уторак, 15. октобар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Острашћени историографски ревизионизам
Истина и помирење на ex-YU просторима

Острашћени историографски ревизионизам

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Станковић   
петак, 11. јул 2008.

Професор др Ђорђе Станковић, шеф Катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, поводом поднетог захтева за рехабилитацију Милана Недића каже за „Политику” да се проблем рехабилитација код нас, како у друштву тако и у науци, тесно преплиће са ставовима и утицајем представника ревизионистичке историографске школе.
„Острашћени ревизионизам се, на жалост, претворио у најгору врсту реваншизма, како у европској тако и у српској историографији. Многи су подлегли политичкој педагогији, провинцијализму и профитабилности, што значи губљење идентитета историјске науке и историчара. Што је надомештено изливима колективне и личне мржње највећег степена, чиме би требало да се позабави социјална психопатологија”, уверен је др Станковић.
Он подсећа да никоме у Француској не пада на памет да рехабилитује вишијевце, присталице маршала Петена, поготово не оне који су били осуђени на смрт. У Паризу су после ослобођења покошени сви они који су, на пример, окупационе немачке војнике примали на стан. У Норвешкој се оцене о Квислингу и Кнуту Хамсуну не мењају, док је случај Немачке специфичнији, пошто је процес отрежњења тамо започет тек када је Вили Брант мало отворио архиве, а Фриц Фишер са својом хамбуршком школом почео критичку анализу.
„Универзалне подлоге у историографији за приступ овим питањима нема, а такве подлоге нема ни у међународном праву, већ свака земља треба самостално тим питањима да приступа и да их решава”, констатује наш саговорник и на примеру савезничког бомбардовања Београда, на Ускрс 1944. године, илуструје своју тврдњу о ревизионистичкој историји која губи научни идентитет.
Подручје европског југоистока под окупацијом третирано је као „немачки допунски привредни простор”, а у њему је Београд био изузетно значајан саобраћајни и индустријски центар ангажован за немачку војну индустрију. У граду је престао сваки покрет отпора, изражен кроз акције скојевских група одмах после капитулације земље. Мерама Недићеве владе уништена је и београдска партијска организација до марта 1942. године, после чега је град живео животом „пацификованог и квислиншког града”, наглашава др Станковић.
У ревизионистичкој слици прошлости заобилази се чињеница да је бомбардовање Београда и других циљева у Југославији Дража Михаиловић тражио од Британаца већ марта 1942. и да је до почетка 1944. упутио влади око 30 таквих депеша са прецизно назначеним циљевима. Он је посебно уверавао председника владе Слободана Јовановића „да Срби неће жалити цивилних жртава”. Први документ о истом питању Врховног штаба НОВЈ, упућен савезницима, носи датум од 20. септембра 1943. године, а први документ Јосипа Броза Тита је од 17. септембра 1944. године.
У савезничком бомбардовању погинула су и на Гардошком гробљу сахрањена 154 становника Земуна, док је у Београду погинуло 668 грађана.
Професор Станковић указује да су Англоамериканци, уз знање Шарла де Гола, само у првом дану искрцавања у Нормандију, уз употребу готово исто авиона колико и у случају Београда, побили 21.000 грађана града Каена и околних места.
„Ни Шарл де Гол нити ико од француских историчара није касније на такав начин митомански мартизирао овај поступак савезника као Срби, напротив. Преживели и млади су и данас на то поносни”.
„Правничка синтагма о правном превладавању прошлости”, каже на крају др Ђорђе Станковић, „није изолована од других наука које прошлост истражују и о њој граде истиниту слику на основу нових докумената и теоријско-методолошких иновација. Поготово је та изолованост немогућа у односу на научну историографију. Дабоме да се то односи и на питања рехабилитације, отварања архива и читав склоп проблема који се уобичајено подводе под синтагму суочавања са прошлошћу, што је, ипак, само једна од димензија ’културе сећања’”.

 


-----------------------------------------------------------


Недићева Србија била једна од „најквислиншкијих држава” 


Наш саговорник подсећа и да су све антифашистичке земље знале да на достојанствен и цивилизован начин обележе 60. годишњицу завршетка Другог светског рата. Наших представника није нигде било, овдашњи медији су углавном игнорисали тај догађај, али су се зато утркивали ко ће више и „истинитије” да пише колико су „партизани, у дослуху са Енглезима”, „перфидним савезницима”, побили недужних квислинга по стратиштима Словеније и Аустрије.
Зато др Станковић каже да ревизионистички историчари треба да одговоре на питање ко од субјеката Другог светског рата није водио перфидну политику и политику властитих интереса.
„По којој то логици је требало да Американци и Британци гину за Србе, поготово када је та Недићева Србија била једна од „најквислиншкијих држава” у Европи? С тим се треба храбро суочити и не измишљати кривце – Тито, Коча, комунисти, зли Немци, али и зли Американци. Или, оптуживати Британце да су издали Дражу Михаиловића. Није ли Дража својом стратегијом чекања издао прво Британце, па онда и самог себе. О влади у Лондону да и не говоримо – осим протоколарне посете генерала Душана Симовића приликом доласка у Лондон 1941. године, Винстон Черчил до краја рата више није желео да види било ког члана те владе. И у томе се, дабоме, огледа ‘величина’ Слободана Јовановића, данашњег ‘српског генија’ који се цинично смеши са новчанице од 5.000 динара, а јадни Никола Тесла једва да је заслужио новчаницу од 100 динара! Е, то се у науци зове цивилизацијска срамота, то је права слика ‘ревизионистичких историчара’ и владајућег естаблишмента”, констатује наш саговорник.


-----------------------------------------------------------


Добровољно на рад и на студије у Немачку


„Обавештајне службе савезника и партизана имале су податке да је само у ваздухопловној индустрији ангажованој за Немце радило више од 5.000 радника и инжењера, да су нормално радиле основне и средње школе са великим делом предратног просветног кадра. Позоришни живот био је као и пре рата, деловало је више од 300 адвокатских канцеларија, ниједан генерал кога је Милан Недић ослободио из немачких логора није се активирао у антифашистичкој борби, готово сви значајнији припадници интелектуалне и научне елите потписали су ’Апел’. Имали су податак да је око 1.000 студената из угледних грађанских породица отишло добровољно на студије у нацистичке земље, да је око 25.000 Београђана отишло добровољно на рад у Немачку”, подсећа наш саговорник.
„Свима њима се данас одаје признање зато што су се одупрли ‘комунистичкој куги’, а Београд под Миланом Недићем је у ратној стратегији савезника имао статус као и сваки квислиншки град и стратешки војни објекат на југоистоку Европе”, упозорава др Станковић.


 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер