Марио Калик: Политика отуђена од друштвене стварности

Губитника транзиције има све више, али они немају видљивог репрезента међу постојећим политичким странкама

Када говоримо о коалицијама и проблемима које оне носе, морамо прво констатовати једну ствар. Све док владу не буде могла да формира једна странка, коалиције ће бити нужне, а проблеми које оне стварају, и који имају корена у неизбежној тежњи једних чланица коалиције да увећају своју политичку моћ на рачун других, биће неминовни.

Међутим, на питање зашто су, конкретно, наше коалиције и наша политичка сцена у целини, мимо овог општег узрока, од почетка толико нестабилне, нешто је теже одговорити. Али мислим да је прави одговор немогућ ако се из вида испусти базичан друштвени процес који се на овим просторима одвија последњих двадесет година. Наиме, током деведесетих наше друштво започело је тзв. транзицију из социјализма у капитализам. Друштво је, другим речима, мање-више почело да се дели на тзв. губитнике и добитнике транзиције, да би та деоба у последњих десет година постала сасвим јасна и готово завршена. Првима припадају махом старији, слабије образовани, мање урбани или рурални слојеви, и на првом месту највећи део радничке класе. Другима припадају махом млађи, образованији, средњи, урбани слојеви, предузетници и тајкуни. Ови слојеви, у процесу замишљеном и извођеном по принципу мањине добитника и већине губитника, нужно имају супротстављене друштвене интересе, и то је кључно жариште друштвене нестабилности која се мора одразити и на политичку сферу.

Окосницу политичке нестабилности деведесетих чинио је управо сукоб између, с једне стране, социјалиста и радикала, који су за гласачку базу имали углавном губитнике транзиције, а с друге стране тзв. грађанске опозиције која је мобилисала углавном њене добитнике. Иако је у вођству СПС-а и тадашње леве коалиције несумњиво било добитника транзиције, иако је та власт започела или бар активно учествовала у оваквој друштвеној трансформацији, у њеној идеологији и пракси било је неких значајних момената континуитета с претходним социјалистичким системом који су омогућавали губитницима транзиције да се у тој власти препознају.

Унутар овог кључног жаришта политичке нестабилности одвијао се у појединим тренуцима сукоб између странака које су сарађивале око власти, или у опозицији, а који је имао супстанцијалнији политички карактер од пуке борбе за што већи утицај властите странке. Тако су се владајућа лева коалиција и радикали сукобљавали превасходно око националне политике, док су се у опозицији гложили и око тактике опозиционог деловања, (не)изласка на изборе и сличних питања, а не само око лидерског места.

Након 5. октобра спласнуо је интензитет сукоба између власти и опозиције због велике политичке надмоћи и снажне иницијативе нове власти, али је, упркос томе, све до 2008. остао мање или више оштар сукоб између супротстављених политичких снага из деведесетих. У основи ових сукоба и даље је била наведена транзициона подела.

Међутим, после уласка социјалиста у владу са демократама и расцепа међу радикалима, након којег су реформисани радикали, слично реформисаним социјалистима, прво су знатно ублажили опозициони набој, а затим демонстрирали спремност да такође уђу у владу са демократама, чини се да су доминантни политички спорови изгубили своје дубље друштвено тло и отуђили се од друштвене стварности. Губитника транзиције има све више, али они сада немају видљивог и јаког репрезента међу постојећим политичким странкама који ће снажно и одлучно артикулисати њихове друштвене интересе. На политичкој сцени већ неколико година влада свеопшта приземна комбинаторика чија је сврха једино долазак на власт, односно останак на власти, а да се уопште не примећује шта би било која од тих странака учинила на суштинском, а не само на декларативном или козметичком побољшању социјалног положаја великог броја грађана. Жалосно је констатовати да у овако тешкој социјалној ситуацији власти прети већа опасност од ње саме, односно неких њених коалиционих чланица него од „опозиције” и да политичка нестабилност владајуће коалиције почива не на угрожености од опозиције, већ пре свега на оним унутрашњим трвењима и размирицама које свака коалиција нужно носи, и које су сконцентрисане око борбе за што већу политичку добит властите странке и њеног лидера.

Зато се чини да проблем Србије данас не представљају толико саме коалиције, колико непостојање политичке снаге која ће освестити и активирати социјално депримирано и увелико деполитизовано већинско становништво.

Факултет за културу и медије, Универзитет Мегатренд

(Политика)