Mikloš Biro: Suočavanje sa realnošću - SNS ima brojne i razrađene mehanizme za izbornu krađu

 Opravdana očekivanja da se studentski protesti politički artikulišu kroz zahtev za održavanje vanrednih izbora prenebregavaju jednu značajnu činjenicu: SNS ima razrađeni mehanizam da te izbore opet pokrade.

A činjenica da je studentski protest podigao opozicionu svest i spremnost na političku participaciju birača imaće za posledicu samo to da će ta krađa biti još bezočnija nego što je bila do sada.

Ne računajući uticaj kontrolisanih medija sa nacionalnom frekvencijom, finansijska sredstva za kampanju, kao i broj onih koji su poslom ili uticajem zavisni od SNS, izbori u Srbiji se očigledno i direktno kradu. U cilju podsećanja, ali i nekog vida pouke studentima, navešću sve oblike te krađe.

1. Birački spiskovi. Fantomski ili „uvezeni“ birači koji postoje na biračkim spiskovima oduvek su bili najmasovniji oblik izborne krađe. Da podsetim da je nakon 5. oktobra 2000. utvrđeno da birački spiskovi sadrže čak 500.000 (!) više birača nego što je to registrovano popisom. Budući da biračke spiskove kontroliše MUP, onaj ko nema kontrolu nad MUP-om ne može ni da kontroliše biračke spiskove. Na prethodnim izborima, 2023. uporni opozicioni istraživači konstatovali su da su neki birači upisani na adresi trafo-stanice, na nepostojećim adresama ili da je po desetak birača upisano na adresama gde ih niko nije video i sve to su detaljno dokumentovali, ali se ništa nije desilo. I studenti će na sledećim izborima nesumnjivo uočiti takve nepravilnosti, ali je veliko pitanje da li će se nešto desiti.

2. Fantomske stranke i RIK. Vladajuća stranka uvek proizvodi fantomske stranke uoči izbora, kako bi unela zabunu kod birača. Ne treba se čuditi ako na sledećim izborima vlast proizvede stranku koja će se zvati „Studentski protest“ ili „Studenti u blokadi“.

No, zbrka je usputna dobit. Glavni razlog proizvodnje tih stranaka je ostvarivanje većine u gradskim i republičkoj izbornoj komisiji. Setimo se da je na prethodnim izborima opozicija dokazala falsifikovanje potpisa kod predatih listi fantomskih stranaka, dokazala je pozivanje na izbore ljudi koje niko nikad nije video na tim adresama, dokazala je „uvoz“ glasača iz Republike Srpske koji nisu imali boravište u Srbiji, dokazala je glasanje za druga lica, dokazala je drastično povećanje glasanja „od kuće“, dokazala je kupovanje glasova.

Uprkos svim tim dokazima, institucije nisu reagovale. Ni RIK ni Tužilaštvo. I studenti će nesumnjivo imati obilje takvih dokaza, ali će zahvaljući većini u GIK i RIK ti dokazi biti ignorisani preglasavanjem.

3. Nemogućnost izborne kontrole. Ideja da će velikim broja kontrolora izbori moći da budu potpuno kontrolisani je iluzija. Iz jednostavnog razloga, što postoje mesta gde ta kontrola nije objektivno moguća. To su: policija, vojska, zatvori, ambasade, domovi za stara lica ili lica sa posebnim potrebama, glasanja „od kuće“.

Tome treba dodati i mesta gde je kontrola objektivno moguća, ali je otežana ili osujećena, što je slučaj sa biračima sa Kosova, sa biračima sa udaljenih i teško pristupačnih mesta, kao i sa biračkih mesta u kojima dominiraju marginalne grupe koje su spremne da prodaju svoj glas. Opozicija je na prethodnim izborima ukazivala na disproporciju glasova sa Kosova i tamošnjeg broja stanovnika, ali uzalud. I studenti će na sledećim izborima nesumnjivo uočiti takve nepravilnosti, ali je veliko pitanje da li će se nešto desiti.

4. Izborne prognoze kao legitimizacija izborne krađe. Iako ne spada direktno u tehnologiju izborne krađe, naručene izborne prognoze su indirektna legitimizacija te krađe. Jer, ako neka agencija prognozira pobedu SNS-a i onda SNS (zahvaljući krađi glasova) pobedi na izborima, deluje da je sve sasvim očekujuće i OK.

Pored toga, izborna istraživanja ukazuju na činjenicu da očekivani pobednik dobija 3-5% glasova samo na osnovu psihološke potrebe ljudi da se identifikuju sa pobednikom. Ovde treba naglasiti i činjenicu da mi živimo u autoritarnom uređenju, što znači da nemamo političku atmosferu u kojoj se ljudi bez zazora izjašnjavaju o svom političkom opredeljenju. Svim istraživačima koji tvrde da rade profesionalno i da stručno formiraju reprezentativni uzorak, treba postaviti pitanje: Koliko ispitanika je odbilo da se izjasni u vašoj anketi?

Na kraju da naglasim: ovo nije apel da se na izbore ne izlazi. Ovo je pokušaj suočavanja sa realnošću.

Autor je univerzitetski profesor u penziji

(Danas)