који прописује да „продавац гаса не може истовремено бити власник транспортне инфраструктуре“ и да „50% капацитета мора бити на располагању другим произвођачима“ специјално је дизајниран да би био клип у точковима „Јужног тока“ (и специјално усвојен тек након завршетка „Северног тока“, како не би блокирао тај пројекат који је у интересу Немачке). Замислите да извозите малине из Србије за ЕУ, и хоћете да купите своје хладњаче, јер Вам услугу транспорта прескупо наплаћују, а да Вам ЕУ каже да „не може власник малина истовремено бити и власник камиона“, и да инсистирају да се „српске малине могу испоручивати тим камионом у ЕУ, само ако 50% одсто камиона напуните малинама из Пољске и Шкотске“? И заиста, како се очекује од Русије да у гасовод који спаја Русију са Европом упумпава гас који није руски? И какве то везе има са слободом тржишта, или са елементарном економском логиком?

2. „Шта је дозвољено Јупитеру, није дозвољено бику“

Ова питања небројено пута постављали су руски званичници и чак лично руски председник, који се подсетио старе латинске пословице „quod licet Iovi, non licet bovi“ („шта је дозвољено Јупитеру, није дозвољено бику“), инсинуирајући на чињеницу да је потпуно аналоган пројекат „Северног тока“, који руски гас, уместо у сиромашне колоније Балкана шаље у развијену и енергетски гладну Немачку, реализован рекордном брзином и без икаквих препрека. Заобиђена Пољска, која је тада излазила са веома сличним аргументима попут данашњих украјинских, у потпуности је игнорисана, и никоме у Немачкој није пало на памет да упозорава Русе да „не користе гас као оружје“, или да се вајка како је тиме угрожена „енергетска независност Немачке“. Ништа слично није могло да се чује ни у Турској у време када је ова земља „Плавим током“ спојена с Русијом по дну Црног мора, обилазећи неугодну Грузију.

И заиста, нема ниједног разлога који се може навести против „Јужног тока“, а да исти не важи за „Северни“, и обрнуто. Разлика је само једна – Немачка није исто што и Бугарска, а неки чланови „јединствене породице равноправних европских народа“ су ипак равноправнији од других. Када се учланите у ЕУ, ви заузимате своје место у њеној економској, политичкој, идеолошкој и националној хијерархији, и не дај Боже да неко покуша да „напусти своје предодређено место“ тако што ће, на пример, направити договор да изгради модерну инфраструктуру која ће га учинити реалном конкуренцијом некој развијеној земљи у оквиру неког економског сегмента. Прича о слободној конкуренцији, као и прича о слободи у ЕУ уопште има само један смер, и креће од развијених земаља „Старе Европе“ са Немачком на челу ка неразвијеним, осиромашеним и колонизованим земљама „Нове Европе“, чије је место у „европској породици“ да „ћуте и раде шта им мама и тата кажу“. Зна се коме су дозвољени протекционизам, субвенције сопствене економије и за кога се могу чинити „изузеци из европских правила“. Као што се зна за кога је гас – гас, а за кога „руско оружје“. Уосталом, након што је Немачка намирила своје потребе за гасом преко „Северног тока“, Брисел је сместа забранио Русији да овај гасовод користи у пуном капацитету, и да га продужи до Холандије и Британије.

3. ЕУ није у интересу развој Балкана

Када се говори о „Јужном току“ најчешће се инсистира на чињеници да је реч о „заобилазној траси око Украјине“ и потпуно заборавља да је истовремено реч о гасоводу који треба значајно да стабилизује снабдевање Балкана овим енергентом, који представља изузетно важну компоненту европске економије. Економија је данас игра великих цифри, и ако фабрике у Бугарској и Србији одједном добију јефтинији гас, њихово пословање постаје конкурентније и ослобађају се извесни ресурси за развој и инвестиције, а тржиште постаје примамљивије за странце који у овим земљама желе да производе. Најзад, чак и када је реч само о изградњи гасне мреже за снабдевање и грејање домаћинстава, или о обезбеђивању алтернативног горива за топлане, у питању су пројекти који ангажују раднике и предузећа, отварају радна места и доносе добит. Ствар је у томе, што ЕУ уопште није у интересу да се Балкан развија, још мање да се развија самостално, а поготово јој је неприхватљиво да на том развоју зарађује Русија. Неразвијен и сиромашан Балкан под окриљем царинске зоне ЕУ представља заштићено тржиште за производе западноевропских фабрика и извор јефтине радне снаге која те исте производе може да учини конкурентним на међународном тржишту. Минорни и успорени раст привреде и стандарда грађана у региону служи искључиво као подстицај потражњи и потрошњи европских производа. Истовремено, инвестиције која се доносе у Србију не обезбеђују земљи никакву компаративну предност, нове технологије и развој, јер се све те фабрике и сва та технологија (за разлику од џиновских државних предузећа) лако спакују на камионе и одвезу из земље када фабрика престане да буде рентабилна.

Са друге стране, „Јужни ток“ је био способан да у регион заиста донесе значајна финансијска средства, да обезбеди домаћим фирмама и стручњацима рад на савременој индустријској технологији, и да да̂ замајац комплетном развоју привреде – уколико су локалне власти спремне и способне да то препознају и реализују. При томе је Русија безмало финансирала све, а једино што за своја средства тражила заузврат било је релативизовање апсолутне економске и политичке доминације ЕУ на територији Балкана – што је управо оно што ЕУ неће дозволити, па ма каква да је економска корист. Када се српски еврофанатици и евроапологете бусају у груди како је „ЕУ највећи спољнотрговински партнер Србије“, никоме не пада на памет да повиче да је „угрожена спољнотрговинска независност Србије“, или да „ЕУ користи царинску политику као оружје“. Али када Србија покуша да „диверсификује“ своју економију ширећи се на руско тржиште, она се суочава са врло недвосмисленим претњама из Брисела, и сво позивање на економију и развој губи сваки смисао. Србија може да се развија, али у смеру и на начин који диктира Брисел, а на том развоју има да зарађују искључиво западне фирме, баш као што на сваки евро „претприступне помоћи“ бар два напусте земљу и заврше у џеповима компанија које су једине овлашћене да учествују у „европским пројектима“ за које се новац одобрава. ЕУ не треба развијен Балкан, јер развијен Балкан би сам производио робу коју му Западна Европа (прескупо) продаје, развијен Балкан би био у стању да сам бира и финансира своје економске пројекте не плаћајући харач европским финансијским структурама, и развијен Балкан био би конкуренција западним фирмама на спољним тржиштима, попут афричког, блискоисточног или руског. А нису Немачка и Француска правили ЕУ да би на њој зарађивали Румунија, Бугарска, Хрватска или Србија.

4. Чланство у ЕУ не чини ствари ништа бољим

Ово нам указује на још једну чињеницу, и развејава још једну популарну флоскулу везану за тзв. „европске интеграције“ Балкана. Обично се тврди да тај процес јесте мукотрпан и понижавајући, али да се „све то надокнади када се постане пуноправни члан ЕУ“. Штавише, наши политичари су се често вајкали како је један од главних разлога што Србија нема никаквог утицаја на политику Брисела према себи то, што она „још увек није земља чланица“, али ће се зато након „пуноправног чланства“ све изменити, а глас Србије постаће одједном уважен и утицајан у Берлину, Паризу или Лондону. Колико то није тачно, веома лепо видимо на примеру Бугарске. Ова земља, иначе једна од најизложенијих несташицама гаса у Европи, требало је дословно да стави свој потпис и да̂ своје одобрење,да највеће енергетске компаније Европе на њеној територији саграде директну гасну везу са највећим извозником гаса у свету, што би им омогућило да добијају знатно јефтинији гас, наплаћују значајан новац од транзита, и знатно повећају конкурентност сопствене привреде, а да све то финансирају делом новца који ће од пројекта зарадити. За једну малу, сиромашну и неразвијену земљу која се налази на стратешки важном положају, у питању је сјајан посао, и бугарски политичари нису крили да га таквим сматрају.

Међутим, да ли Бугарска била у стању да утиче на доношење политичких одлука у Бриселу, како би се овај, по њу толико важан посао реализовао? Да ли су могли да утичу на садржај Трећег енергетског пакета, да ли су могли да лобирају да „Јужни ток“ добије изузеће из његових услова (будући да је толико важан за регионални развој), да ли су могли да ставе вето на било коју одлуку која је толико битна за њихову властиту економију? Наравно да нису могли. Не само да су њени политичари били потпуно немоћни да се изборе за одлуку која би уважила њихове легитимне економске интересе, него они чак нису наишли на разумевање међу својим сопственим представницима у Бриселу. Јер, као што смо рекли, веза има само један смер, а телефони који повезују Софију са Бриселом, као у оном старом источнонемачком вицу, немају микрофоне, већ само слушалице. Уместо да Софија утиче на Брисел да уважи њене интересе, Брисел је утицао на Софију да одустане од својих интереса, и да на понижавајући начин моли и преклиње Русију и Европску комисију да се договоре и одмрзну пројекат. Показало да Бугарска не учествује у доношењу одлука у ЕУ, али зато ЕУ, не да учествује у доношењу одлука у Бугарској, него те одлуке доноси уместо ње. Бугарски политичари у Бриселу нису никакви „представници Бугарске у Европи“, већ „европски представници у Бугарској“, који су ту да тумаче вољу Империје и непослушне грађане провинције утерују у ред.

Неко би можда рекао да није ни природно очекивати да мала и сиромашна Бугарска може да намеће своју политичку вољу Европи. Али, да ствар буде још гора, успешно лобирање у прилог „Јужног тока“ није неуспех само бугарске, већ читавог блока од пет чланица ЕУ, које заједно представљају читав један регион са легитимним економским интересима. При томе за Италију нико не може рећи да је „мала и безначајна“, нити за Аустрију да је „сиромашна“, па опет све ове земље, заједно са лепезом највећих и најутицајнијих европских енергетских компанија нису могле да се изборе за један пројекат који је очигледно користан за целу ЕУ, а поготово за Балкан, коме је хронично потребна нова и савремена транспортна и енергетска инфраструктура.

5. ЕУ не води самосталну политику, већ представља експонента политике Вашингтона

Наравно, овде се природно поставља питање: „зашто би ЕУ доносила одлуке које нису у њеном интересу?“ У неку руку, на ово питање смо већ одговорили када смо рекли да развој и напредак Балкана уопште и није никакав интерес ЕУ, већ је њен интерес да Балкан остане економска и социјална црна рупа, тампон зона према Русији и Турској, извор јефтине радне снаге и тржиште за нелојалну конкуренцију из развијених земаља Западне Европе. Али руку на срце, то је интерес европских колонијалних центара (Берлина, Париза, Лондона), и они га веома успешно намећу као политику целе ЕУ. Ако ћемо, међутим, посматрати ЕУ као целину, као политичку организацију која би требало да заступа интересе и малих и сиромашних земаља, попут Бугарске, Мађарске или Хрватске, и као политичку организацију која је за свој циљ прокламовала „интеграцију Балкана“, што подразумева (макар номинално) развој ове регије до те мере, да она постане економски компатибилна са остатком континента, онда се поставља питање како је могуће да целокупна политичка елита у Бриселу (без обзира из које земље долази) не види очигледну корист о изградње једне огромне инфраструктурне мреже у најнеразвијенијем делу Европе, па ко год је саградио? Како је могуће да Брисел овај толико потребан и користан пројекат – и то кориснији за Балкан као регију него за ЕУ и Русију заједно – не види као приоритет, и лицемерно означава као „непотребан“?

Неко ће с правом рећи да је „све то због Украјине“, и да је „Јужни ток“ постао монета за поткусуривање Брисела и Москве око политичког ауторитета у Украјини. У неку руку ово јесте тачно, али је опет веома необично да ЕУ свесно жртвује интересе и развој својих неразвијених чланица на корист Украјине, која никада званично није постала део европског интегративног  распореда (нити је интеграција Украјине у ЕУ икоме у Европи уопште замислива, осим можда еврофанатицима у Кијеву и Лавову)? Ствар је у томе што ЕУ уопште није била у могућности да бира какву ће политику водити према Украјини, и које ће мере у вези са украјинском кризом примењивати против Русије. Те одлуке је донео политички и војни покровитељ ЕУ у Вашингтону, и бриселска бирократија је само добила задатке које треба да испуни, при томе дижући грају и прашину како би очували илузију да је реч о некаквој „самосталној европској политици“. А самосталне европске политике нема, и управо то је највећа и непремостива мана ЕУ као политичког система. Шта су Бугарска, Румунија, Хрватска и Пољска за Берлин, Париз, Лондон и Брисел, то су Берлин, Париз, Лондон и Брисел за Вашингтон – у најбољем случају вазалне краљевине које могу да се прсе својим крунама и титулама, али које морају да скачу када Господар викне „хоп!“.

Да је блокада „Јужног тока“ директно везана за Вашингтон постало је јасно када су Бугарска и Хрватска безмало одустале од овог пројекта након неколико „пријатељских посета“ групе америчких сенатора. Коме то није било довољно, може да погледа изненадне и ненајављене санкције САД против Мађарске након што је ова земља недвосмислено подржала „Јужни ток“. Овакво мешање спољашње силе, макар и савезнице, у унутрашњу политику једне државе било би незамисливо, уколико би држава била суверена и независна. Међутим, бриселски апаратчики нису видели ништа необично у томе што њихови прекоатлантски господари нису имали поверења у њих, па су одлучили да проблем „Јужног тока“ регулишу лично и директно на терену. Целокупна европска политика према Русији пати од ове потчињености САД, и то чини целу ЕУ бесмисленом и штетном по државе чланице. Јер ако је политичарима европских провинција готово немогуће остварити утицај на Брисел, где се макар номинално налазе њихови „представници“, какав утицај они могу имати на Вашингтон, који представља потпуно одвојен политички систем, али који доноси све кључне одлуке од којих зависи будућност целог континента?

6. Однос ЕУ према Русији је ситничав, лицемеран и непријатељски

Што због притисака САД, што због већ поменуте потребе да сами себи правдају свој потчињени положај и да се убеђују како европска политика није таква каква јесте зато што је диктирају Американци, него зато што је то „у најбољем интересу Европе“, тек бриселски политичари, бирократе из колонијалних центара, а поготово еврофанатичне елите бивших земаља источног блока (част изузецима и „гласовима разума“ попут председника Чешке Милоша Земана, или мађарског премијера Виктора Орбана, чија је политичка самосталност такође веома ограничена) воде изразито непријатељску политику према Русији, која се практично ни у чему не разликује од времена Хладног рата. При томе се њихова реторика и пропаганда неретко са хладноратовског враћају на „основни ниво“ фашистичке и шовинистичке антируске пропаганде из времена два светска рата, током којих је већи део данашње „Слободне Европе“ здруженим снагама сејао смрт по данашњим Белорусији, Украјини и Русији. Према Русима се ови политичари односе са отвореним подозрењем, оптужујући их непрекидно за империјалне амбиције, насилничку политику и територијалне претензије. При томе сама Европа врло отворено и беспоговорно служи империјалним амбицијама Вашингтона, спроводи најстрашније политичко и физичко насиље над непоћудним државама око Медитерана (од разваљивања Југославије, преко подржавања насилних „револуција“ у Источној Европи и земљама Магреба, до бомбардовања Србије и фактичке инвазије на Либију), и отима територију Србије као суверене државе и чланице УН.

Лицемерје и непријатељска политика ЕУ према Русији веома се лепо очитује на примеру „Јужног тока“, и управо она је довела до овако оштре и изненадне одлуке председника Путина. Основни проблем са „Јужним током“ није био ни монопол, ни енергетска безбедност, ни заштита конкуренције (јер све је то ЕУ небројено пута стављала ad acta када је то одговарало њеним интересима), већ чињеница да је у питању руски пројекат, који ће омогућити додатну зараду руским предузећима и бољитак руске државе, уз озбиљно јачање руског угледа и ауторитета на Балкану. При томе то не би био ауторитет слепе бирократије, прикривених претњи и „штапа и шаргарепе“, већ ауторитет државе која поштује своје партнере и преузете обавезе, и ради на обострану корист. Однос европских политичара према Русији стога веома често подсећа на размажену децу која се каприциозно односе према сопственим родитељима, рачунајући на то да ће, ако претерају, одрасле особе на њихове каприце реаговати зрело и озбиљно. Бугарски (и српски) политичари очекивали су да они могу да ударају „Јужни ток“ по цеваницама, јер „Русија неће дозволити да пројекат пропадне“. ЕУ је на том плану била још гора – била је спремна да у потпуности одбаци своје економске интересе и интересе својих компанија, рачунајући на озбиљност Русије која, као озбиљан партнер, никада неће дозволити да њихово снабдевање гасом буде угрожено. А да је реч о непријатељској политици очигледно је кад се узме у обзира да су европски политичари наставили да захтевају „поштовање европског законодавства“ и Трећег енергетског пакета и након што су понуђени очигледни начини да се ови проблеми премосте – преко могућности слања румунског и азербејџанског гаса кроз „Јужни ток“, односно преко чињенице да Русија ни у једној земљи-чланици ЕУ не би била већински власник гасовода (већ увек 50:50).

7. Са ЕУ није могуће водити рационалан дијалог

Ова идеологизована и агресивно антируска политика ЕУ у пару са америчким повлачењем конаца у Бриселу у више наврата је доказала да са таквом „Европом“ не вреди преговарати и не вреди правити било какве озбиљне договоре. Са једне стране она није способна, компетентна нити овлашћена да доноси одлуке на своју сопствену корист, са друге стране она није спремна на нормалан и рационалан дијалог. Овај проблем је Србија више него снажно осетила на својим сопственим леђима. Баш као што је примена војне технике, гранатирање и бомбардовање цивилног становништва Донбаса од стране украјинске војске у ЕУ саморазумљиво окарактерисана као „руска инвазија на Украјину“, тако се и руски пословни пројекти у ЕУ тумаче злонамерно, тенденциозно и непријатељски. Никог у Бриселу није било да саслуша бројне предлоге руских, бугарских, мађарских и аустријских политичара о томе како би се све проблем „Јужног тока“ могао решити, они су само папагајски понављали мантре о „диверсификацији извора“ и „поштовању европских правила“, као да нису у питању правила која они сами искривљују од случаја до случаја.

А ако ви стављате на чекање пројекат међународног гасовода капацитета од 63 млрд. м³, а проглашавате за приоритет тзв. „интерконекторе“ (магистралне гасоводе који повезују националне гасне мреже) капацитета од 2-4 млрд. м³, који врше искључиво политичку функцију и који немају снагу нити изворе гаса који би могли бити употребљиви у случају кризе, онда сте ви једноставно неозбиљан и непоуздан партнер. И ко онда може кривити Владимира Путина и Алексеја Милера што су том и таквом „партнерству“ окренули леђа, и почели преговоре са државама са којима се може разговарати рационално, и са којима се може пословати под нормалним околностима?

8. Немачка није никакав „руски савезник“ у ЕУ

Прича око „Јужног тока“ развејала је још једну флоскулу о ЕУ, изузетно популарну међу новијим ешалоном српских евроентузијаста, најчешће политичким конвертитима који су прешли у „бриселски табор“ из оног патриотског, и који се и даље радо позивају на сарадњу Србије са Русијом. У питању је теза о „осовини Москва-Берлин“ и наводном настојању Немачке да Европу (чији је, у складу са овим интерпретацијама, „неприкосновени лидер“) „отргне од загрљаја САД“ и „приближи Русији. Ово се обично илуструје примерима економске сарадње, честим сусретима руских и немачких званичника и капиталним заједничким пројектима од којих су међу најзначајнијима управо „Северни“ и „Јужни ток“, у којим су активно учествовале немачке компаније. Међутим, већ је рана фаза украјинске кризе показала да руско-немачка сарадња не иде даље од непосредних немачких економских интереса, а да чак и њихов домет није нарочито велики. Лобирање немачких компанија које учествују у пројектима „Јужни ток“ и „OPAL“ у Бриселу није дало никакве нарочите резултате, било зато што је „загрљај САД“ чвршћи него што се мислило, било због већ поменуте аверзије према руској држави и капиталу (осим када га у коферима преносе у европске банке руски олигарси, наравно). Немачка такође није направила ниједан озбиљан корак против економских санкција Русији, осим утолико, што су настојали да те санкције нанесу минималну штету њиховим фирмама, за рачун „ситне бораније“ из Источне Европе.

Међународна штампа на сва уста је цитирала изјаву немачког вице-канцелара Зигмара Габријела да је „'Јужни ток' потребан Европи“, али је он том приликом такође поновио стандардни бриселски додатак „докле год његова реализација одговара европским законима и правилима“. Ниједан немачки чиновник није показао елементарну добронамерност према Русији (нити према Бугарској, Србији и осталим) тако што ће рећи баналну чињеницу: „ако Немачка има право на 'Северни', земље Балкана имају право на 'Јужни ток'“. Уместо тога, они су пустили бриселску бирократију да гура клипове у точкове пројекту док га Руси нису укинули.

9. EУ ради на сопствену штету

Најзад, „Јужни ток“ је на крупном плану доказао да бриселска бирократија нема нити политичке снаге, нити проницљивости, нити знања да доноси одлуке које би требало да су витални интерес Европе. А то се не односи само на чињеницу да је увек добро бити у пријатељским односима са својим највећим суседом, већ и на чињеницу да је „уједињеној Европи“ преко потребна равноправност њених чланова и равномеран економски развој свих њених региона. Ако је ЕУ заиста политичка организација посвећена „општем бољитку Европе“ и „просперитету њених грађана“, онда су ти циљеви недосежни ако се блокирају профитабилни пројекти који доносе милијарде евра у најсиромашније делове Европе, и стварају услове за њихов даљи развој и напредак. Напротив, Европа која своје најсиромашније и најугроженије регионе користи као „топовско месо“ у препуцавању са суседом који представља њеног главног снабдевача енергентима, једно од главних тржишта и један од главних фактора мира, просперитета и напретка на континенту, та Европа заиста није способна да боди самосталну политику, а способност њених политичара да доносе ваљане политичке, економске и безбедносне одлуке озбиљно је доведена у питање.

Ово нарочито треба да имају на уму земље бивше Југославије и бившег Источног блока, чије су клијентистичке и отуђене политичке елите од те и такве ЕУ направиле узор просперитета, организованости, рационалне и промишљене политике, и које својим изгладнелим грађанима обећавају да ће „и они бити такви када се (у потпуности) интегришу у Европу“ (јер увек је ту неки нови интегративни корак, нека нова препрека да се прескочи – ССП, кандидатура, чланство, шенгенска листа, еврозона и тако у недоглед). Не, када уђу у Европу, неће им бити боље. Уместо њихових корумпираних, бирократизованих и недотупавних политичара којима диригује Брисел власт ће да преузму исти такви бриселски политичари, којима диригује Вашингтон. И они ће бити способни да одбаце пројекте вредне милијарде да би руском „комшији цркла крава“ (мада је руска крава сасвим у реду, али се озбиљно размишља да пређе на „зеленије пашњаке“). А када буду доносили такве одлуке, они који ће од њих по правилу највише да страдају биће управо они слаби, сиромашни и неразвијени, они којима је сарадња Европе са Русијом управо највише у интересу.

10. Србији у ЕУ може да буде само горе него осталима

Све ово, дакако, важи и за Србију, с тим што Србија из више разлога у ЕУ може да очекује само још гори третман него што су већ добили Бугари, Румуни, Хрвати и остали. Поред презира према „лењим и примитивним источноевропљанима“ (који у својој лењости уредно попуњавају радна места у „развијеној Западној Европи“, чијим су „вредним“ грађанима ти послови испод части и платног разреда), Срби се у ЕУ суочавају са поприлично идентичним односом са којим се суочава и Русија.

Они никада не могу да буду „довољно добри“ и „довољно кооперативни“, они се увек сумњиче као „фактор нестабилности“ и они се у свакој ситуацији и по сваком питању морају „ломити преко колена“ – тим пре и утолико више, што иста таква политика не успева према Русији. Уосталом, управо тако ће Србија најгоре и да прође око „Јужног тока“, ЕУ не осећа никакве обавезе према њој, сада када је остала од свог најважнијег инфраструктурног пројекта, утолико пре што се Србија ту посматра као „руски савезник“ и „кукавичје јаје у ЕУ“, ма колико се српски политичари грчевито упињали да докажу да то није тачно. То није питање санкција према Русији, то је једноставно доследна политика коју ЕУ (у ствари политичка клика у Бриселу, Берлину, Лондону и Ваингтону) води против Србије од распада СФРЈ. Стога је за Србију одбачени руски гасовод савршена алегорија за њен цели „европски пут“: „Јужни ток“ ће да изгуби, а заузврат неће добити ништа.

*  * *

Шта је онда Србији најпаметније да учини у условима тренутног енергетског клинча Европе и Русије? Чак и да улоге нису већ одавно подељене, и да се у тој причи већ одавно не зна ко нам је противник, а ко савезник – у енергетици је увек паметније правити посао са онима који имају много јефтине енергије, него са онима који имају мало скупе енергије. Утолико европски пројекти на дугом штапу попут TAP, терминала ТПГ и интерконектора не треба да буду српски приоритет. Европа има мањак енергије и продаје је скупо, а ако се заврне славина, код нас ће гаса прво да нестане. Са друге стране сарадња са Русијом је традиционално партнерска, а Србија, ако се и није баш истакла у борби за „Јужни ток“, није учинила ништа да се тај пројекат осујети, и Руси су тога свакако свесни. То значи да ће Србија на основу постојећег Енергетског споразума са Русијом лако моћи да нађе начина да премости одсуство „Јужног тока“ и обезбеди своје тржиште гаса и развој инфраструктуре.

Са друге стране, Руси су дали јасну слику како намеравају да снабдевају овај део Европе. Морски део „Јужног тока“ биће у целини усмерен на Турску, која ће на граници са Грчком и Бугарском направити велико складиште руског гаса. Србија има прилику да у сарадњи са „Гаспромом“ повеже своју гасну мрежу са овим складиштем, и чак да направи нова складишта за гас у Србији, чиме би могла постати значајан играч за регионалну енергетску безбедност. Овакав систем није толико профитабилан као „Јужни ток“, који би градили Руси за свој новац и који би Србији доносио огромне приходе од транзита гаса. Али је Србија и даље у прилици да заштити своје енергетске интересе и да на најбољи начин у региону капитализује добре односе са Русијом. Нема сумње да ће јој руске власти у томе радо изаћи у сусрет. Јер са Русијом се, за разлику од ЕУ, ипак може договарати.