Obustava istraga Tužilaštva BiH za zločine nad Srbima

Dan nakon Švendimenovog odlaska iz Sarajeva, iz Tužilaštva BiH odaslato je saopštenje u kojem je navedeno kako je Švendimen “dao saglasnost na odluku Kolegijuma tužilaca Odeljenja za ratne zločine da istraga u slučaju ‘tuzlanska kolona’ bude obustavljena, jer je saglasan s ocenom da prikupljeni dokazi ne potkrepljuju optužbe”.”Nakon istrage i provedenih saslušanja sudionika događaja na obe strane, te nakon analize prikupljene dokumentacije i drugih dokaza u vezi sa događajem u Tuzli, nisu nađeni dokazi koji bi potkrepili zaključak da ijedan od imenovanih osumnjičenih snosi direktnu odgovornost za ratne zločine počinjene 15. maja 1992. godine u Tuzli”, navedeno je u saopštenju. Kada je reč o osumnjičenim osobama, u saopštenju je izričito navedeno da “ ne postoje dokazi koji ispunjavaju standarde dovoljne da bi se te osobe mogle optužiti za zločin”.

Istovremeno, Švendimen je dao saglasnost i za obustavu istrage protiv Vahida Alagića, Faika Špage i Zije Landže, prethodno osumnjičenmih za zločine nad Srbima na području Konjica.”Tokom istrage nisu otkriveni dokazi koji bi bili dovoljni da pokažu da osumnjičeni snose direktnu odgovornost za ono što je urađeno, niti su pronađeni dokazi da je iko od njih imao zapovednu odgovornost za ono što se desilo", navedeno je u saopštenju, uz utešno objašnjenje. “Rešenja o obustavi istraga odnose se samo na trojicu osumnjičenih, ali se istraga o događajima koji su bili predmet istrage može nastaviti radi otkrivanja osoba koje jesu krivično odgovorne za ono što je učinjeno”, ističe se “velikodušno” u ovom zaključku Kolegijuma tužilaca Odeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine.

Iz ovih ocena koje, dakle, nisu samo Švendimenove, već celog Kolegijuma tužilaca, opšti zaključak nije teško izvesti. Niko normalan, pa tako ni ovi tužioci nisu mogli, uprkos svojoj smeloj oceni, da tvrde da zločina u Tuzli i Konjicu u maju 1992. godine nije bilo. To su, međutim, onako usput pomenuli kada je reč o Tuzli, dok su činjenice za Konjic naglašene, jer, prosto, nije moguće negirati zločine koji su se dogodili. Poenta je u načinu na koji bh. tužioci prilaze utvrđivanju odgovornosti za te i sve ostale zločine. Elem, odlukom da se istraga obustavi protiv Selima Bešlagića, Mehmeda Bajrića, Envera Delibegovića i Faruka Prcića, odnosno protiv Vahida Alagića, Faika Špage i Zije Landže, bh. tužioci za ratne zločine su izrazili svoje slobodno uverenje da zločini nad vojnicima JNA u Tuzli, te nad srpskim civilima u okolini Konjica - predstavljaju samo obične izolovane incidente, u kojima nije bilo naredbodavaca ili, recimo, osoba koje su, jezikom Haškog tribunala, bile dužne da spreče zločine ili da kazne počinioce nakon izvršenih zločina !?

Praktično, jezikom Haškog tribunala tužioci za ratne zločine u BiH govore samo onda kada se to njima sviđa. Tako se, recimo, može dogoditi da pripadnik Vojske RS - za kojeg se tvrdi da je učestvovao u razdvajanju srebreničkih Bošnjaka koji će potom biti pobijeni u julu 1995. godine - bude optužen ni manje ni više nego za genocid ili “samo” za zločine protiv čovečnosti, a da, s druge strane, nema nijedne optužnice za ubistva Srba u Bradini i Glavatičevu protiv direktnih izvršilaca. Dakle, ako već merimo jezikom Haškog tribunala, nije teško ustanoviti da je ovde reč o prilično različitim aršinima među bh. tužiocima prema različitim žrtvama, čak i kada bi pribegli gradaciji zločina po kojoj je zločin nad srebreničkim Bošnjacima “teži” od zločina nad konjičkim Srbima ili zločina nad vojnicima JNA u Tuzli. Odnosno, dok se za zločin nad prvima optužuju ne samo “planeri”, već se za isto krivično delo terete i “izvršioci” na terenu, u počinjenom zločinu nad ovim drugima i trećima, bh. tužioci ne vide ama baš nikakvu odgovornost među najodgovornijima, a za počiniocima, izgleda, neće, ne žele ili ne znaju da tragaju. Može biti da je i to zbog toga što ovo drugo nije bilo u sudnicama Haškog tribunala, a ovo prvo jeste, pa im je preostalo jedino da uz manje ili veće greške samo isprepisuju optužnice u BiH. Nije, dakle, tu reč o relativizaciji zločina, već, prosto, o dvostrukim aršinima i nedostatku moralnog obzira prema svim žrtvama zločina, a može biti da nedostaje i stručnosti.

Ako se već za Selima Bešlagića nije moglo pronaći dokaza da je odgovoran za zločine na Brčanskoj malti, u najmanju ruku čudi što nisu optuženi komandant policijskih snaga Mehmed Bajrić, komandant TO Enver Delibegović i glavni “inženjerac” Faruk Prcić, za koje je iz Haškog tribunala stigla oznaka “A”, što će reći da ima dovoljno dokaza za krivično gonjenje. Bajrić je, uostalom, i sam priznao da je naredio napad na kolonu JNA, istina s obrazloženjem da se “iz kolone puca po Tuzli”. Takvo obrazloženje, međutim, nije mnogo vredelo Iliji Jurišiću, kojeg je Sudsko veće u Beogradu osudilo na 12 godina zatvora, iako je “samo” preneo Bajrićevu naredbu. Delibegović je ostao živi dokaz da su odgovorni u koloni JNA poštovali dogovor o mirnom povlačenju, jer su to morali da čine čak i da su imali drugačije namere: bili su svesni da mogu biti samo glineni golubovi na pravcu povlačenja – kao što su i bili – a imali su i obaveštajnih saznanja da postoji plan da kolona bude napadnuta.

Kako za bh. tužioce nije bilo dovoljno dokaza da su predstavnici lokalne vlasti u Tuzli nameravali da izvrše ono što se naziva verolomnim napadom, ostalo im je da odmere izjave svedoka-žrtava i osumnjičenih. I, to se dogodilo: poverovali su osumnjičenima, koji su se u istrazi branili “mirotvoračkim” tvrdnjama o “odbrani grada” i sličnim floskulama. Jer, i tužioci su živi ljudi, a i neki među njima su bili sa strani “heroja odbrane” kakav je bio Bajrić, pa kako sad zaboraviti uverenja zarad nekih tamo profesionalnih standarda ?! Sve u svemu, za slučaj “Tuzlanska kolona” Tužilaštvo BiH je poručilo, obustavom istrage protiv glavnoosumnjičenih, da će možda jednog lepog dana podići optužnice protiv ponekog od ubica sa Brčanske malte i – to je sve.

Nešto više nade ostalo je za porodice žrtava zločina u konjičkim selima Bradina i Glavatičevo. Tu je, po tvrdnjama svedoka, bilo mnogo više odgovornih u lokalnim muslimansko-hrvatskim oružanim snagama od trojice protiv kojih su bh. tužioci obustavili istragu. No, kao ratni konjički policijski funkcioneri, Vahid Alagić, Faik Špago i Zijo Landžo bili su među najpoznatijima na posleratnim javnim funkcijama. Alagić je, baš zbog ove istrage, suspendovan sa mesta zamenika direktora Granične policije BiH, Špago je bio zaposlen u Odeljenju za analitiku Obaveštajno-bezbednosne agencije BiH, a Landžo je bio službenik u Agenciji za istrage i zaštitu(SIPA). Interesantno je da su baš pojedini srpski mediji tvrdili da su, tokom istrage, Alagićevu odgovornost za zločine umanjivali i pojedini Srbi uz “malu” novčanu nadoknadu, ali te tvrdnje nikada nisu dokazane. Ili su, možda, bh. tužioci više verovali na reč onima koji su u Alagiću videli samo još jednu “plemenitu dušu”, negoli onima koji su tvrdili da je reč o čoveku koji je imao popriličan uticaj na konjičke policajce koji su “čistili” Bradinu i Glavatičevo od “četnika”, ubijajući pritom zarobljenike i civile, a preživele sprovodeći u logore ?

No, bh. tužioci će ovde imati priliku za “popravni”: lista osumnjičenih je još poduga, a odgovornih za ubistva i zlostavljanje u logorima na području Konjica još ima među živima. Kad bi, recimo, bh. tužioci prepisivali delove haških presuda za ove logore, možda bi i istraga išla brže. Ali, oni, izgleda, ovde sada imaju drugačiju metodologiju: prvo oslobode sve za koje, po svom slobodnom uverenju, pronađu bilo kakvog osnova da se više ne gone, a one sumnjivije ostave za kasnije. Jer, preko haških presuda ne mogu da pređu tek tako, a i ne mogu da oslobode sve osumnjičene odjednom. Tako se nekako oni pridržavaju opštih principa pravičnosti i nepristrasnosti.