Хенри Кисинџер предвиђа Кини глобално вођство

Када је, сада 88-годишњи, Хенри Кисинџер (Хенрy Киссингер) разговарао 1970-их са кинеским лидером Мао Це Тунгом о отварању Пекинга, Америка је била на врхунцу моћи. Кисинџер засигурно није ни могао да замисли да ће за мање од пола века, у тренутку када Комунистичка партија Кине самоуверено слави 90 годишњицу постојања, поново доћи у Пекинг и предати палицу глобалног вођства својим домаћинима. Отварајући прошле суботе у Пекингу конференцију о глобализацији, бивши велики државник је упоредио данашњу Кину са САД-ом 1947. године, пише Нетан Гарделс (Nathan Gardels) у “Кришчен сајнс монитору” (The Chrisitan Science Monitor).

Кисинџер је истакао да је након Наполеонових ратова, Велика Британија ступила на сцену као најјача светска сила, задржавши ту улогу више од једног века. Међутим, британски министар иностраних послова Ернест Бевин је 1947., у тренуцима када је опадала моћ Уједињеног краљевства, осећао се примораним да свом америчком колеги каже: “као највећи кредитор, САД морају да преузму вођство у обликовању новог поретка”. Отуда је Вашингтон лансирао Маршалов план у циљу обнове након рата. Долар је постао доминантна валута, што је све утицало на америчку премоћ у остатку 20 века.

Као највећи светски кредитор, Кина је данас тамо где су САД биле 1947, на врху следећег светског поретка. Кисинџер је казао својим домаћинима у Пекингу да, мада ће транзиција од постојећег ка новом (међународном) систему вероватно трајати још 30 година, улога Кине ће јачати зато што је у њеном интересу да обликује глобални систем тако да се његово тежиште помери од садашњег “Северноатлантског стуба” ка Пекингу и осталим економијама у успону.

По Кисинџеровом мишљењу, Кина ће, због текуће парализе на Западу, по убрзаном темпу бити “регрутована” у (глобално) вођство.

Он је истакао да је Америка “заокупљена дебатом око улоге владе и изворима виталности у САД; колика нам је влада потребна и ко треба за то да плати”. Европа је захваћена “финансијском и концептуалном кризом, ‘укљештена, односно заглављена’ између националног оквира и замене за њега”.

Кисинџер указује да је “осећај за сарадњу од кључног значаја, јер улазимо у нову еру комплексности и трагамо за најважнијим оквиром. Морамо да се прилагодимо за ступање низа нових играча” на глобалну сцену. За њега је Г-20 “кључни инструмент за прилагођавање” у коме свака земља мора да уклопи своје националне аспирације у међународни аранжман “којим се избегава конкуренција нулте игре у циљу економског развоја”.

Мењање светског поретка

Кисинџер је у праву. У последња два века, Британија и након тога САД су били хегемонистичке силе које су наметнуле “глобална јавна добра” безбедности, финансијске стабилности, главне резервне валуте и отворене трговине.

САД и остале развијене економије окупљене у Г-7, сада имају све мање могућности да то обезбеде. То нису у стању ни економије у успону предвођене Кином. Због тога Г-20, који комбинује развијене и економије у успону, мора колективно да обезбеди поменута јавна добра. У истинском мултиполарном свету, у коме ће Кина бити највећа економија до 2050. године, то ће бити уобичајена појава.

Изазов је да ли се може успоставити глобално управљање без једне доминантне силе или сета интереса који ће одређивати трендове?

На један од могућих путева указао је Зенг Бијан, бивши потрпедседник Централне партијске школе и аутор доктрине “мирног успона”. Кина једино може да оствари своје циљеве “квалитативног побољшања живота обичних грађана” и проширење средње класе “у контексту међузависности”, казао је Зенг.

Стога, по његовом мишљењу, Кина мора да иде корак даље од идеје “мирног раста” како би “проширила и продубила прожимање интереса са другима на глобалном плану. Када се они акумулирају онда ће то бити снажна основа за заједничке интересе”.

Кинеско вођство је глобални интерес

Ови “прожимајући интереси” истоветни су глобалним јавним добрима у 21 веку. Зенг је посебно споменуо борбу против климатских промена и заједничке иницијативе о смањењу емисије угљен-диоксида, пре свега са САД. Ту су и друга питања са којима Г-20 мора да се суочи, као што је глобална финансијска стабилност, постепено увођење глобалне девизне корпе коју би чиниле валуте више земаља, а која би заменила долар. Треба креирати и нову управљачку структуру Међународног монетарног фонда тако да рефлектује моћ економија у успону, затим оживети или реконфигурисати Доха рунду трговинских преговора.

Једна од области у којој Кина, као највећи кредитор у свету, може да игра кључну улогу, јесте помоћ у стабилизацији Блиског истока и северне Африке кроз економски развој – што је у интересу целог света, не само због енергетске безбедности. На крају крајева, Кина већ игра важну улогу у Европи купујући обвезнице земаља које се суочавају са највећим проблемима.
У освит арапских револуција, доста се говори о “Маршаловом плану” за ове земље. На недавном самиту Г-8 у Довилу, француски председник Никола Саркози издејствовао је обећање најразвијених земаља од 20 милијарди долара за ову намену. То личи на прилично празно обећање имајући у виду да су развијене земље опхрване огромним дефицитима и прети им дужничка криза.

Уместо “Маршаловог плана”, зашто не би био покренут “Ху Ђинтао (председник Кине) план” који би спонзорисао Г-20, а у који Кина пласира понајвише својих девизних резерви, заједно са заливским земљама – тако да то буде од користи за цео глобални систем?

Кисинџер сугерише да, као што је “Маршалов план” спојио растуће америчке обавезе и сопствене интересе у обликовању светског поретка у другој половини 20. века, можда је сада прави тренутак да Кина преузме ту улогу на сличан начин? Американци су били у праву што су послушали Ернеста Бевина. Кинези би били у праву ако послушају Хенрија Кисинџера.

Приредио Драган Штављанин

(RSE)