Како је Хрватска ухапсила пуковника Лукајића на путу за Јадовно - и зашто то у Србији и Српској никога не занима

Дане Лукајић, пензионисани пуковник Војске Републике Српске и даље чами у загребачком казамату. Прошло је четири и по мјесеца од када је на путу до Шаранове јаме на Велебиту отет из јадовничког аутобуса од стране хрватских државних органа.

Уз директиве Јадовничанима да навуку завјесе, пријетње и псовање српске мајке новинару који је фотографисао, наређено је Данету Лукајићу да изађе из аутобуса а возачу да одмах настави пут.

Када га је вођа пута упитао о чему се ради, Дане је уз смјешак одговорио:

„Не брини, селективна контрола. Биће брзо готово.“

Није било тако.

Мада је тог јутра 30. јуна 2018. Дане по ко зна који пут од завршетка рата ступио у лијепу њихову, за отмицу је одабран „посебан“ дан, тренутак и мјесто.

Хрватској јавности је требало указати како„крвник из логора Мањача“, тако су то неки хрватски медији пренијели, одлази на комеморацију жртвама логора  Јадовно из 1941.

Српској омладини у конвоју аутобуса а посебно њиховим родитељима, требало је утјерати страх у кости и одговорити их од одласка на парастос слиједећих година.

За очекивати је била и инцидентна реакција по обрасцу „Не дамо Данета – Ми смо Дане, Дане је наш“ уз лијегање на цесту и ометање рада граничног прелаза. Пошто је преко двеста Јадовничана из Србије и Словеније у вријеме отмице већ стигло на Велебит, по никада већем броју хрватских ТВ камера за претпоставити је да се инцидент очекивао и на том светом мјесту.

Ништа од тога се није десило.

У сриједу је загребачко Жупанијско државно одвјетништво подигло против Данета Лукајића оптужницу којом га се терети за ратни злочин према двојици припадника ХВО-а и тројици припадника ХОС-а у логору Мањача 1992. године.

Поред оптужбе да је подређенима наређивао да злостављају ратне заробљенике које је он испитивао, оптужен је и да је лично приликом испитивања, једног од припадника ХОС-а ударао дршком пиштоља по глави и шаци и, ни мање ни више, чупао му нокте.

Ову вијест, са шокантним детаљима оптужнице, пренијели су сви значајнији хрватски медији а онда у скраћеној верзији преузели и медији у Р. Српској.

Није случајно да је оптужница подигнута недуго након протеста ткз. хрватских бранитеља у Вуковару, незадовољних бројем осуђених „великосрпских агресора“ а непосредно пред вуковарску колону сјећања.

Мада су се на дан отмице, редом оглашавали и протествовали бројни званичници Српске, сада након подизања и изношења детаља из оптужнице, услиједио је мук. Тек кратка изјава директора Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина из Бањалуке.

Чини се да су Српска и Србија, чији је Лукајић држављанин, пустиле пуковника „низ воду“.

Нема сумње да су неки онако „на прву“ повјеровали у оптужбе или важу да ли је или није српски официр на Мањачи чупао Хрватима нокте из руку па су процијенили да је боље не оглашавати се.

Таквих сигурно није мало јер у свакодневној антисрпкој халабуци која трешти са хрватских мејнстрим медија и у гласном ћутању са српске стране, многи су закључили да „нешто ту има“ па је боље покрити се ушима.

Незаинтересованост за судбину српког пуковника и не изненађује превише јер Срби су углавном сами испоручивали своје команданте, генерале, предсједнике и високе функционере па чему сада правити галаму око до недавно јавности непознатог официра „нижег“ чина.

Без намјере да поредим оно што се поредити не може, подсјећам на реакцију хрватских институција и медија у случајевима хапшења Хрвата Тихомира Пурде и Вељка Марића. Није било дана а да у јавном простору није било барем неколико реченица протеста или ТВ кадрова везаних за њихова хапшења, све до испуњења захтјева.

Односом српских институција и медија према утамниченом пуковнику који се 1991. није латио пасоша него остао са породицом да служи народу у ратом захваћеном завичају, шаље се јасна порука онима од којих се очекује, не дај Боже ако затреба, да бране Српску и/или Србију.

У исто вријеме, пред оне који су `91. или`92. поступили као Дане Лукајић, поставља се питање:

Ко је слиједећи?