Истина о плану Z-4

План Z-4 не пред­ста­вља не­спо­ра­зум из­ме­ђу пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не Ми­ла­на Мар­ти­ћа и аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра у За­гре­бу Пи­те­ра Гал­брај­та, у Кни­ну по­чет­ком 1995, ка­ко то ту­ма­че ме­ди­ји, па и мно­ги исто­ри­ча­ри, по­ли­ти­ко­ло­зи, прав­ни­ци и дру­ги ис­тра­жи­ва­чи се­па­ра­ти­стич­ких ра­то­ва у Ју­го­сла­ви­ји. План Z-4 је са­мо де­таљ оп­се­жног и зло­чи­нач­ког по­ду­хва­та ра­ди про­го­на срп­ског пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва из искон­ских срп­ских зе­ма­ља, пре­те­жно сме­ште­них у исто­риј­ској Вој­ној Кра­ји­ни (Вој­ној гра­ни­ци, срп­ској ауто­ном­ној обла­сти у Аустро­у­гар­ској од 16. до пред крај 19. сто­ле­ћа).

На тој је зе­мљи (a и у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни) уста­шка Хр­ват­ска, у Дру­гом свет­ском ра­ту, оба­ви­ла за­ма­шно би­о­ло­шко ис­тре­бље­ње срп­ског, ром­ског и је­вреј­ског ста­нов­ни­штва. Пот­пу­но умо­р­ство ових три­ју на­ро­да би­ло је пред­ви­ђе­но устав­ним и за­кон­ским од­ред­ба­ма хр­ват­ске др­жа­ве 1941. го­ди­не. За­ко­ном им је од­у­зе­та и це­ло­куп­на по­крет­на и не­по­крет­на имо­ви­на, као што ће хр­ват­ско за­ко­но­дав­ство тре­ти­ра­ти и сву срп­ску имо­ви­ну од 1990. го­ди­не до да­нас. До­ду­ше, овог пу­та је ин­тер­ве­ни­са­ла ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца, па се хр­ват­ско за­ко­но­дав­ство при­ла­го­ђа­ва­ло спољ­ним при­ти­сци­ма, али је за­др­жа­ло то­ли­ко не­до­ре­че­них и ком­пли­ко­ва­них од­ред­би да је ве­ћи­ни прог­на­них Ср­ба не­мо­гу­ће ући у по­сед сво­је имо­ви­не, вра­ти­ти др­жа­вљан­ство, уште­ђе­ви­ну, при­ма­ти пен­зи­ју, ин­ва­лид­ни­ну и слич­но.

Кад је реч о овом ма­лом об­зи­ру ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це пре­ма срп­ској имо­ви­ни, мо­ра­мо ода­ти при­зна­ње ње­ним ми­ров­ним по­сред­ни­ци­ма јер су упо­зо­ри­ли да је Хр­ват­ска, јед­но­стра­ном од­лу­ком у Са­бо­ру, уки­ну­ла др­жа­во­твор­ност (кон­сти­ту­тив­ност) срп­ском на­ро­ду, ко­ји је, као но­си­лац ан­ти­фа­ши­стич­ке бор­бе у Дру­гом свет­ском ра­ту, сво­је ет­нич­ке и исто­риј­ске те­ри­то­ри­је до­бр­о­вољ­но унео у фе­де­рал­ну ју­го­сло­вен­ску је­ди­ни­цу Хр­ват­ску, уз на­гла­ше­ну устав­ну ре­гу­ла­ти­ву о пот­пу­ној рав­но­прав­но­сти хр­ват­ске и срп­ске ет­нич­ке за­јед­ни­це.

Хр­ват­ска власт је 1992. мо­ра­ла да узме у об­зир ово упо­зо­ре­ње ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це. Обе­ћа­ла је да ће Ср­би­ма вра­ти­ти рав­но­прав­ност уки­ну­ту 1991. го­ди­не. Као и у свим дру­гим при­ли­ка­ма, Хр­ват­ска је ово обе­ћа­ње из­и­гра­ла. Уме­сто да се Ср­би устав­но опет од­ре­де као др­жа­во­твор­ни (кон­сти­ту­тив­ни) на­род, хр­ват­ски пар­ла­мент их је од­ре­дио као „на­ци­о­нал­ну за­јед­ни­цу”. За жи­во чу­до, ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца је при­хва­ти­ла и ово је­два ра­зу­мљи­во ре­ше­ње, ма­да је прет­ход­но зах­те­ва­ла да се срп­ски ста­тус у Хр­ват­ској ре­гу­ли­ше она­ко ка­ко је то би­ло и у Уста­ву СФР Ју­го­сла­ви­је. Та­ко су Хр­ват­ској оста­ле од­ре­ше­не ру­ке за да­ље ма­ни­пу­ла­ци­је с на­вод­ним вра­ћа­њем прет­ход­них срп­ских пра­ва.

У тим ма­ни­пу­ла­ци­ја­ма зна­чај­ну уло­гу од­и­гра­ла је хр­ват­ска по­ну­да ши­ро­ких ауто­ном­них пра­ва за Ср­бе, ко­ја је би­ла исто­вет­на од 1992. до 1995, али је до 1995. би­ла без зва­нич­ног на­зи­ва, а од 1995. го­ди­не ће до­би­ти име – План Z-4. Тај план о ауто­ном­ним пра­ви­ма Ср­ба у Хр­ват­ској је, из­не­на­да, био на­ја­вљен као но­вост и ми­ров­ни по­сред­ни­ци су са­кри­ли чи­ње­ни­цу да је реч о пла­ну ко­ји је ну­ђен, уза­стоп­но 1992. и 1993. го­ди­не – све док ни­је пот­пи­сан Ер­дут­ски спо­ра­зум 15/16. ју­ла 1993. го­ди­не. Зна­чи, он 1995. ни­је био ни­ка­ква но­вост, осим ако се под но­во­шћу не под­ра­зу­ме­ва то што је у Книн тај план до­нео аме­рич­ки ам­ба­са­дор у За­гре­бу Пи­тер Гал­брајт. Го­ди­не 1992. го­ди­не у Книн су га до­не­ли и ко­пред­сед­ни­ци Ме­ђу­на­род­не ми­ров­не кон­фе­рен­ци­је о Ју­го­сла­ви­ји Сај­рус Венс и лорд Деј­вид Овен, са слу­жбе­ни­ци­ма Ун­пр­о­фо­ра.

План Z-4 је нај­не­при­јат­ни­је све­до­чан­ство о уме­ша­но­сти УН, дру­гих ме­ђу­на­род­них ор­га­ни­за­ци­ја, за­пад­но­е­вроп­ских ве­ли­ких зе­ма­ља, укљу­чу­ју­ћи Ру­ску Фе­де­ра­ци­ју и Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве, у раз­би­ја­ње СФР Ју­го­сла­ви­је и одо­бра­ва­ње агре­си­је Хр­ват­ске на Ре­пу­бли­ку Срп­ску Кра­ји­ну. На­жа­лост, ве­ћи­на ме­ди­ја у Ју­го­сла­ви­ји (и они Ми­ло­ше­ви­ће­вог ре­жи­ма и опо­зи­ци­о­них стра­на­ка) кри­во­тво­ри­ла је све окол­но­сти око овог пла­на и оп­ту­жи­ва­ла ру­ко­вод­ство Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не за не­ко­о­пе­ра­тив­ност. Ме­ди­ји су јав­но­сти по­ру­чи­ва­ли да би се при­хва­та­њем Пла­на из­бе­гла хр­ват­ска агре­си­ја и ет­нич­ко чи­шће­ње Кра­ји­не од Ср­ба. Јав­ност је, ова­квим ин­фор­ми­са­њем, би­ла об­ма­ну­та.

Ме­ђу­тим, Хр­ва­ти су ну­ди­ли Ср­би­ма (и 1992. и 1995) ре­ша­ва­ње срп­ских лич­них и на­ци­о­нал­них пра­ва у два сре­за, а Ср­би су по­шли са ста­но­ви­шта да се о тим пра­ви­ма мо­ра во­ди­ти ра­чу­на на це­лој те­ри­то­ри­ји Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не, или у „Зо­на­ма под за­шти­том Ује­ди­ње­них на­ци­ја”, ка­ко је Кра­ји­на би­ла озна­ча­ва­на у до­ку­мен­ти­ма Ује­ди­ње­них на­ци­ја.

Иако су ми­ров­ни по­сред­ни­ци би­ли на це­лој те­ри­то­ри­ји Кра­ји­не и иако су са­ми озна­чи­ли ње­не гра­ни­це пре­ма Хр­ват­ској, они су и фе­бру­а­ра 1993. у Њу­јор­ку кра­јин­ској де­ле­га­ци­ји по­ну­ди­ли да се рас­пра­вља о срп­ској ауто­но­ми­ји у два сре­за! За­тим су хр­ват­ској де­ле­га­ци­ји до­зво­ли­ли да то исто пред­ло­жи на са­стан­ци­ма у апри­лу и ју­ну 1993. у Же­не­ви.

Де­ле­га­ци­ја Кра­ји­не ни­је же­ле­ла да раз­го­ва­ра о пла­ну. Пред­лог је био ви­ше не­го нео­зби­љан за­то што је ње­гов са­др­жај ви­ше ли­чио на ру­га­ње, не­го на прав­ни те­мељ за вра­ћа­ње од­у­зе­тих пра­ва јед­ном од два др­жа­во­твор­на на­ро­да. Да се та др­жа­во­твор­ност ни­је под­ра­зу­ме­ва­ла, го­во­ри чи­ње­ни­ца да су Хр­ва­ти срп­ску са­мо­у­пра­ву пред­ви­де­ли са­мо у два сре­за, што је чи­ни­ло је­два тре­ћи­ну Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не. А да је нео­збиљ­ност би­ла пот­пу­но за­сту­пље­на у Пла­ну Z-4, по­ка­зу­је по­ну­да да се у та два сре­за ус­по­ста­ве: срп­ски пар­ла­мент, пред­сед­ник др­жа­ве, вла­да, срп­ски је­зик у шко­ла­ма, ца­ри­на, вој­ска, по­ли­ци­ја, но­вац, за­ста­ва, грб и, по­ред то­га, уче­шће срп­ских пред­став­ни­ка у за­ко­но­дав­ним и из­вр­шним те­ли­ма Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске. До­слов­но, све ово од­но­си се са­мо на „ко­тар Гли­ну и ко­тар Книн”. Сви оста­ли де­ло­ви Кра­ји­не, по том пла­ну, би­ли би укљу­че­ни у Ре­пу­бли­ку Хр­ват­ску а да Ср­би оста­ну без пра­ва на би­ло ка­кву ауто­но­ми­ју у њи­ма – ма­да су ти де­ло­ви чи­ни­ли две тре­ћи­не Кра­ји­не.

А што се ти­че те­ри­то­ри­јал­ног про­сти­ра­ња та­да­шњих (и да­на­шњих) хр­ват­ских ко­та­ра (сре­зо­ва), ни­је би­ло ја­сно шта би об­у­хва­та­ли ко­та­ри Книн и Гли­на. Хр­ват­ска је умно­жи­ла број оп­шти­на: у по­ре­ђе­њу с хр­ват­ском ад­ми­ни­стра­тив­ном по­де­лом из вре­ме­на Ју­го­сла­ви­је, број оп­шти­на био је ви­ше не­го тро­стру­ко ве­ћи. Та­ко су не­ке ме­сне за­јед­ни­це про­гла­ше­не оп­шти­на­ма, па је Ср­би­ма ну­ђе­на „др­жа­ва у др­жа­ви” у 11 оп­шти­на. Зна­чи, оп­шти­на ни­је би­ла про­стра­на и с мно­го на­се­ља као у Ју­го­сла­ви­ји, а ових 11 ну­ђе­них Пла­ном, на­ла­зи­ло се око гра­до­ва Кни­на и Гли­не. Пре­ко де­ло­ва Ли­ке и Кор­ду­на, ко­ји не би ула­зи­ли у два по­ме­ну­та ко­та­ра, пре­ма обе­ћа­њи­ма хр­ват­ске стра­не, пру­жао би се ко­ри­дор из­ме­ђу срп­ских по­ли­тич­ких цен­та­ра – Гли­не и Кни­на!

Ве­ли­ка од­го­вор­ност на уса­мље­ном Ми­ла­ну Мар­ти­ћу

Је­дан по­ште­ни бри­тан­ски ди­пло­ма­та оба­ве­стио нас је о пред­сто­је­ћем до­ла­ску аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра Пи­те­ра Гал­брај­та у Книн ре­кав­ши да ће Гал­брајт по­ну­ди­ти план о срп­ској ауто­но­ми­ји у Хр­ват­ској, план ве­о­ма не­по­во­љан за Ср­бе. Са­ве­то­вао нас је да га при­хва­ти­мо као осно­ву за пре­го­во­ре, јер ће му свет­ски ме­ди­ји по­све­ти­ти ве­ли­ку па­жњу, па ће­мо мо­ћи да из­не­се­мо сво­је ста­во­ве и чи­ње­ни­це о све­у­куп­ним срп­ско-хр­ват­ским од­но­си­ма. Овај по­ште­ни бри­тан­ски ди­пло­ма­та био је на­чи­сто с тим ко ка­кву уло­гу игра у раз­би­ја­њу Ју­го­сла­ви­је и хра­брио нас је да ће­мо, рас­пра­вља­ју­ћи о Пла­ну Z-4, ус­пе­ти да до­ка­же­мо да су ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца и Хр­ват­ска не­ис­кре­не кад обе­ћа­ва­ју (по­себ­но Пла­ном Z-4) Ср­би­ма пу­на пра­ва у Хр­ват­ској.

Пред­сед­ник Кра­ји­не Ми­лан Мар­тић био је упо­знат с овим ста­вом бри­тан­ског ди­пло­ма­те, а знао је и са­др­жај до­ку­мен­та ко­ји смо че­ка­ли, али су га тих да­на за­бри­ња­ва­ле дру­ге окол­но­сти. Кра­ји­на се на­шла у ве­о­ма те­шкој си­ту­а­ци­ји. Хр­ват­ска је тра­жи­ла да ми­ров­не сна­ге УН окон­ча­ју сво­ју ми­си­ју, ис­ти­чу­ћи да оне Хр­ват­ској ви­ше ни­су по­треб­не. На ова­кав зах­тев ре­а­го­ва­ле су Ује­ди­ње­не на­ци­је и ко­пред­сед­ни­ци Ми­ров­не кон­фе­рен­ци­је о бив­шој Ју­го­сла­ви­ји, по­ку­ша­ва­ју­ћи да за­до­во­ље хр­ват­ске зах­те­ве, али да то не из­гле­да ка­пи­ту­лант­ски по Ује­ди­ње­не на­ци­је. Про­на­шле су ре­ше­ње – одо­бро­во­љи­ле су Хр­ват­ску га­ран­ци­јом да се Кра­ји­на ви­ше не­ће на­зи­ва­ти „Зо­ном под за­шти­том Ује­ди­ње­них на­ци­ја” и да ће ми­ров­ну опе­ра­ци­ју у Ју­го­сла­ви­ји пре­и­ме­но­ва­ти у ми­ров­ну опе­ра­ци­ју у Хр­ват­ској. Оно што је би­ло још чуд­ни­је, од­лу­че­но је да се у тој „но­вој ми­ров­ној опе­ра­ци­ји” вој­ни­ци УН не спо­ми­њу. Пре не­го што је до­не­се­на ова­ква од­лу­ка у Са­ве­ту без­бед­но­сти, ко­пред­сед­ни­ци Ми­ров­не кон­фе­рен­ци­је о бив­шој Ју­го­сла­ви­ји тре­ба­ло да је при­ба­ве фор­ма­лан при­ста­нак три­ју пот­пи­сни­ца Вен­со­вог пла­на – Ју­го­сла­ви­је, Хр­ват­ске и Кра­ји­не. На­рав­но, Хр­ват­ска је при­ста­ла. Ју­го­сла­ви­ја је да­ва­ла зна­ке да се не­ће енер­гич­ни­је про­ти­ви­ти про­ме­ни ко­ман­да­на­та ми­ров­них сна­га УН у Ју­го­сла­ви­ји. Је­ди­но се ово­ме су­прот­ста­ви­ла Кра­ји­на.

Тор­валд Стол­тен­берг се са­стао с кра­јин­ском де­ле­га­ци­јом ко­ју је пред­во­дио пред­сед­ник Ми­лан Мар­тић у Бе­о­гра­ду. Он је пред­ло­жио да се ми­ров­на ми­си­ја пре­и­ме­ну­је у „Ор­га­ни­за­ци­ју Ује­ди­ње­них на­ци­ја за ус­по­ста­вља­ње по­ве­ре­ња”. Скра­ће­но, ла­ти­ни­цом, би­ла би озна­че­на као UN­CRO. Ова­кав об­лик је на­ме­тао за­кљу­чак да је то скра­ће­ни­ца од из­ра­за: Ује­ди­ње­не на­ци­је у Хр­ват­ској – The Uni­ted Na­ti­ons in Cro­a­tia.

Мар­тић је Стол­тен­бер­гу пре­нео став да Кра­ји­на ни­је са­гла­сна с про­ме­ном ман­да­та ми­ров­них сна­га УН и да оне и да­ље тре­ба да, у свом на­зи­ву, са­др­же по­јам „за­штит­не сна­ге”. Стол­тен­берг ни­је ко­мен­та­ри­сао Мар­ти­ћев став до­да­ју­ћи са­мо то да ће ко­нач­ну од­лу­ку до­не­ти Са­вет без­бед­но­сти.

Тре­ба при­зна­ти чи­ње­ни­цу да је та­да (1995) СР Ју­го­сла­ви­ја у УН има­ла пра­зну сто­ли­цу и да је ње­на ди­пло­мат­ска ак­тив­ност би­ла огра­ни­че­на, па у Са­ве­ту без­бед­но­сти ве­ро­ват­но са­ма не би мо­гла спре­чи­ти из­ме­ну су­шти­не Вен­со­вог пла­на, чи­ја је пот­пи­сни­ца би­ла, али је чи­ње­ни­ца и то да се ни­је би­ла­те­рал­но ан­га­жо­ва­ла ме­ђу ве­ћи­ном чла­ни­ца УН. Мо­гла је за­тра­жи­ти њи­хо­ву по­моћ и не­ма сум­ње да би би­ло др­жа­ва ко­је би по­ку­ша­ле, у те­ли­ма УН, да са­чу­ва­ју пр­во­бит­ни ман­дат ми­ров­них сна­га УН у Ју­го­сла­ви­ји.

Мар­тић је у ова­квој си­ту­а­ци­ји остао уса­мљен, а схва­тао је да ће, при про­ме­ни ман­да­та сна­га УН у Кра­ји­ни, усле­ди­ти хр­ват­ска ору­жа­на агре­си­ја. Исто­вре­ме­но, све је ма­ње би­ло на­де да ће ору­жа­не сна­ге Ју­го­сла­ви­је уче­ство­ва­ти у од­бра­ни Кра­ји­не. Мар­тић је по­ку­шао да ис­ко­ри­сти до­ла­зак аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра Пи­те­ра Гал­брај­та у Книн да би му скре­нуо па­жњу на то да је не­при­хва­тљи­во да ми­ров­не сна­ге ме­ња­ју ка­рак­тер де­фи­ни­сан Вен­со­вим пла­ном или Ре­зо­лу­ци­јом Са­ве­та без­бед­но­сти 743 (1992). Је­ди­но што му је оста­ло на рас­по­ла­га­њу за очу­ва­ње су­шти­не Вен­со­вог пла­на би­ло је усло­вља­ва­ње – и он га је из­нео у су­сре­ту с Пи­те­ром Гал­брај­том. Оно је гла­си­ло – Кра­ји­на ће пре­го­ва­ра­ти о Пла­ну Z-4, уко­ли­ко, тих да­на, Са­вет без­бед­но­сти про­ду­жи бо­ра­вак ми­ров­них сна­га уз не­про­ме­њен ман­дат.

Ма­да је ова­кав став јед­не др­жа­ве пот­пу­но ра­зу­мљив, аме­рич­ки ам­ба­са­дор за ње­га ни­је имао раз­у­ме­ва­ња. Он се увре­дио и за­пре­тио ру­ко­вод­ству Кра­ји­не. А мо­гло се оче­ки­ва­ти да пре­го­во­ри хр­ват­ске и срп­ске стра­не не мо­гу нор­мал­но те­ћи а да се не зна шта ће се ме­ња­ти, а шта не у Вен­со­вом пла­ну.

За­што План Z-4 ни­је спо­ми­њан од ју­на 1993. до по­чет­ка 1995?

На­вео сам да је План Z-4 по­ну­ђен, по­след­њи пут, у ју­ну 1993. го­ди­не у Же­не­ви. Хр­ват­ску де­ле­га­ци­ју та­да је пред­во­дио Слав­ко Де­го­ри­ци­ја. На тим пре­го­во­ри­ма, ар­гу­мен­ти де­ле­га­ци­је Кра­ји­не су би­ли уве­р­љи­ви. Де­ле­га­ци­ја је би­ла број­на, а пред­во­ди­ли су је пред­сед­ник Кра­ји­не Го­ран Ха­џић и пред­сед­ник скуп­шти­не Ми­ле Па­спаљ. Ат­мос­фе­ра на же­нев­ским пре­го­во­ри­ма је учи­ни­ла ути­сак на ми­ров­не по­сред­ни­ке и они су ре­ша­ва­њу срп­ско-хр­ват­ских од­но­са при­шли, бар при­вре­ме­но, мно­го озбиљ­ни­је. Ко­пред­сед­ни­ци­ма су се сле­де­ћег ме­се­ца (јул 1993) при­дру­жи­ли за­ме­ни­ци ми­ни­ста­ра ино­стра­них по­сло­ва САД и Ру­си­је: Чарлс Ред­ман и Ви­та­лиј Чур­кин. Они су од­лу­чи­ли да одво­је­но пре­го­ва­ра­ју с две де­ле­га­ци­је – с кра­јин­ском у Ер­ду­ту и хр­ват­ском у За­гре­бу.

Раз­го­вор са де­ле­га­ци­јом Кра­ји­не је одр­жан 15. ју­ла 1993.

За­ми­сао ко­пред­сед­ни­ка Ми­ров­не кон­фе­рен­ци­је и дво­ји­це др­жав­ни­ка, САД и Ру­си­је, би­ла је да се пот­пи­ше је­дан оквир­ни уго­вор ко­ји би до­вео до вој­не, по­ли­циј­ске, при­вред­не, са­о­бра­ћај­не, тр­го­вач­ке, кул­тур­не, про­свет­не, спорт­ске и дру­ге са­рад­ње. По ре­чи­ма Ри­чар­да Ред­ма­на, би­ло би то по­сте­пе­но ста­па­ње Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске и Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не у јед­ну др­жа­ву с две обла­сти. Ве­ро­ват­но је то тре­ба­ло да бу­де ре­ше­ње ка­кво ће се у Деј­то­ну на­ћи за Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну. Аме­ри­ка­нац је та­да ре­као да ће за­ми­шље­ни спо­ра­зум би­ти оба­ве­зан за Хр­ват­ску и, ако би ње­зин пред­сед­ник по­ку­шао да из­бег­не ње­го­во спро­во­ђе­ње у жи­вот, он­да ће га на то Ру­си­ја при­мо­ра­ти – јер је она, ре­као је, за та­ко не­што за­ду­же­на. Ви­та­лиј Чур­кин је до­дао да у слу­ча­ју хр­ват­ског ве­ро­лом­ства, не­ће окле­ва­ти и да ће од­мах до­пу­то­ва­ти у За­греб и Книн.

Уз ова­кве га­ран­ци­је, де­ле­га­ци­ја Кра­ји­не је има­ла са­мо је­дан услов – тра­жи­ла је од Ред­ма­на и Чур­ки­на да спо­ра­зум пот­пи­ше, у За­гре­бу, члан Вла­де Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске, а не не­ко из по­ли­циј­ских струк­ту­ра, ка­ко су то Хр­ва­ти прак­ти­ко­ва­ли до та­да. Ред­ман и Чур­кин су при­хва­ти­ли овај став кра­ји­шке де­ле­га­ци­је.

Та­ко је Ер­дут­ски спо­ра­зум, 15. ју­ла 1993, пот­пи­сао ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва Кра­ји­не Сло­бо­дан Јар­че­вић, а у За­гре­бу, 16. ју­ла 1993, ми­ни­стар тр­го­ви­не Хр­ват­ске Иви­ца Му­дри­нић.

О Ердут­ском спо­ра­зу­му ре­фе­ри­сао је пред Са­ве­том без­бед­но­сти ге­не­рал­ни се­кре­тар Бу­тр­ос Бу­трос Га­ли, на­гла­сив­ши да ће спо­ра­зум до­ве­сти до ми­ра из­ме­ђу срп­ске и хр­ват­ске ет­нич­ке за­јед­ни­це.

И кад је тре­ба­ло да поч­ну пре­го­во­ри струч­них де­ле­га­ци­ја о све­у­куп­ној са­рад­њи Кра­ји­не и Хр­ват­ске, хр­ват­ски пред­сед­ник Фра­њо Туђ­ман је обе­ло­да­нио да је Ер­дут­ски спо­ра­зум ни­шта­ван – ста­вљен ван сна­ге.

Вла­да Кра­ји­не је пи­са­ла Чур­ки­ну, али он ни­је од­го­во­рио. У Мо­скву је от­пу­то­вао ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва Кра­ји­не да Чур­ки­на под­се­ти на га­ран­ци­ју Ру­ске Фе­де­ра­ци­је да ће Ер­дут­ски спо­ра­зум Хр­ват­ска мо­ра­ти да спро­во­ди. Ме­ђу­тим, кад је кра­јин­ска де­ле­га­ци­ја сти­гла у Мо­скву, у ру­ском МИП-у су је оба­ве­сти­ли да је Чур­кин слу­жбе­но у Бри­се­лу. Кра­ји­шни­ке је при­мио шеф ње­го­вог ка­би­не­та, по­то­њи ру­ски ми­ни­стар за ино­стра­не по­сло­ве Игор Ива­нов. Ива­нов ни­је же­лео да раз­го­ва­ра о ру­ским га­ран­ци­ја­ма ве­за­ним за Ер­дут­ски спо­ра­зум! Са­мо је Кра­ји­шни­ци­ма очи­тао лек­ци­ју да мо­ра­ју на­у­чи­ти да жи­ве у ми­ру с Хр­ва­ти­ма и Му­сли­ма­ни­ма и упу­ћи­вао их на скла­дан жи­вот то­ли­ких на­ци­ја и вер­ских за­јед­ни­ца у Ру­си­ји (тад још ни­је би­ло те­ро­ри­стич­ких деј­ста­ва у Че­че­ни­ји).

По­сле овог ве­ро­лом­ства Хр­ват­ске и бла­го­на­кло­ног ста­ва ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це пре­ма овом хр­ват­ском чи­ну, Нор­ве­шка је Кра­ји­шни­ци­ма и Хр­ва­ти­ма по­ну­ди­ла тај­не пре­го­во­ре, у но­вем­бру 1993. По­ну­да је при­хва­ће­на. Кра­јин­ску де­ле­га­ци­ју пред­во­дио је Го­ран Ха­џић, а хр­ват­ску Хр­во­је Ша­ри­нић. Био је на по­мо­лу спо­ра­зум сли­чан Ер­дут­ском. Два да­на текст је уса­гла­ша­ван и при­хва­ћен од обе де­ле­га­ци­је. За­ка­зан је пре­кид тај­но­сти и за на­ред­но ју­тро су по­зва­ни но­ви­на­ри – да при­су­ству­ју пот­пи­си­ва­њу. Али, ту ноћ је Туђ­ман по­слао пи­са­ни на­лог Ша­ри­ни­ћу да спо­ра­зум не пот­пи­су­је и да се хр­ват­ска де­ле­га­ци­ја од­мах вра­ти у За­греб. Ни овог пу­та ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца ни­је пред­у­зе­ла ни­ка­кве ме­ре про­тив Хр­ват­ске.

Сле­де­ћи пре­го­во­ри су одр­жа­ни у де­цем­бру 1993. у До­ба­нов­ци­ма. У то­ку уса­гла­ша­ва­ња тек­ста спо­ра­зу­ма, Хр­во­је Ша­ри­нић је ре­као „да ни­је до­био овла­ште­ња за раз­гра­ни­че­ње у Рав­ним ко­та­ри­ма и да за­то пре­ки­да пре­го­во­ре”.

По­сле До­ба­но­ва­ца, две де­ле­га­ци­је су се су­сре­ле у мар­ту 1994, у За­гре­бу. Кра­ји­шни­ке је пред­во­дио ми­ни­стар од­бра­не ад­ми­рал Ду­шан Ра­кић, а Хр­ва­те Хр­во­је Ша­ри­нић. За­ме­ник му је био ге­не­рал Пе­тар Сти­пе­тић. Опет су би­ли при­сут­ни Чарлс Ред­ман и Ви­та­лиј Чур­кин. Спо­ра­зум је пот­пи­сан 29. мар­та. Био је урав­но­те­жен. При­хва­ће­ни су ста­во­ви о по­је­ди­ним пи­та­њи­ма обе­ју де­ле­га­ци­ја. Та­ко је у Спо­ра­зум уне­сен и пред­лог Кра­ји­не да се и хр­ват­ско и кра­јин­ско те­шко на­о­ру­жа­ње уда­ље од гра­ни­це де­сет ки­ло­ме­та­ра.

Био је то За­гре­бач­ки спо­ра­зум. На осно­ву ње­га, ка­ко-та­ко, вла­дао је мир 1994. го­ди­не. И на осно­ву ње­га је до­шло и до пре­го­во­ра о снаб­де­ва­њу во­дом у Ли­ци и Дал­ма­ци­ји, оп­скр­би елек­трич­ном ене­р­ги­јом, екс­пло­а­та­ци­ји наф­то­во­да пре­ко Кра­ји­не, ауто­пу­та кроз Сла­во­ни­ју итд.

Ме­ђу­тим, Хр­ва­ти су би­ли не­за­до­вољ­ни За­гре­бач­ким пла­ном. Стал­но су по­на­вља­ли да је Кра­ји­на са­став­ни део Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске, што је хр­ват­ска ди­пло­ма­ти­ја у Њу­јор­ку ус­пе­ла да уне­се и у ве­ћи­ну ре­зо­лу­ци­ја Са­ве­та без­бед­но­сти. Тра­жи­ли су да то при­зна­ју и Ср­би Кра­ји­шни­ци, пот­пи­си­ва­њем не­ког спо­ра­зу­ма та­кве са­др­жи­не.

Пред­лог о срп­ској ауто­но­ми­ји у Хр­ват­ској је сти­гао у Книн из Лон­до­на у ју­ну 1994. го­ди­не. Тра­же­но је да се у Бри­та­ни­ји, тај­но, са­ста­ну де­ле­га­ци­је Кра­ји­не и Хр­ват­ске и да пре­го­ва­ра­ју о срп­ској ауто­но­ми­ји (укљу­чи­ва­њу Кра­ји­не у Ре­пу­бли­ку Хр­ват­ску) на осно­ву пред­ло­га јед­не бри­тан­ске ху­ма­ни­тар­не ор­га­ни­за­ци­је.

Мар­тић је при­хва­тио пред­лог и од­ре­дио ме­не да от­пу­ту­јем у Лон­дон. То све учи­ње­но је под по­кро­ви­тељ­ством ми­ни­ста­р­ства за ино­стра­не по­сло­ве Ве­ли­ке Бри­та­ни­је и уз ин­фор­ми­са­ње До­њег до­ма бри­тан­ског пар­ла­мен­та. Хр­ва­ти су да­ли свој при­ста­нак, али пред мој до­ла­зак у Лон­дон, ја­ви­ли су да не­ће по­сла­ти пре­го­ва­ра­ча. Бри­тан­ци су сма­тра­ли да до­пу­ту­јем, јер Хр­ва­ти мо­гу да се пре­до­ми­сле и да до­пу­ту­ју. От­пу­то­вао сам и че­као Хр­ва­те пет да­на. Они ни­су до­шли.

Та­ко је остао да се при­ме­њу­је За­гре­бач­ки спо­ра­зум из мар­та 1994. Он ни­кад ни­је ста­вљен ван сна­ге, ни­ти је про­гла­шен не­е­фи­ка­сним, за­ста­ре­лим итд. Но, и по­ред то­га, из­не­на­да, Са­вет без­бед­но­сти од­лу­чу­је да Хр­ва­ти­ма и Ср­би­ма по­ну­ди „но­ви план” – то­ли­ко пу­та од­ба­ци­ва­ни План Z-4, о ко­јем сам већ све ре­као. Мо­гу са­мо да по­но­вим ре­че­ни­цу с по­чет­ка овог ре­фе­ра­та: План Z-4 је са­мо де­таљ оп­се­жног и зло­чи­нач­ког по­ду­хва­та – ра­ди про­го­на срп­ског на­ро­да из искон­ских срп­ских зе­ма­ља.

Оста­јем ду­жан да из­не­сем и раз­лог ова­ко оштре осу­де ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це. Та чи­ње­ни­ца по­сто­ји. Има­ли смо је у ар­хи­ви ка­би­не­та пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не и са­др­жа­ва­ла је сле­де­ће: сре­ди­ном ју­на 1995. го­ди­не, је­дан аме­рич­ки но­ви­нар у Њу­јор­ку оба­ве­штен је о тај­ном са­стан­ку Са­ве­та без­бед­но­сти. Ре­фе­ри­сао је не­мач­ки ам­ба­са­дор и пред­ло­жио да се одо­бри хр­ват­ско вој­но за­по­се­да­ње Кра­ји­не, уз оба­ве­зу да се пре­ма срп­ским ци­ви­ли­ма по­сту­па на нај­ху­ма­ни­ји на­чин. Не­мач­ки ам­ба­са­дор је га­ран­то­вао да се овој хр­ват­ској вој­ној опе­ра­ци­ји не­ће су­про­ста­ви­ти вој­ска СР Ју­го­сла­ви­је и Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Сви чла­но­ви Са­ве­та без­бед­но­сти су одо­бри­ли ову хр­ват­ску опе­ра­ци­ју – на­зва­ну „Олу­ја”, кад је прог­на­но 80 од­сто срп­ског ста­нов­ни­штва. Овај че­сти­ти аме­рич­ки но­ви­нар је о од­лу­ци Са­ве­та без­бед­но­сти оба­ве­стио до­пи­сни­цу РТВ Бе­о­гра­да у Њу­јор­ку го­спо­ђу Те­ре­зу Гулд. Те­ре­за Гулд је то, су­тра­дан, до­ста­ви­ла Кни­ну.

Си­гур­но је да су ко­пред­сед­ни­ци Ме­ђу­на­род­не кон­фе­рен­ци­је о бив­шој Ју­го­сла­ви­ји лорд Деј­вид Овен и Тор­валд Стол­тен­берг зна­ли за ова­кву од­лу­ку Са­ве­та без­бед­но­сти. И си­гур­но је да су же­ле­ли да са се­бе ски­ну од­го­вор­ност за пред­сто­је­ћи хр­ват­ски про­гон срп­ског ста­нов­ни­штва из Кра­ји­не. За­то су по­зва­ли ње­ну де­ле­га­ци­ју у Же­не­ву и за­тра­жи­ли са­ста­нак у Бе­о­гра­ду с пред­сед­ни­ком Вла­де Ми­ла­ном Ба­би­ћем. И у Же­не­ви и у Бе­о­гра­ду су, опет, Кра­ји­шни­ци­ма по­ну­ди­ли да пре­го­ва­ра­ју с Хр­ва­ти­ма о Пла­ну Z-4. Мо­же­мо прет­по­ста­ви­ти да су би­ли уве­ре­ни да ће Кра­ји­шни­ци, и овог пу­та, као ви­ше пу­та од 1992, ту по­ну­ду од­би­ти. Ти­ме би ко­пред­сед­ни­ци Овен и Стол­тен­берг би­ли осло­бо­ђе­ни сва­ке кри­ви­це за пред­сто­је­ће зло­чи­не пре­ма Ср­би­ма у Кра­ји­ни. Мо­гли би мир­но ре­ћи – ето, да су нас Ср­би по­слу­ша­ли и пре­го­ва­ра­ли о Пла­ну Z-4, не би се де­си­ла ова­ква тра­ге­ди­ја.

Ме­ђу­тим, де­си­ло се не­што дру­го. Де­ле­га­ци­ја Кра­ји­не у Же­не­ви је при­хва­ти­ла пред­лог ко­пред­сед­ни­ка да раз­го­ва­ра о Пла­ну Z-4, а сво­ју са­гла­сност у том сми­слу дао је и Ми­лан Ба­бић у Бе­о­гра­ду. И на јед­ном и на дру­гом ме­сту, ми­ров­ни по­сред­ни­ци су обе­ћа­ли да у том тре­нут­ку Хр­ват­ска не­ће вој­но на­па­сти Кра­ји­ну, а то се де­си­ло са­мо дан-два по­сле овог обе­ћа­ња – 4. ав­гу­ста 1995. го­ди­не.

Кад су Хр­ва­ти прог­на­ли срп­ски на­род из Кра­ји­не, пре­ста­ла је с ра­дом Ме­ђу­на­род­на кон­фе­рен­ци­ја о бив­шој Ју­го­сла­ви­ји за Ре­пу­бли­ку Срп­ску Кра­ји­ну, а на­ста­ви­ла је по­сло­ве са­мо око ре­гу­ли­са­ња од­но­са три­ју ен­ти­те­та у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. Иза­сла­ник ге­не­рал­ног се­кре­та­ра УН за Кра­ји­ну Ја­су­ши Ака­ши не­стао је, по­сле „Олу­је”, са свет­ске по­ли­тич­ке сце­не.

(Текст Слободана Јарчевића, некадашњег министра иностраних послова РСК, објављен је у зборнику „Република Српска Крајина – Десет година посл(иј)е”, Београд 2005)