Џорџ Фридман: Како би зона забрана летења над Либијом могла да нам преседне

Заустављање грађанског рата је реално ако се може извршити без повећавања жртава изнад оног броја који би постојао ако би тај рат текао својим током. Да ли је то могуће у Либији

Све је више захтева за увођењем зоне забране летења над Либијом, али која сила или коалиција сила би биле вољне да то остваре остаје нејасна. У разматрању тих захтева корисно је да се подсетимо да у рату увек вреба Марфијев закон: оно што би могло да не успе неће ни успети - у Либији, као ни у Ираку или Авганистану. 

Компликације за ваздушне ударе

Већ је указивано на то да увођење зоне забране летења није акција без мане. Неопходно је да се неутралишу непријатељске протвваздушне снаге, како би се обезбедила безбедност за авионе који контролишу и спроводе зону забрана летења. То представља и обавештајни проблем. Какве су снаге либијске противваздушне одбране и где су смештене? Могуће је тврдити да Либија не поседује ефикасну противваздушну одсбрану, па би због тога њена неутрализација била непотребна. Али та претпоставка се не може доказати без њеног тестирања - а тестирање је опасно. Истовремено, сакупљање дефинитивних обавештајних података о ПВО није тако лако како изгледа, нарочито због тога што су и опозиција и пљачкаши успели да заплене тешко и оклопно наоружање, што значи да је опрема ПВО у покрету и под непоузданом контролом. 

Због тога би зона забрана летења отпочела ваздушним ударима на познате положаје либијске ПВО. Али вероватно би уследиле и сталне патроле авиона за уништавање ПВО, наоружаних антирадарским ракетама спремним да се брзо супротставе претњама које би се могле појавити. Било би неопходно одржавати те апарате стациониране дуже време и спремне за неодређени број мисија. Локација радара и ракета није сигурно одређена, па ти (наши) удари не би увек били успешни. Приликом укључивања у рад (непријатељских) радара, нарочито оних за навођење, одговор мора да буде муњевит, док још увек траје зрачење радара (тада је осетљив на удар), а пре него што тај радар буде ефикасан. То значи да неће бити прилике да се тачно одреди да ли су те инсталације смештене у стамбеним четвртима или око јавних институција као што су школе или болнице. 

Ранији режими, надајући се придобијању међународне подршке, намерно су смештали такве системе (на таква места) како би изазвали да међународни медији реагују на наводне злочине. Либијски вођа Муамер Гадафи не личи на некога ко би оклевао да за своју корист изазове цивилне жртве. Према томе, увођење зоне забране летења врло брзо би се дегенерисало у осуде због убијања цивила баш против оних који због наводних хуманитарних циљева намећу ту зону забране летења. И заиста, напади на ПВО би могли довести до знатних жртава, што би претворило хуманитарну акцију у нешто што би скупо коштало и у хуманитарном и у политичком смислу.

Ваздушни удари и копнене операције

Важније питање је шта би у ствари зона забране летења могла да постигне. Свакако би могла да на земљи задржи Гадафијеве ваздухопловне снаге, али не би ни приближно могла да прекине борбе нити да ослаби остале Гадафије знатније предности. Изгледа да су његове снаге боље организоване од противника, који су и лоше организовани и политички подељени. Недавно је Гадафи био скоро отписан, али успео је и више него да се само одржи, и то баш уз употребу копнених трупа. Оно што има од ваздухопловства углавном је ограничено коришћено за кошкање, тако да увођење зоне забране летења не би променило војну ситуацију. Чак и уз зону забране летења побуњеницима би било тешко да победе Гадафија - а Гадафи би још увек могао да победи њих.

Привлачност зоне забране летења у Ираку била је у томе што је пружала политичку илузију да се без значајнијих ризика предузимају неки кораци, па чак и да се контролисању Ирака од стране Садама Хусеина наносе неке штете. Ондашња зона забране летења трајала је око 12 година, није присилила Садама на неку промену политике, а да и не говоримо о промени његовог режима. Исто би вероватно важило и за Либију. Зона забране летења је акција ниског ризика, са малом могућношћу да промени војну ситуацију, мада изазива утисак неке одлучне акције. Она има и негативну страну јер садржи у себи и трошкове и ризике, укључујући и велику вероватноћу цивилних жртава, а без неких значајнијих користи или знатнијег утицаја. Висина потенцијалних цивилних жртава остаје непозната, али њихова вероватноћа, ма како чудно звучало, није у рукама оних који уводе зону забране летења, него у Гадафијевим рукама. Ако томе додамо и људске грешке и остале незгоде које се у рату подразумевају, коначан резултат постаје нејасан. 

Много значајнија акција би могла бити копнена интервенција - инвазија на Либију конципирана за уништење Гадафијевих снага и присиљавање на промену режима. То би захтевало значајне снаге а из примера Ирака треба упамтити и да би то захтевало значајне окупационе снаге да би се стабилизовао и изградио један нови режим који би управљао Либијом. За разлику од Египта, Гадафијев режим је држао под контролом секташке елементе, али ови већ почињу да се помаљају. Способности те земље да пружа и врши основне владине функције такође нису познате. Мора се такође имати на уму да је јасно да Гадафи има значајну подршку изнутра, али и опозицију. Они који га подржавају неће пропустити да се боре и могли би се одлучити и на неку врсту постинвазионог отпора, као и у Ираку. Дакле, иако би почетни губици живота можда били мали, они би на дуже време могли бити знатно виши. 

Такође не треба заборавити да се она иста међународна заједница, која је Садама Хусеина осуђивала као бруталног диктатора, врло лако окренула да осуђује САД, и због тога што га је Америка збацила, и за војне акције предузимане за борбу против значајног отпора устаника. Није тешко замислити ситуацију у којој би значајан отпор Либијаца против окупационих снага био праћен међународним осудама напора да се они победе. 

После збацивања режима биће тешко да се тек тако оде. Свакако, један од сценарија је да би то била брза хируршка краткотрајна инвазија, али то није сигуран, па чак ни највероватнији сценарио. У истом смислу и жртве изазване таквом операцијом нису сигурне, као ни у случају зоне забране летења. Разлика је у томе да, док би се зона забране летења могла окончати лако, њен ефекат на копнене операције није вероватан. Са друге стране, инвазија би сигурно имала велики ефекат, али је не би било лако завршити.  

Заустављање једног грађанског рата је реално ако се може извршити без повећавања жртава изнад оног броја који би постојао ако би тај рат текао својим током. Зона забране летења би то могла да постигне, али без окончања грађанског рата. Инвазија, ако би се добро организовала, могла би окончати грађански рат, али она отвара врата продуженом конфликту ниског интензитета.

Национални интерес

Тешко је проценити амерички национални интерес у Либији. Интереси неких европских земаља, као што је Италија, су много већи, али није јасно да ли би оне биле спремне да без САД преузму терет на себе. 

Желимо да истакнемо да би један рат попут хуманитарне акције требало предузети једино ако се јасно схвати да би он на крају могао изазвати мање патњи од грађанског рата. Такође, треба јасно схватати да би становници те земље могли показати да нису ни најмање задовољни тим, а ни остали свет не би баш аплаудирао онолико колико бисмо волели. А, ако све пође наопако, врло брзо би осудио окупатора. И ето, недавно формирани савет опозиције у Бенгазију, уствари баш она иста група која предводи позиве из источне Либије за стране ваздушне ударе против Гадафијевог ваздухопловства, експлицитно је упозорила да је против било какве копнене војне интервенције. 

На крају, употреба силе мора да има на уму национални интерес. А историја хуманитарних интервенција је у најбољем случају шаролика. 

Stratfor, 8.3.2011

(vidovdan.org)