DŽordž Fridman: Kako bi zona zabrana letenja nad Libijom mogla da nam presedne

Zaustavljanje građanskog rata je realno ako se može izvršiti bez povećavanja žrtava iznad onog broja koji bi postojao ako bi taj rat tekao svojim tokom. Da li je to moguće u Libiji

Sve je više zahteva za uvođenjem zone zabrane letenja nad Libijom, ali koja sila ili koalicija sila bi bile voljne da to ostvare ostaje nejasna. U razmatranju tih zahteva korisno je da se podsetimo da u ratu uvek vreba Marfijev zakon: ono što bi moglo da ne uspe neće ni uspeti - u Libiji, kao ni u Iraku ili Avganistanu. 

Komplikacije za vazdušne udare

Već je ukazivano na to da uvođenje zone zabrane letenja nije akcija bez mane. Neophodno je da se neutrališu neprijateljske protvvazdušne snage, kako bi se obezbedila bezbednost za avione koji kontrolišu i sprovode zonu zabrana letenja. To predstavlja i obaveštajni problem. Kakve su snage libijske protivvazdušne odbrane i gde su smeštene? Moguće je tvrditi da Libija ne poseduje efikasnu protivvazdušnu odsbranu, pa bi zbog toga njena neutralizacija bila nepotrebna. Ali ta pretpostavka se ne može dokazati bez njenog testiranja - a testiranje je opasno. Istovremeno, sakupljanje definitivnih obaveštajnih podataka o PVO nije tako lako kako izgleda, naročito zbog toga što su i opozicija i pljačkaši uspeli da zaplene teško i oklopno naoružanje, što znači da je oprema PVO u pokretu i pod nepouzdanom kontrolom. 

Zbog toga bi zona zabrana letenja otpočela vazdušnim udarima na poznate položaje libijske PVO. Ali verovatno bi usledile i stalne patrole aviona za uništavanje PVO, naoružanih antiradarskim raketama spremnim da se brzo suprotstave pretnjama koje bi se mogle pojaviti. Bilo bi neophodno održavati te aparate stacionirane duže vreme i spremne za neodređeni broj misija. Lokacija radara i raketa nije sigurno određena, pa ti (naši) udari ne bi uvek bili uspešni. Prilikom uključivanja u rad (neprijateljskih) radara, naročito onih za navođenje, odgovor mora da bude munjevit, dok još uvek traje zračenje radara (tada je osetljiv na udar), a pre nego što taj radar bude efikasan. To znači da neće biti prilike da se tačno odredi da li su te instalacije smeštene u stambenim četvrtima ili oko javnih institucija kao što su škole ili bolnice. 

Raniji režimi, nadajući se pridobijanju međunarodne podrške, namerno su smeštali takve sisteme (na takva mesta) kako bi izazvali da međunarodni mediji reaguju na navodne zločine. Libijski vođa Muamer Gadafi ne liči na nekoga ko bi oklevao da za svoju korist izazove civilne žrtve. Prema tome, uvođenje zone zabrane letenja vrlo brzo bi se degenerisalo u osude zbog ubijanja civila baš protiv onih koji zbog navodnih humanitarnih ciljeva nameću tu zonu zabrane letenja. I zaista, napadi na PVO bi mogli dovesti do znatnih žrtava, što bi pretvorilo humanitarnu akciju u nešto što bi skupo koštalo i u humanitarnom i u političkom smislu.

Vazdušni udari i kopnene operacije

Važnije pitanje je šta bi u stvari zona zabrane letenja mogla da postigne. Svakako bi mogla da na zemlji zadrži Gadafijeve vazduhoplovne snage, ali ne bi ni približno mogla da prekine borbe niti da oslabi ostale Gadafije znatnije prednosti. Izgleda da su njegove snage bolje organizovane od protivnika, koji su i loše organizovani i politički podeljeni. Nedavno je Gadafi bio skoro otpisan, ali uspeo je i više nego da se samo održi, i to baš uz upotrebu kopnenih trupa. Ono što ima od vazduhoplovstva uglavnom je ograničeno korišćeno za koškanje, tako da uvođenje zone zabrane letenja ne bi promenilo vojnu situaciju. Čak i uz zonu zabrane letenja pobunjenicima bi bilo teško da pobede Gadafija - a Gadafi bi još uvek mogao da pobedi njih.

Privlačnost zone zabrane letenja u Iraku bila je u tome što je pružala političku iluziju da se bez značajnijih rizika preduzimaju neki koraci, pa čak i da se kontrolisanju Iraka od strane Sadama Huseina nanose neke štete. Ondašnja zona zabrane letenja trajala je oko 12 godina, nije prisilila Sadama na neku promenu politike, a da i ne govorimo o promeni njegovog režima. Isto bi verovatno važilo i za Libiju. Zona zabrane letenja je akcija niskog rizika, sa malom mogućnošću da promeni vojnu situaciju, mada izaziva utisak neke odlučne akcije. Ona ima i negativnu stranu jer sadrži u sebi i troškove i rizike, uključujući i veliku verovatnoću civilnih žrtava, a bez nekih značajnijih koristi ili znatnijeg uticaja. Visina potencijalnih civilnih žrtava ostaje nepoznata, ali njihova verovatnoća, ma kako čudno zvučalo, nije u rukama onih koji uvode zonu zabrane letenja, nego u Gadafijevim rukama. Ako tome dodamo i ljudske greške i ostale nezgode koje se u ratu podrazumevaju, konačan rezultat postaje nejasan. 

Mnogo značajnija akcija bi mogla biti kopnena intervencija - invazija na Libiju koncipirana za uništenje Gadafijevih snaga i prisiljavanje na promenu režima. To bi zahtevalo značajne snage a iz primera Iraka treba upamtiti i da bi to zahtevalo značajne okupacione snage da bi se stabilizovao i izgradio jedan novi režim koji bi upravljao Libijom. Za razliku od Egipta, Gadafijev režim je držao pod kontrolom sektaške elemente, ali ovi već počinju da se pomaljaju. Sposobnosti te zemlje da pruža i vrši osnovne vladine funkcije takođe nisu poznate. Mora se takođe imati na umu da je jasno da Gadafi ima značajnu podršku iznutra, ali i opoziciju. Oni koji ga podržavaju neće propustiti da se bore i mogli bi se odlučiti i na neku vrstu postinvazionog otpora, kao i u Iraku. Dakle, iako bi početni gubici života možda bili mali, oni bi na duže vreme mogli biti znatno viši. 

Takođe ne treba zaboraviti da se ona ista međunarodna zajednica, koja je Sadama Huseina osuđivala kao brutalnog diktatora, vrlo lako okrenula da osuđuje SAD, i zbog toga što ga je Amerika zbacila, i za vojne akcije preduzimane za borbu protiv značajnog otpora ustanika. Nije teško zamisliti situaciju u kojoj bi značajan otpor Libijaca protiv okupacionih snaga bio praćen međunarodnim osudama napora da se oni pobede. 

Posle zbacivanja režima biće teško da se tek tako ode. Svakako, jedan od scenarija je da bi to bila brza hirurška kratkotrajna invazija, ali to nije siguran, pa čak ni najverovatniji scenario. U istom smislu i žrtve izazvane takvom operacijom nisu sigurne, kao ni u slučaju zone zabrane letenja. Razlika je u tome da, dok bi se zona zabrane letenja mogla okončati lako, njen efekat na kopnene operacije nije verovatan. Sa druge strane, invazija bi sigurno imala veliki efekat, ali je ne bi bilo lako završiti.  

Zaustavljanje jednog građanskog rata je realno ako se može izvršiti bez povećavanja žrtava iznad onog broja koji bi postojao ako bi taj rat tekao svojim tokom. Zona zabrane letenja bi to mogla da postigne, ali bez okončanja građanskog rata. Invazija, ako bi se dobro organizovala, mogla bi okončati građanski rat, ali ona otvara vrata produženom konfliktu niskog intenziteta.

Nacionalni interes

Teško je proceniti američki nacionalni interes u Libiji. Interesi nekih evropskih zemalja, kao što je Italija, su mnogo veći, ali nije jasno da li bi one bile spremne da bez SAD preuzmu teret na sebe. 

Želimo da istaknemo da bi jedan rat poput humanitarne akcije trebalo preduzeti jedino ako se jasno shvati da bi on na kraju mogao izazvati manje patnji od građanskog rata. Takođe, treba jasno shvatati da bi stanovnici te zemlje mogli pokazati da nisu ni najmanje zadovoljni tim, a ni ostali svet ne bi baš aplaudirao onoliko koliko bismo voleli. A, ako sve pođe naopako, vrlo brzo bi osudio okupatora. I eto, nedavno formirani savet opozicije u Bengaziju, ustvari baš ona ista grupa koja predvodi pozive iz istočne Libije za strane vazdušne udare protiv Gadafijevog vazduhoplovstva, eksplicitno je upozorila da je protiv bilo kakve kopnene vojne intervencije. 

Na kraju, upotreba sile mora da ima na umu nacionalni interes. A istorija humanitarnih intervencija je u najboljem slučaju šarolika. 

Stratfor, 8.3.2011

(vidovdan.org)