Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > (Neo)bošnjaštvo Adila Zulfikarpašića
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

(Neo)bošnjaštvo Adila Zulfikarpašića

PDF Štampa El. pošta
Nenad Pivaš   
subota, 17. mart 2018.

Poslednje dve decenije svedoci smo lavine izliva „neobošnjaštva“ tj. pokušaja bosansko-hercegovačkih muslimana da po svaku cenu pronađu uporišnu tačku za svoj identitet i time zaokruže (zakasneli) proces izgradnje vlastite nacije. Reč je o projektu koji je veoma povezan sa srpskim pitanjem iz najmanje dva razloga. Prvo, zato se on koristi za davanje legitimita Bosni i Hercegovini kao državi, koja pokušava da se predstavi kao trajna i neupitna kategorija (u svojim AVNOJ-evskim granicama) sa viševekovnim kontinuitetom. Drugo, zato što je neobošnjaštvo projekat kojim se negira nacionalni identitet dela srpskog naroda koji živi zapadno od Drine.

U cilju upoznavanja sa ovim fenomenom veliku vrednost ima knjiga Milovana Đilasa Bošnjak Adil Zulfikarpašić. Knjiga se sastoji iz razgovora autora sa Adilom Zulfikarpašićem, čovekom koji se među prvima u XX deklarisao kao Bošnjak i to u vreme kada je taj termin bio neinteresantan, pa i nepoznat, mnogim njegovim sunarodnicima. Reč je o prijateljskom dijalogu dvojice ljudi koji su manje-više istomišljenici po mnogim pitanjima, a koji se odvija 1994. godine u Budimpešti. Povremeno se u razgovor uključuje i novinarka Nadežda Gaće.

Adil Zulfikarpašić, rođen 1921. u Foči, zapravo je iz bratstva Čengića koji po njegovom priznanju vode poreklo od Isfendijar-bega iz Ak Kojunlua, turkmenske države sa područja današnjeg Azerbejdžana, Iraka i istočne Turske, koju su pokorile Osmanlije. Tom prilikom Isfendijar-beg i njegova porodica preseljeni su u grad Čangru u Anadoliji, a njegov sin Kara Osman-han 1550. biva poslan u Bosnu. Neko vreme su se po mestu porekla zvali Čangrlićima, što je kasnije promenjeno u Čengić. Ovo je posebno interesantno između ostalog i zato što pristalice neobošnjaštva rado Srbima prebacuju da su „turska kopilad“ dok su oni navodno „čiste krvi“.

Adil tvrdi da se od malena osećao Bošnjakom, iako ističe i da je kao dečak bio aktivan u Hrvatskoj seljačkoj stranci. Po sopstvenom priznanju mnogo od svog pogleda na svet duguje svome ocu Husein-begu, dugogodišnjem gradonačelniku Foče. Njegov otac bio je jedan od ljudi koji su se u početku suprotstavljali Austro-Ugarskoj aneksiji BiH, ali su je kasnije prihvatili. Po Adilovom mišljenju bio je u pravu jer je bio svestan da se Habzburzi mogu suprotstaviti Srbiji, od koje dolazi pretnja po bosanske muslimane, i jer bi dobili „jakog saveznika da izvršimo emancipaciju našeg naroda na evropskoj platformi“ (Đilas, 1994: 38). Otac mu je isto tako „objasnio“ i da on nije Bosanac, već Bošnjak, jer je Bosanac, navodno, „konj iz Bosne“. A 1934. godine, kada je mladi Adil plakao zbog ubistva kralja Aleksandra Husein-beg mu je rekao „nemaš ti kralja, on je trgovac svinjama. Ti si Zulfikarpašić, to nije tvoj kralj, ne treba ti za njim da plačeš“ (Đilas, 1994: 43).

Kako je još u periodu Kraljevine Jugoslavije postao član SKOJ-a, nije neobično što je Zulfikarpašić prišao partizanskom pokretu tokom Drugog svetskog rata. Deo knjige pokriva i diskusiju o događajima u Foči tih ratnih godina. Zulfikarpašićeva ocena u mnogome odudara od onoga što je ušlo u kolektivno sećanje srpskog naroda tih krajeva. On navodi kako je ustaškom pokretu u Foči prišlo svega 12 muslimana, alkoholičara i lumpenproletera, koji su pobili nekoliko srpskih mladića, što je dovelo do četničke odmazde u kojima je stradalo nekoliko hiljada Muslimana. Mada ipak ističe da i od tih četnika ima gorih, pa dodaje kako u Republika Srpska upravo (tj. 1994. godine) sprovodi temeljniji program uništenja jednog naroda nego što je to činio Ante Pavelić sa Srbima.

Kroz čitavu knjigu se oseća kontradikcija, sa jedne strane, Zulfikarpašićeve priče o multietničnosti, a sa druge, nepoštovanja onih sa kojima bi ta multietnička država trebala da se gradi. Tako, između ostalog, tvrdi da su po njegovom povratku iz emigracije ulice Sarajeva smrdele na urin, ali da tog neprijatnog mirisa nije bilo tokom građanskog rata, jer su oni koji imaju te primitivne navike otišli na okolna brda da granatiraju grad.

Kraj Drugog svetskog rata Zulfikarpašić je dočekao kao partizanski potpukovnik i pomoćnik ministra trgovine u vladi NR BiH. Međutim, nije se dugo zadržao i već 1946. odlazi u emigraciju, najpre u Italiju, a zatim u Švajcarsku. Tu upoznaje i Tatjanu Nikšić, ćerku Ante Nikšića, bivšeg ministra policije u vladi NDH, sa kojom stupa u brak. Kao razloge za emigriranje Zulfikarpašić navodi razočarenje ponašanjem partizanskih pobednika neposredno nakon preuzimanja vlasti. Pod time podrazumeva bahat odnos prema bogatim ljudima i oduzimanje imovine. U emigraciji je raskrstio sa komunističkom ideologijom, što mu, po sopstvenom priznanju, nije bilo mnogo teško, jer nije bio doktrinarni komunista, te je pored Marksa i Engelsa uvek cenio i Ničea, Šopenhauera i Dostojevskog, ali i Safvet bega Bašagića, koga su njegove stranačke kolege smatrali za reakcionara.

U Švajcarskoj Zulfikarpašić će postati liberal i tako se deklarisati do kraja života. No i pored kritičnosti prema komunizmu poštovao je određene stvari koje je Tito učinio. Pre svega njegovo uspostavljanje Bosne i Hercegovine kao posebne federalne jedini i stepen poštovanja prava manjina koji je postojao u SFRJ zahvaljujući uspostavljanja autonomnih pokrajina u Srbiji. I tu se Đilas slaže sa njim i tvrdi da ukoliko postoji nešto što su komunisti dobro uradili onda je to svakako uspostavljanje AVNOJ-evskih granica. Za samu BiH, Đilas tvrdi da je formirana sa ciljem da se oslabe srpski i hrvatski nacionalizam.

Politička aktivnost Zulfikarpašića u emigraciji bila je prilično bogata, od 1960. do 1967. uređivao je list Bosanski pogledi kojima je jedan od glavnih ciljeva bio da Muslimani (sa velikim M) počnu nacionalno da se deklarišu kao Bošnjaci. To je po njegovom mišljenju njihovo istorijsko ime, a tvrdi i da su se do 19. veka tako deklarisali i Srbi i Hrvati u BiH. Njegovo zalaganje za bošnjaštvo mu je u nekim periodima života izazivalo određeno razočaranje jer za to nije uvek bilo sluha kod samih Muslimana. Navodi tako primer Nijaza Durakovića koji mu je objašnjavao da su komunisti morali kao nacionalnu opciju da uvedu „Musliman“ jer se narod zaista tako i osećao. Kao i slučaj Alije Izetbegovića koji na samom početku takođe nije bio zagovornik imena Bošnjak. Zulfikarpašić je održavao i brojne kontakte sa srpskom i hrvatskom emigracijom, sa kojima je vodio i diskusije o budućnosti Jugoslavije. Zalagao se za demokratizaciju i reforme, ali je glavni princip, od koga nije odustajao, bio da nikakve promene AVNOJ-evskih granica ne dolaze u obzir. Smatrao je i da bi za Jugoslaviju bilo bolje da svaka republika ima svoju vojsku, a da na saveznom nivou budu samo specijalne jedinice. Kako je u Švajcarskoj stekao veliko bogatstvo na njegov račun su stizale optužbe da se bavi trgovinom oružjem, to je, između ostalih, tvrdio i srpski istoričar Milorad Ekmečić u svojoj knjizi Dugo kretanje između klanja i oranja – Istorija Srba u Novom veku 1492-1992. Zulfikarpašić to odbacuje i tvrdi da je nakon što je dobio otkaz kao novinar počeo da radi kao pravnik u nekom osiguravajućem društvu i da mu je nakon što se pokazao kao sposoban direktor Švajcarske banke ponudio da osnuje firmu sa njegovim sinom i još jednim švajcarskim advokatom, što je on pristao. Firma je nazvana Stamaco, i osnovana je sa početnim kapitalom od 100 hiljada franaka, bavila se zastupanjem velikih svetskih firmi, a preko nje su išle izgradnja luka, transfer civilnih aviona i brodova i sl. Prvi prihod je ostvarila tako što je za zagrebačku firmu Merkur isposlovao povoljan kredit od 8% te im je banka obezbedila 20 miliona, sa dogovorom da oni uzmu proviziju. Svaki od tri vlasnika firme zaradio je tom prilikom nekoliko stotina hiljada franaka. Kasnije je Zulfikarpašić tu firmu otkupio od njih dvojice i postao jedini vlasnik. Prilikom povratka u Jugoslaviju likvidirao je firmu i tvrdi da su mu za otkup imena Stamaco nudili nekoliko miliona, što je on odbio.

U Jugoslaviju se vratio 1990. u vreme obnove višestranačja i tu je stupio u kontakt sa Alijom Izetbegovićem i muslimanskim intelektualcima sa namerom da osnoju političku stranku. Već na samom početku, kod osmišljavanja imena stranke, došlo je do razlika između Zulfikarpašića i Izetbegovića. Prvi je insistirao da se stranka zove bošnjačka, dok je drugi predlagao naziv Jugoslovenska muslimanska stranka. Tuđman im je poslao poruku da mu se ne dopada to „jugoslovenska“, sa čim se Zulfikarpašić složio, ali mu se, sa druge strane, nije dopalo mešanje jednog Hrvata u naziv stranke koju oni treba da formiraju. Tako se na kraju došlo do imena Stranka demokratske akcije (SDA), sa Alijom kao predsednikom i Adilom kao potpredsednikom.

Ali to nije bio kraj razlikama između njih dvojice. Zulfikarpašić je želeo jednu političku opciju koja bi ličila na zapadne liberalne stranke i bio je prosto šokiran kada je na stranačkom zboru u Novom Pazaru video omladinu u uniformama, zelene zastave Islama, pa čak i zastavu Saudijske Arabije. Njegova razočarenja su se nastavila, na zboru u Velikoj Kladuši masa od oko 300 hiljada Muslimana iz čitave Jugoslavije klicala je „Ubićemo Vuka!“ i „Živio Sadam Husein!“. Na kraju mu je Sulejman Uglaljanin, prilikom jedne posete Rožajima, rekao da je on sredio da mu iz Zagreba pošalju dva-tri kamiona oružja, kao i da mu je javljeno da oko stotinu Sandžaklija koji rade kao piloti u Vojsci Turske jedva čekaju da bombarduju Srbiju. Zbog svega toga liberalno krilo SDA oko Zulfikarpašića i Muhameda Tunje Filipovića se odvojilo i osnovalo Muslimansko-bošnjačku organizaciju (MBO) koja je na republičkim izborima u BiH osvojila tek 1.1% odsto glasova.

Poraz na izborima nije značio i kraj političke karijere Adila Zulfikarpašića, njegova MBO, iako mala, imala je određeni politički uticaj jer ju je podržao veliki broj muslimanskih intelektualaca koji su uživali određeni ugled. To su bila burna vremena jer je počeo raspad SFRJ i građanski rat u Hrvatskoj, te je i sudbina BiH bila pod znakom pitanja. Zulfikarpašić je bio veoma zabrinut za sudbinu svog naroda jer je video kako se Srbi osećaju ugroženo, kako se naoružavaju i kako formiraju autonomne oblasti u deloma BiH u kojima su većina. Zbog toga je od Alije Izetbegovića tražio dozvolu da počne pregovore sa Srbima oko položaja BiH na šta je ovaj pristao. Imao je sastanke sa čelnicima SDS-a, Radovanom Karadžićem, Momčilom Krajišnikom i Nikolom Koljevićem. Tom prilikom on i Tunjo su tražili od srpskih lidera da odustanu od formiranja srpskih autonomnih oblasti, što su oni pristali, ali pod uslovom da BiH ostane u Jugoslaviji. Do sporazuma je došlo, ali su, da bi on imao veću težinu, pregovori nastavljeni sa Slobodanom Miloševićem. On je takođe na to pristao i čak je predložio da Muslimani zarad osećanja sigurnosti prvi dobiju mesto predsednika te krnje Jugoslavije kao i funkcije komandanata korpusa u Sarajevu, Mostaru, Banjaluci i Tuzli.

 

Alija Izetbegović je najpre govorio da podržava pregovore čelnika MBO sa Srbima, ali je kasnije od sporazuma odustao i krenuo putem separatizma BiH. Samom Zulfikarpašiću odustajanje od sporazuma nije bilo jasno i pretpostavlja da je razlog bio u strahu Alije da čelnici jedne male stranke kao što je MBO postignu sporazum sa Srbima i time marginalizuju njega. Milovan Đilas kao jedan od mogućih razloga navodi i moguću želju Muslimana da dominiraju u nezavisnoj BiH u kojoj su oni većina. To je jedno od retkih pitanja oko koga se sagovornici ne slažu. Međutim, zanimljivo je to da obojica, iako smatraju da je Alija pogrešio u tome što je odustao od sporazuma sa Srbima, ipak kao glavnog krivca za izbijanje rata vide srpski i hrvatski nacionalizam! I to poglavito srpski. I u daljoj analizi ratnih događaja njihovo mišljenje se u potpunosti poklapa sa onim što je dominantni narativ globalizma i bošnjačkog nacionalizma kada je u pitanju građanski rat u BiH. Jedino čega nema je priče o „genocidu u Srebrenici“, mada i to najverovatnije zato što se razgovor vodio 1994. godine. Da je kojim slučajem on bio nakon rata, verovatno ni to ne bi bilo propušteno.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner