О "достојним" и "недостојним" жртвама

Пре коју недељу је ГП (Göteborgs-Posten, највећи јутарњи дневни лист западне Шведске - прим. прев.) објавио два чланка о масовним гробницама из рата у садашњој Босни и Херцеговини, кoja je написаo новинар Анике Хамруд. У тексту се подсећа на новооткривену масовну гробницу у селу Томашица. Полази се од тога да су жртве Муслимани, починиоци Срби, а успут се помињу и Роми и Хрвати. Садржај гробнице је, наравно, ужасан, а ГП није био шкрт ни у опреми текста језивим сликама.

Ратови у бившој Југославији су били ужасни и не постоји разлог за сумњу у податак да су сахрањени били босански Муслимани. Нажалост, и ови чланци су још једни у бескрајном низу чланака у нашим медијима, новинама и на телевизији који се баве онима који су у очима западног свијета „достојне“ жртве југословенских ратова. Хиљаде побијених Срба се, у принципу, никада не помињу.

Следеће статистичке податке је представио интернационално финансирани Истраживачко-документациони центар из сада већ потпуно муслиманског Сарајева:

- 97 207 особа је изгубило живот или нестало у току рата у Босни и Херцеговини између 1992. и 1995. године. То чини 2,22 процента од броја тадашњих становника Републике (истовремено, ово је значило да је тај број само половина од броја жртава који су медији тада ширили). Од набројаних 39 684 сматрају се цивилима, а 57 523 војницима. Укупно 16 662 од ових 97 207 су нестали. Од укупног броја жртава 64 036 су босански Муслимани, 24 905 су Срби, 7 788 Хрвати, а 478 су припадници других народа. У борби је 98,5 процената од свих војника погинуло.

Проблем вредновања извора

Од свих жртава мање од 66 процента су били босански Муслимани. Израчунато је да су половина жртава босанских Муслимана били војници, што значи да су укупно око 33 процента свих жртава били муслимански цивили. Овде постоји један проблем по питању вредновања извора – у разним изворима је постојала тенденција да се потцјењује удио војника у укупном броју муслиманских жртава – у масовним гробницама сахрањени су готово само мушкарци у војноспособној доби (жртве у масовним гробницама око Сребренице су у великом обиму припадале муслиманској 28. дивизији).

У овом контексту треба подсјетити и да су босански Муслимани били ти који су водили највећи број ратова: против босанских Срба, против босанских Хрвата, али и међусобно – сарајевски режим Алије Изетбеговића против западнобосанских сународника под командом Фикрета Абдића.

У поменутим чланцима има и потпуних неистина: Хамруд помиње једну Муслиманку која је пребачена у српски „логор смрти“. Читаоца ово, наравно, асоцира на Аушвиц. Али такви логори нису познати у југословенским ратовима који су се водили 90-их (у току Другог свјетског рата хрватске усташе су имале један такав велики логор за истребљивање – Јасеновац). Она пише и да су те логоре „открили британски новинари“ и помиње „слике исцрпљених мушкараца иза жице“. У стварности реч је о затвореничком логору Омарска и о Трнопољу, логору гдје су евакуисани били измјешани са затвореницима. Слике су направили новинари са запада, ангажовани од босанско-српске владе!

Исцрпљени човјек из Трнопоља, кога су много пута приказивали у нашим медијима, уопште није типична слика својих колега, који изгледају ухрањено. Такође, није он тај који стоји „иза“ бодљикаве жице. Енглеска новинарка Пени Маршал је та која је стоји иза жице. Постоји доказ за само неколико неухрањених особа у обилном материјалу из српских логора, затвореници по правилу изгледају физички нормало. Тиме се не каже да тешког насиља различитих облика није било. Вриједно помена је и то да босански Муслимани никада нису пустили стране медије у своје многобројне затвореничке логоре.

Хамруд вјероватно није имала лоше намјере. Али, нажалост, описи тог типа, као и многи други, јесу дио пропагандног рата који траје више деценијаа. Не пропаганда у смислу чистог фалсификовања, него у циљу изостављања значајних дијелова стварности и историје. Историја се на тај начин може начинити црно-бијелом. Много је оних који имају интерес у томе:

1.Босански Муслимани могу добити симпатије у улози јединe жртавe

2.ЕУ-САД (укључујући Шведску) могу накнадно легитимисати чињеницу да су припомогли изазивању ратова у бившој Југославији путем дипломатског признавања дијелова легитимног члана УН у супротности са, између осталог, Хелсиншким уговором из 1975. године о неповрједивости граница у Европи.

3. НАТО добија аргументе за своје самопроглашено право да интервенише да би зауставио „геноцид“ (у, на примјер, Либији). Нажалост, наши су се медији одавно ухватили у то коло.

Од стране запада подржани муслимани Алије Изетбеговића су достојне жртве, на које треба стално подсјећати. Абдићеви муслимани, који су жртве раније поменутих сународника, нису достојни. Хрватске жртве су достојне, али само када су жртве Срба, не и када су жртве Муслимана. Ниједне српске жртве, ни у ком дијелу бивше Југославије, нису достојне.

Када ће се обратити пажња на патње свих тих недостојних у току бруталног и непотребног рата у Босни и Херцеговини­? 

Превод Justitia Pax Veritas