Дебата НИН-а: Јесу ли Руси наши најбољи пријатељи?

У Факултету за медије и комуникације одржана je друга у низу НИН-ових полемика о стереотипима под модерацијом Небојше Спаића, и то на тему „Руси су наши најбољи пријатељи“, на којој су у прилог тезе говорили др Драган Петровић из Института за међународну политику и привреду и уредник сајта „Факти“ Ђуро Билбија, док су је оспоравали директорка Центра за евроатланске студије Јелена Милић и режисер Лазар Стојановић.

Драган Петровић, након што је признао да се генерално може рећи да између великих сила нема емоција, већ углавном интереса, је рекао да су у науци ипак познати тзв. „сукоби дугог трајања“, за које је карактеристично да опстају, без обзира на унутрашње уређење појединих друштава и сагледавања њихових интереса, јер на њихово трајање утичу и географски и цивилизацијски фактори.

- Тако рецимо Немци, без обзира на састав власти у Аустрији, тешко да ће ратовати са Аустријом. Исто се може рећи за Велику Британију и Нови Зеланд рецимо, а између српског и руског народа такође постоје ти елементи. Али, исто тако постоје и фактори које терају западне политичаре да перципирају српски фактор (дакле не појединце или неке институције, већ широке народне масе) као фактор који је у основи про-руски, па је зато је однос великих сила према српском фактору, у геополитичком смислу, готово увек изведен према односу ка Русији – рекао је Петровић, додајући да се тиме може објаснити понашање великих сила и кроз цео 19. век.

- То је једна од тајни коју наши политичари не могу да разумеју, што су се западне силе према српском фактору увек односиле двоструким аршинима током деведесетих година и касније, иако смо били савезници у оба светска рата. Ту се заправо ради о одговорности политичких елита у САД и Великој Британији, а не стању духа народа у тим земљама, који заправо уопште није фактор одлучивања – нагласио је Петровић, закључивши да је природно и логично да се у данашње време, када трговина енергентима има готово исти економски значај као што је имала појава железнице у 19. веку, Србија ослони на руске енергенте путем „Јужног тока“, јер су јој не само најдоступнији, већ уједно од наше земље стварају транзитну зону, а не само пуког конзумента тих енергената.

Јелена Милић је, рекавши да не разуме изјаву Владимира Путина у којој је изразио намеру да од Русије направи „лидера самодовољних народа“, јер у данашњем глобализованом свету народа који би се могао тако да се назове и нема, уједно и скренула пажњу на то да већина присутних не може да напомене ниједног руског глумца, филм или модног дизајнера, док су западни врло познати, што довољно говори о свеукупном стању у Русији с једне, и западним земљама са друге стране.

- Шта је то уопште српски фактор? Срби у Србији, Немачкој, Чикагу? Какви су његови модалитети у Републици Српској након геноцидних ефеката? – упитала је Милићева, на шта је Петровић реаговао констатацијом да јесте истина да Република Српска живи под геноцидним ефектима, јер је некадашња НДХ, чија је територија захватала и њену територију, извршила геноцид над Србима у току Другог светског рата, док је Билбија приметио да питање Милићеве у контексту геноцида није на месту, јер не постоји адекватна судска пресуда која га је признала.

- Ја не користим фразе попут државних фактора, већ причам само о одређеним режимима и њиховим делима. Руси нису више само културно и економско присутни, већ су све више вредносно присутни, са њиховим стратегијама како да уђу у процесе глобализације и како да одговоре на њене поједине изазове. Потребно је да разбијамо једну по једну нетачност и мантру које се пласирају о економском стању и стању људских права у Русији – нагласила је Милићева, додавши да нове вести из саме Русије кажу да ће бруто друштвени производ у Русији бити мањи у наредних 10 година него што се раније мислило, управо због континуираног пада цене енергената који представљају главни извозни производ те земље.

- Ако пратите цену енергената са стањем у самој Русији, видећете како се та руска самозадовољност, ароганција и привредни раст поклапала са повећањем цене самих енергената на тржишту. До њеног пада је дошло због проналаска енергената у другим деловима света, а да не говоримо о шкриљцима и обновљивим изворима енергије. Дакле, та „лабудова песма“ је прошло време, а ово што видимо сада јесте последњи „пи-ар“ трзај, што је знак нечије слабости – констатовала је она, и додала да Русија данас на проблематичан начин жели да измени начине функционисања глобалне политике, јер не поштује ни договоре у организацијама где је сама оснивач, попут ОЕБС-а.

- Дакле, што се тиче аргумената који се тичу руске позиције, постоји гомила њих који иду у прилог томе да Русија данас није ни регионална сила – закључила је Милићева, чиме је изазвала смех код многих присутних у публици.

Ђуро Билбија је, након што је замерио организатору због имена и начина представљања трибине, јер сугеришу да је онај ко сматра да је Русија пријатељ Србије заправо роб стереотипа, а да онај који такав став брани заправо „ђавољев адвокат“, рекао да Русија јесте пријатељ Србије, што доказује и историјска наука.

- Русија никада није била мала, и има један историјски континуитет, који је, стицајем околности, доста дужи од нашег. Она дакле, све време расте, а она је са том Европом, коју Ви (Јелена Милић) пропагирате, имала великих проблема. Имала је проблем са Наполеоном, јер је уједињена Европа тада, предвођена Француском, ударила управо на Русију и 1812. године ушла и запалила Москву, што је на крају довело до пада Карађорђевог устанка у Србији. И та и таква Русија, рањена Наполеоновим освајањима, је успела да издејствује Букурештански мир који је касније помогао Милошу Обреновићу да направи то што је направио. То су историјске чињенице – рекао је Билбија, приметивши да је у Другом светском рату дошло до врло сличног развоја ситуације, након чега је констатовао да су обе такве, уједињене Европе, радиле против и српског и руског националног интереса.

- Данас та романо-германска западна хемисфера, практично, лови по целом свету, правећи сопствену доминацију коју зовемо глобализацијом, мада су се такви процеси раније називали другачије – казао је Билбија, после чега је закључио да би за Србију било најбоље да се приклони Путиновој растућој Русији, јер би с њом могла да направи однос на Балкану какав Израел има са САД на Блиском Истоку.

Лазар Стојановић је у свом излагању скренуо пажњу на то да емоције међу народима несумњиво постоје, али да често дају парадоксалне резултате.

- О ком пријатељству ми то говоримо? Неки сматрају да су односи међу државама нешто што не укључује пријатељство ни на који начин јер се не ради о феноменима такве класе. Реч је о одређеним интересима и политичким стратегијама које су развијане ради одбране тих интереса, па емоције ту немају никакву улогу, осим можда у неким сегментима које треба држати под контролом. Међутим, емоције међу народима постоје, и постоје односи између Срба и Руса који су емоционалне природе – рекао је Стојановић, примећујући да су Срби и након Октобарске револуције, и приликом уласка Црвене армије у Југославију, имали исту емоцију према Русима који су дошли, иако се радило о два потпуно идеолошки супротставља дела руског народа.

- Политика Русије према становништву Србије данас тешко да може да се опише као пријатељска по било ком основу, али у односу према држави Србији може да се опише као пријатељска у том смислу што сматрамо да није добро да Србија иде на Запад, него да треба да усред једног НАТО окружја, као европска држава, да припада неком другом савезу, и то не некоме од које би имала више економске користи као што је Организација афричког јединства, већ баш савезу за одбрану и привреду руске уније која, рецимо, захвата и делове Казахстана – нагласио је Стојановић, закључујући да грађани Србије највероватније и не би имали јасну идеју шта би тиме добили.

Трибина, која је често прекидана, углавном про-руским упадицама из публике, се завршила са закључком да су овакве и сличне дебате неопходне у српској јавности, како би се грађанима дала могућност да дефинишу најисправнији став у вези важних политичких питања.

(НСПМ/Фото: ФМК)