Границе мултикултурализма | |||
У одбрану Герта Вилдерса - свако заслужује слободу да увреди |
среда, 30. април 2008. | |
Свака расправа о радикалном холандском парламентарном посланику Герту Вилдерсу – као и свака одбрана њега, као што је овај пут случај – обавезно мора почети с озбиљним упозорењима и оградјивањима. Господин Вилдерс, разјарени критичар ислама и заговорник идеје да се границе Холандије затворе за досељенике, представник је једне врсте екстремиста, човек са којим се већина неће сложити. Куран је, каже он, хитлеровски текст (“Забраните ту проклету књигу као што је забрањен Mein Kampf !”). Онима који сматрају да је проблем у радикалном исламу, а решење у умереном исламу, он презриво поручује: “Умерени ислам не постоји”. Мухамед је, каже он, “терориста” и “ратни злочинац”. И тако даље. Оно што говори Максим Ферхаген, министар спољних послова, на најбољи начин показује како је јадна и бескичмењачка Балкенендеова влада. У интервјуу за државну телевизију он се усудио да каже како би било “неодговорно емитовати Вилдерсов филм” и то зато што би онда “холандске компаније, холандски војници и Холандјани у иностранству могли да буду, и били, угрожени”. Пример Данске нам показује да је то без сумње истина, али ако се пред тиме повучемо онда ћемо прихватити уцену и гангстеризам исламске милитантности. У реакцији на Вилдерса, главну реч ће имати два велика, и често прећуткивана страха, која смо могли да приметимо и за време такозване кризе са данским карикатурама. Као прво, и припадницима европског мејнстрима, и радикалним левичарима, јако је важно да никада не буду ухваћени како се слажу са тврокорно десничарским политичарем, чак иако јасно кажу да само бране слободу говора. Као друго, упркос дубоко укорењеном европском секуларизму, често се дешава да се муслимански досељеници, и у медијима и у парламентарним дебатама, посматрају одвојено од своје религије, и да се класификују у оквиру чисто расног контекста (или просто као “други”). Када је 1998. године у Шведској постављена изложба фотографија “Ecce Homo”, на којој је Исус приказан као болесник од сиде, а свештеници како се, обучени у кожу, упуштају у љубавне игре под кровом цркве, хришћански поглавари нису престајали да атакују. Али зато су новинске колумне биле пуне одбране права уметника да вређа. Но, те исте новине су онда осудиле карикатуре Мухамеда објављене у Jyllands-Posten и писале како су претеране, неукусне и увредљиве. Нико није поново објавио те карикатуре. Усредсредјујући се само на Вилдерсов несумњив екстремизам, западни критичари пропуштају да извуку закључке из читавог низа криза везаних за религију – од кризе поводом цртежа данских карикатуриста до наводне бласфемије романописца Салмана Руждија. Смешна је тврдња да Вилдерсовим непријатељима смета само његова, специфична визија ислама, и оштрина његовог језика. Заваравамо се ако мислимо да сличне реакције (односно, реакције сличне онима које се најављују) не би изазвао и бестселер Кристофера Хиченса Бог није велики када би се на некој државној телевизији у Европи представила та потпуно анти-религијске књиге, уз посебно акцентирање делова који се тичу ислама. Сетите се само зле фатве због које господин Ружди живи потпуно спутано, и одмах ће вам бити јасно како је мало довољно – рецимо један не много читан роман – па да ултра-богобојажљиве људе обузме убилачки бес. Али, такодје је важно да не допустимо да јуначење америчких ток-шоу програма не сведе читав овај случај Герта Вилдерса на сукоб једног умереног критичара са онима који се противе слободи говора. У својој телевизијској емисији Headline News конзервативни радио водитељ Глен Бек је најпре Вилдерса (кога је назвао “Гилт како-оно-беше”) погрешно представио само као “критичара екстремистичког ислама”, а затим кренуо рафалном паљбом по “цензури” америчког Вилдерсовог веб-хоста Network Solutions. Вреди поновити да је Нетwорк Солутионс приватна компанија која има свако право да раскине уговор са било којим клијентом са којим више не жели да послује. Слободи говора не прете приватне компаније које се понашају онако како им налажу њихови интереси, већ претњу представљају владе и оних који желе да ућуткају другачије – и, да, екстремне – гласове, при томе имплицитно или експлицитно претећи силом. Тужно је колико су исламски екстремисти били успешни у застрашивању Холандије тиме да ће тај један, не много значајан кратки филм изазвати страшно насилну “одмазду”. И то је важна лекција за друге верске залудјенике, били они муслимани, хришћани, Јевреји или неко трећи. “Пророци” и божанства се најбоље и најсигурније могу заштитити уверљивим претњама да ће бити насиља. Ако не подржимо Вилдерса ми, авај, пристајемо на такво силеџијство. Превела Александра Костић |