Mирослав Лазански: Рат против Русије

Када се деси катастрофа са толиким бројем погинулих, као што се то догодило на аеродрому Домодедово у Москви, логично је питање како је то било могуће, где су биле надлежне службе да то спрече, да ли је било претходних информација да се нешто спрема, шта је са међународном координацијом у борби против тероризма?

У Русији се већ превише често понављају терористички удари. На мети није само провинција, већ и велики руски градови: метро станице, аеродроми.

Аеродром Домодедово је модернизован, набављени су фингери за директан улазак путника у авионе, скенери за преглед путника и пртљага, модерни монитори. Но, безбедност очито није на европском нивоу.

У Москви постоје четири велика цивилна аеродрома: Шереметјево два за међународни саобраћај, Шереметјево један за домаћи и мањи број међународних линија, Внуково као ВИП аеродром и Домодедово за домаћи и међународни саобраћај.

Терористи су очито добро проучили системе безбедности на московским аеродромима и одлучили су се на опцију удара на аеродрому где је то било најлакше изводљиво. Како су унели експлозив у пристанишну зграду? Или није било скенера на улазима, или је постојао, али није радио, или су имали помагача – службеника који је био задужен за рад на скенеру, а који им је омогућио несметан улазак у зграду. Те околности истрага може врло брзо да установи.

Како терористи нису на време онемогућени да изврше свој крвави акт?, то је сада питање за све руске службе безбедности. Има неких шпекулација да се у службама безбедности очекивао удар на неки аеродром, али се није знало на који. Као да у Москви постоји 150 аеродрома, па се не зна који би се пре „покрио”.

Трагедија на Домодедову показује да руске службе безбедности нису до краја продрле у темеље организованих терористичких група, које своје изворно порекло имају на северном Кавказу, а логистичку подршку управо у великим руским градовима, где деценијама живи и ради велики број грађана пореклом са северног Кавказа.

На сваки локални успех руских антитерористичких јединица и служби безбедности на терену, у подручју југа Русије и северног Кавказа, терористи врло брзо одговарају нападима у великим руским градовима. То није обична игра терориста и служби безбедности, јер ако је тероризам глобална појава, онда би и борба против тероризма морала да буде глобална.

Ако на међународном плану постоје информације о терористима, а оне сигурно постоје, онда би те информације морале да циркулишу двосмерно. Русија је на удару терориста, у Кремљу ће се сигурно запитати, а питаће се и руска јавност, да ли су све осуде најновијег терористичког пира које долазе са Запада заиста искрене осуде, или је то пуки вербализам.

Ако Британци дају политички азил осведоченом чеченском терористи којег Москва годинама потражује, ако га Пољаци зову у госте на некакав симпозијум, па га прво мало као притворе а онда га одмах пусте, за Москву је то доказ неискрене политике у борби против светског тероризма. У стилу, „они који нападају наше градове јесу терористи, а они који нападају ваше градове можда су само политички дисиденти, или припадници ослободилачких покрета”.

Наравно, то није тако речено и нико то званично неће тако формулисати, али нисам сведок нити једне званичне политичке изјаве изван Русије о чеченским терористима.

Ово је рат против Русије, видећемо како ће Кремљ одговорити.

(Politika)