Аранжирање историје у политичке сврхе - СС Ханџар дивизија у Француској

Веровали или не, али током Другог светског рата формирана 13 Вафен СС Ханџар дивизија, чији су командни састав чинили Немци, док су војници били добровољци, највећим делом „Хрвати муслимани“ и око десетак одсто „Хрвати католици“ из Босне и Херцеговине, тада у саставу НДХ, убрзо по оснивању послата је у Француску!

Дивизија је носила СС униформе, са немачким орлом и хрватским грбом – црвено-белом шаховницом, док су на глави имали фес са знаком мртвачке главе, традиционалном ознаком СС јединица. Дивизија је формирана 1. марта 1943. од 21.000 добровољаца, од којих је задржано у њеном саставу 13.000 најспособнијих.

Међутим, према неким хрватским изворима, насталим после 1991, дивизију нису чинили добровољци већ “принудно мобилисани Хрвати”. Треба рећи да су све СС јединице, укључујући и оне састављене од Немаца, по правилу чинили добровољци привржени национал-социјализму, који су морали да задовоље нацистичке критеријуме. СС јединице су биле “партијске” формације, за разлику од регуларне немачке војске у коју су били регрутовани војни обвезници Немачке, као и Немци становници држава окупираних од Трећег рајха, попут некадашње Југославије.

Убрзо по формирању, у јулу, СС Ханџар дивизија је послата у Француску на обуку, а уједно и да појача немачко војно присуство у тој окупираној земљи. Размештена је на врло великом простору који обухвата шест департмана централне Француске – између Клермон-Ферана и Тулуза. Штаб јединице је био у градићу Пи-ан-Велеју у департману От Лоара, складиште опреме у Мендеу у департману Лозер… а један батаљон од неколико стотина војника (мање од пет стотина), посебно занимљив за наставак ове приче, у Вилфраншу-д-Руергу у департману Авејрон. По историјским документима, књигама, као и у француским штампаним медијима објављеним после рата, по доласку у Француску, јединица “сеје страх међу домаћим становништвом чинећи крађе, разбојништва и силовања”. Локалне новине “Ла Монтања” из Клермон-Ферана пишу о “крађи живине и напаствовању жена”. Слично пише и Жил Труд у књизи “Етнички сукоби у Титовој Југославији”. Најјезгровитије јединицу карактерише “39-45 Магазин” (свеска 76 Југославија 41-45): “Немци неће никад успети да дисциплинују припаднике јединице, који делују много више као наоружана банда него као војници”.

По хрватским изворима, јединица је била изложена “изузетно тешким војним вежбама и строгој радној дисциплини која није одговарала младим Босанцима”. Међутим, многи записи говоре и о “посебно лошем односу немачких официра према муслиманским војницима”, као и о њиховом “понижавајућем односу” према њима, као о главним узроцима незадовољства војника. По писању “39-45 Магазина” (свеска 76), који једно поглавље посвећује побуни у Вилфраншу, муслимани су у СС Ханџар дивизији били у крајње подређеном положају у односу на Хрвате католике, немачке официре и неколико фолксдојчера у саставу јединице. Добровољци муслимани су називани погрдно “Мујосима”. Слично пишу и локалне новине “Ла Монтања”, као и Р. Фалиго и Р. Кауфер у својој књизи “Полумесец и кукасти крст”…

Било како било, део батаљона стационираног у Вилфраншу-д-Руергу се побунио у зору 17. септембра 1943. Неколико официра је разоружано, док је њих петорица убијено. Имами, распоређени у јединици, позивају на мир. Већ око поднева побуна је угушена. Двадесетак побуњеника је што током борби или одмах по гушењу побуне, или након кратког поступка, побијено, док је неколицину преки суд послао у концентрациони логор Сакенхаузен.

Након побуне, у циљу смиривања страсти у јединици, сам Хајнрих Химлер упућује писмо командном саставу јединице чији садржај указује да је разлог побуне пре свега био потцењивачки однос официра према војницима муслиманима. У писму између осталог стоји: “Не желим да због једне глупости или неспособности неке изоловане особе, макар и један од тих храбрих добровољаца пати због неспретног хумора и ускраћених права која смо им гарантовали… Забрањујем ироничне шале и примедбе на рачун муслиманских добровољаца…”

Већ крајем септембра исте године први делови СС Ханџар дивизије напуштају Француску одлазећи за Шлезију. По писању “Ла Монтања” Немци, како би смањили напетости у јединици, позивају и њиховог верног савезника, великог јерусалимског муфтију, Хаџ Амин Ел Хусеина, склоњеног у Берлину, да посети СС Ханџар дивизију, како би смирио војнике. Хаџ Амин Ел Хусеин се одазива позиву и дошавши, у новембру, у Шлезију “поздравља босанске војнике хитлеровским поздравом позивајући их на дисциплину и свети рат”

У децембру је јединица већ у Аустрији, да би почетком 1944. пристигла у Босну. Дејствују прво у околини Винковаца и потом у источној Босни. У Брчком, Градачцу, Бијељини, Зворнику, Кладњу и Власеници чине језиве злочине над цивилним становништвом. У већ цитираном “39-45 Магазину” (свеска 76) пише “Дивизија се борила против партизана, али је нарочито коришћена за истребљење цивилног становништва”.

По избијању ратних сукоба у екс-Југославији 1991, поред борби и пљачки води се и пропагандни рат. У почетку се користи настанак СС Ханџар дивизије и бизарни догађаји у Вилфраншу-д-Руергу, како би се дочарале прилике у Југославији. Јединица састављена највећим делом од муслимана служи као добар пример како би се указало на проблем више националне и више конфесионалне Југославије “творевине настале у главама неколицине лоше надахнутих интелектуалаца”…

Међутим, Хрватска и њени савезници убрзо користе догађаје 1943. у Вилфраншу-д-Руергу у политичке сврхе нове државе. Међу најангажованијим на том послу је Мирко Грмек (1924-2000), Хрват, а од 1967. и француски држављани, угледни лекар у Француској и директор студија на Високој школи историје медицине и биологије. Најкраће речено, човек, независно од двојих политичких опредељења, од угледа у Француској, Мирко Грмек, у сарадњи са својом супругом, француском књижевницом Лујзом Ламбриш објављује 1998. књигу “Побуне у Вилфаншу”, тврдећи да су се “присилно мобилисани” војници СС Ханџар дивизије побунили у Вилфраншу 1943. “против нацизма… јер су желели да се прикључе покрету отпора…” Најкраће, револт претстављају као “антифашистичку побуну”. Мали детаљ, аутори насловљавају књигу “Побуне у Вилфраншу” (у множини), као да је било више “побуна”, мада је била само једна.

М. Грмек и Л. Ламбиш су такође политички врло активни током и након краја грађанског рата у екс-Југославији. Оптужују француског председника Франсоа Митерана, јер је по њима, стао на српску страну (?). Критикују одлуке Уједињених нација, јер српска страна на основу њих, по М. Грмеку и Л. Ламбиш, припаја делове Босне и Хрватске (?). Луиз Ламбиш, по смрти супруга, наставља заједничко дело. У више текстова искључиво оптужује српску страну за ратне сукобе, а 2005.објављује књигу “Нећемо никад видети Вуковар”, у којој описује “геноцид над Хрватима”.

Што због расположења у Француској, изазваног потезима Слободана Милошевића, што због лобирања за хрватску страну у сукобима, једна улица у Вилфраншу мења име у “Хрватску авенију”. Вилфранш се братими са Пулом и Бихаћом. На заједничку иницијативу Владе Хратске и Савета департмана Авејрон и општине Вилфранш, 17. септембра 2006, на месту где се налазила касарна батаљона који се побунио, уређен је парк који добија име “Поље хрватских и босанских мученика” у знак сећања на “младе војнике Хрватске и БиХ, пале током побуне против нацистичког угњетавања”, како стоји у оснивачком акту. Свечаности присуствују председник владе Хрватске Иво Санадер, министар спољних послова Француске Филип Дуст-Блази, потпредседница хрватске владе Јадранка Косор, министар културе Хрватске Божо Бишкупић, амбасадори Хрватске и БиХ у Паризу, француски амбасадор у Загребу… удружења бораца… А хрватски амбасадор у Паризу не пропушта ниједан 17. септембар а да не дође у Вилфранш-д-Руерг и да се поклони „мученицима палим у борби са нацистима“.

Без сумње, СС Ханџар дивизију, посебно „побуну“ у Вилфраншу-д-Руергу, Хрватска далеко највише користи за своје спољнополитичке потребе, док на унутар политичком плану није користила ову “побуну”, највећим делом, јер је јавност Хрватске много више у току о улози СС Ханџар дивизије. Међутим, поред Хрватске, мада у знатно мањој мери Ханџар дивизију употребљавају и центри за антимуслиманску пропаганду. Слике великог јерусалимског муфтије, Хаџ Амин Ел Хусеина, који хитлеровски уздигнутом руком поздравља сс-овце са фесовима најчешће илуструју антиисламске текстове уз истицање да је Хитлер имао тесну сарадњу са муслиманима иако они не припадају Аријевцима, као и да је међу првима Хаџ Амин Ел Хусеина обавестио да је започео холокауст. У ту сврху се издају књиге попут “Историја - СС Бошњачке Ханџар” , Амадин Рошара… Најзад, појединци, не могавши да прихвате невероватну тврдње да су „побуну“ у Вилфраншу-д-Руергу извели антифашисти измишљају још невероватније заплете: да су наводно комунисти убацили у СС јединицу своје људе који ће изазвати побуну...

И тако историја се “прилагођава” политичком тренутку и дневним потребама. СС војници који нису презали од разбојништва, силовања, како се писало после рата све до деведесетих, након 1991. постадоше борци “против фашизма и нацистичког угњетавања”.