Вељко Ђурић: Какве везе имају логори Старо сајмиште на Новом Београду и Омарска код Приједора

Стара мудрост о човеку у тунелу који је чуо глас који га упозорава да ће се кајати и ако узме и ако не узме камење, наводи нас на питање: реаговати или не реаговати! Ради се, наиме, о најави посебне манифестације у оквиру Октобарског салона. Према Политици од 30. септембра 2013, стр. 12, та најава гласи:

У оквиру октобарског салона, петог октобра на Старом сајмишту од 15 часова биће одржана јавна дебата „Живи логор смрти“ у сарадњи са Центром за истраживање архитектуре са Голдсмит универзитета у Лондону, групом „Споменик“ и пројектом „Четири лица Омарске“, када ће бити покренута питања немогућности изградње меморијала. Пројекат истражује повезаност два концентрациона логора на тлу Југославија, Старог сајмишта из Другог светског рата, у центру Београда, и логора Омарска у општини Приједор из деведесетих година 20. века.

Сматрамо да све има своје границе па и уметност, нарочито када је у обради трагична прошлост. У овом случају прави се паралела два логора који немају никаквих додирних елемената. Да појаснимо: логор на Старом Сајмишту налазио се на територији Независне Државе Хрватске и био је најпре један у низу немачких логора за такозвано „коначно решење јеврејског питања“ а потом за Србе и припаднике других становника Краљевине Југославије. (Видети, на пример, радове др Милана Кољанина и Бранислава Божовића.) Проблем изградње меморијалног комплекса на Старом Сајмишту не може да буде тема једне манифестације као што је Октобарски салон! Уосталом, то је проблем који је деценијама свесно одлаган у највишим инстанцама града Београда. Узгред, поново га обнавља Музеј жртава геноцида предајом предлога Закона о меморијалном комплексу Старо сајмиште Министарству културе и народној скупштини.

Сматрамо да је наговештени пројекат проста политизација слободе уметности! Крајњи циљ могао би да буде још „једна цигла у зиду“ ревизионистичког прекрајања историје у којој нема места за, на пример, Јасеновац али мора да има за Омарску. Да смо у праву, потврђују неколике изјаве историчара из Хрватске али и из Србије као и филмско тумачење улоге генерала Милана Недића и Срба у уништењу Јевреја. Чини нам се да се у том контексту може посматрати и најављени пројекат „Четири лица Омарске“. Уосталом, на то упућује и фотоизложба „Thanking the people of Norway / Takk til det norske folk“ Меморијалног центра Јасеновац, која је недавно постављена у Војном музеју у Ослу, а која помиње и заточенике Старог сајмишта.

(Аутор је музејски саветник и в. д. директора Музеја жртава геноцида)

(НСПМ)