недеља, 20. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Српски изасланик у САД Љубомир Михаиловић о југословенском питању за време Првог светског рата
Истина и помирење на ex-YU просторима

Српски изасланик у САД Љубомир Михаиловић о југословенском питању за време Првог светског рата

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Растовић   
среда, 17. децембар 2014.

Једна од најзаступљенијих тема у српској историографији већ деценијама уназад је југословенско питање и стварање Југославије. Овом проблематиком бавили су се неки од наших најугледнијих историчара, као и њихове колеге из других југословенских држава. У години када се навршава један век од почетка Првог светског рата, и када се југословенско питање посматра са велике временске дистанце, стиче се утисак да се о овој теми не може рећи готово ништа ново, а да се не понове резултати дугогодишњих истраживања најзначајнијих српских и југословенских историчара. Међутим, радови који се тичу мање познатих учесника догађаја који су допринели стварању прве Југославије, веома су ретки. Домаћа историографија се претежно бавила делатношћу великих личности као што су краљ Александар, Никола Пашић и др. и организацијама попут Југословенског одбора. Делатност мање познатих личности, више или мање цењених дипломата, представника српске владе у великим европским и светским центрима, а који су радећи свој посао, учествовали у процесу стварања југословенске државе, није нашла значајно место у радовима наших истраживача. Један од таквих неправедно заборављених је свакако Љубомир Михаиловић, српски дипломата који је дао важан допринос остваривању југословенске идеје.

Љубомир Михаиловић је рођен 1874. године у Београду, где је завршио средњу школу и Правни факултет, а затим одлази у Париз где такође студира права. У дипломатској служби био је од 1899. до 1918. године. Као дипломата радио је у конзулатима у Битољу, Скопљу и Цариграду. Од 1912. је био прво секретар а затим и отправник послова српске владе у Риму. Крајем 1914. године постаје посланик на Цетињу. Октобра 1916. именован је за посланика у Вашингтону где остаје до августа 1918. После повлачења из дипломатске службе 1925. године, кандидовао се за народног посланика на листи Демократске странке. Бавио се и књижевним радом и 1922. основао Фонд за награђивање дела лепе књижевности. Преминуо је 1957. године.

Љубомир Михаиловић (лево)

За тему овог рада значајан је тренутак Михаиловићевог именовања за отправника послова српске владе у Риму јуна 1912. Како су на просторима Старе Србије и Македоније живели и католици, Михаиловићево постављање у Риму имало је за циљ да упозна Ватикан са жељом да се католици ослобођених области укључе у Краљевину Србију. Осим уређивања положаја католика и уклањања аустријског утицаја, српска влада је у будућем Конкордату видела оруђе и средство југословенске политике.

Кардинал Мери дел Вал и Миленко Веснић потписују Конкордат у Ватикану 24. јуна 1914. године

Због гласова о евентуалној италијанској акцији у Далмацији коју су подстицали италијански листови, Михаиловић је септембра 1914. ступио у контакт са југословенским политичким емигрантима. На његов позив из Венеције у Рим долазе др Анте Трумбић и Франо Супило који заједно са Иваном Мештровићем почињу да раде на упознавању савезничких сила са југословенским проблемом. Српски посланик их је упутио код амбасадора сила Антанте да као Далматинци и католици образложе опасност од било какве италијанске акције у Далмацији. Прваци југословенске политичке емиграције из Аустроугарске су француском амбасадору доказивали да је народ Далмације исти народ са својом браћом у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори. Овакав поступак и одушевљење за српско-хрватско-словеначки унитаризам југословенских емиграната навели су Пашића да тражи да се појача њихова акција и оснује југословенски комитет. После састанка на коме је донесена одлука о оснивању једног одбора који ће се борити за остваривање југословенског уједињења, Пашић је наложио Михаиловићу да организује састанак са представницима југословенске политичке емиграције. Састанку у Риму који је организовао Михаиловић присуствовали су Никола Стојановић, Душан Васиљевић, Анте Трумбић и Јулио Газари. Договорено је оснивање Југословенског одбора чим се прикупи довољан број поузданих људи из Аустрије.

Југословенски одбор у Паризу 1916. године

У Риму је Михаиловић имао извесних проблема да оправда, до тада незваничну, југословенску концепцију српске владе. О томе сведочи податак о држању Шарла Лоазоа, француског публицисте и дипломате. Он се залагао за решење југословенског питања стварањем две државе: српско-православне, и католичке хрватско-словеначке. Овакви погледи могли су да нашкоде српским циљевима, поготово што је Лоазо имао доста присталица у католичким круговима Француске и Италије и самом Ватикану.

Када је у Нишкој декларацији децембра 1914. објављен српски ратни програм који је био у основи југословенски, Михаиловић је покушао да његову суштину представи Еуђенију Пачелију, државном подсекретару и будућем папи Пију XII, истичући да Срби, Хрвати и Словенци у Аустроугарској теже за ослобођењем и уједињењем са Србима из Србије.

Своје пројугословенско опредељење Михаиловић је показао и за време службовања на Цетињу 1915-1916 године. После разговора са Трумбићем поводом Супиловог иступања из одбора, јуна 1916. написао је предлог о увођењу представника одбора у српску владу. Предложио је проширење Нишког програма и претварање српског питања у југословенско. Према његовом плану требало је прво ослободити део српске територије. Затим је регент требало да упути војсци прокламацију о југословенским циљевима рата. Влада би поднела оставку, а регент би састав нове владе, не више српске већ југословенске, поверио погодној личности која би за министре позвала, поред Срба, и по једног представника Хрвата, Словенаца, Црногораца. Са овим предлогом Михаиловић је упознао Миленка Веснића, посланика у Паризу који га је одвраћао од намере да напис пошаље на Крф и у Солун. У јесен 1916. Михаиловић је предлог послао Пашићу који полако почиње да губи поверење у свог посланика.

Никола Пашић

Најзначајнији и последњи дипломатски ангажман Љубе Михаиловића био је у Вашингтону. Агреман за положај првог изванредног посланика и опуномоћеног министра Краљевине Србије у САД је добио 16. октобра 1916. У Вашингтону је са радом почео 26. јануара 1917, када је америчком председнику Вудро Вилсону предао акредитивно писмо. Основни задаци са којима је Михаиловић дошао у Вашингтон били су добијање финансијске помоћи од САД, рад на прикупљању добровољаца и посебно упознавање водећих америчких политичара са српским ратним програмом и популаризовање југословенске идеје и залагање за америчку објаву рата Аустроугарској и Немачкој. Имајући у виду чињеницу да је амерички председник почетком 1917. још увек заговарао политику оружане неутралности, Михаиловић је увидео да се мора постепено радити на приближавању српских ратних циљева америчким званичницима.

Вудро Вилсон

Доношење Крфске декларације јула 1917. године којом је одређено устројство будуће југословенске државе није привукло пажњу америчке администрације, што је био још један доказ незаинтересованости и непознавања стања на Балкану о чему је Михаиловић извештавао српску владу.

Још један од многих доказа југословенске оријентације српског дипломате у Вашингтону јесте његова реакција на мировну ноту папе Бенедикта XV од 1. августа 1917. Овај документ је показао непријатељски став Ватикана према Србији и југословенском питању јер Србија у њему није ни поменута док се папа залагао за враћање на status quo, чиме је југословенско питање одбачено. Реакција српске владе на папску ноту била је крајње негативна, што је Михаиловић доказао у разговору са Вилијамом Филипсом, помоћником секретара за иностране послове. Ни одговор председника Вилсона на папску ноту није био прихватљив за српску владу и њеног посланика у Вашингтону.

Папа Бенедикт XV

Током 1917. године Никола Пашић је настојао да у САД упути једну државну мисију са циљем да упозна америчког председника и владу са југословенским питањем, али је Михаиловић био доследан својим ставовима да је слање такве мисије преурањено и да осим топлог дочека и одређене финансијске помоћи она не може више постићи јер се САД не налазе у рату са Аустроугарском. Америчком објавом рата Дунавској монархији, створили су се услови за слање мисије на челу са Миленком Веснићем. О њеном деловању Михаиловић је детаљно известио Министарство иностраних дела и самог Пашића и доказао да је био у праву пошто мисија није имала запаженијих резултата.

Својим отвореним пројугословенским држањем Михаиловић је успео да дође у сукоб са Михајлом Пупином, почасним српским конзулом који је од свог постављања заиста много урадио за Србију. Њихове расправе одразиле су се на расположење међу тамошњим Србима и утицале на слаб одзив добровољаца и смањено одушевљење југословенском идејом.

Михајло Пупин

Пресудни догађај у каријери Љубе Михаиловића представљао је сукоб са Пашићем јануара 1918. После изјаве британског премијера Лојда Џорџа од 5. јануара и објаве 14 тачака америчког председника Вилсона 8. јануара, дошло је до велике забринутости српских политичара. У својим програмима, представници савезника су се залагали за ослобођење Румуна и Италијана од аустријске власти и васпостављање погажених уговора док је за југословенске народе Хабзбуршке монархије било предвиђено аутономно решење, а за Србију обнова и уједињење са Црном Гором уз излазак на море. Овакви ставови великих сила навели су председника српске владе Пашића да упути Михаиловићу телеграм са налогом да код америчких званичника испита да ли се мисли и на Берлински уговор и дезанексију Босне и Херцеговине, када се говори о васпостављању погажених уговора и зашто се тражи само ослобођење Румуна и Италијана од аустријске власти, а не и Југословена.

Грб Аустроугарске

Уследио је запрепашћујући одговор српског посланика. Процењујући да се, уплашен говорима англо-америчких водећих личности, Пашић колеба по питању великог југословенског уједињења и повлачи на минимум захтева, покушавајући да добије бар Босну и Херцеговину, Михаиловић одбија да поступи по налогу свог надређеног. У одговору Пашићу српски посланик је истицао да би одступање од програма савезници прихватили као напуштање истог, а саплеменици као издају. Истакао је да му лична убеђења не дозвољавају да заступа овакве погледе. Бранећи Крфску декларацију и Југословенски одбор, сматрао их је најјачим оруђем које Србија тренутно има. На крају телеграма известио је Пашића да изјаве шефова савезничких земаља не представљају коначне програме и да до краја рата треба водити обазриву политику. Када је у следећем телеграму Пашић објаснио да у говорима Лојда Џорџа и Вилсона постоје неподударности које жели да испита, Михаиловић је још једном стао у одбрану југословенског програма и одбио да поступи по Пашићевом налогу. Овакав поступак српског дипломате био је можда и највећи узрок његовом прераном пензионисању, иако је званично образложење било да се смењује због неспособности.

Несумњиво је залагање српског посланика за остварење југословенске идеје и његов утицај на водеће америчке државнике да коначно прихвате укидање Хабзбуршке Монархије. У том погледу значајан је и Конгрес потлачених народа Аустроугарске одржан у Риму априла 1918. и реакција америчких државника на Римски пакт у коме је југословенско питање добило значајно место. Изјава Лансинга да америчка влада изражава симпатије према националним тежњама Чехословака и Југословена улила је нову наду српским државницима. У телеграму Пашићу крајем маја 1918. Михаиловић истиче да је покрет Југословена и Чехословака у Монархији привукао пажњу савезника и да се сада треба енергично тражити изјашњавање по том питању. У истом телеграму достављен је препис писма које је Михаиловић упутио Лансингу у коме велича политичку борбу Југословена у Аустроугарској, и истиче да је њихов циљ победа над немачким империјализмом и уједињење у једну независну целину, а да услов трајном миру треба тражити у дисолуцији Аустроугарске.

Постер који позива на помоћ САД Србији

Коначно признање Михаиловићевом залагању изречено је 26. јуна 1918. када је амерички председник Вилсон решио да подржи укидање Аустроугарске и да сви Словени треба да буду ослобођени немаче и аустријске власти.

Последњи напори Љубе Михаиловића као посланика у Вашингтону били су усмерени на проглашење дана Срба у САД 28. јула 1918. Већ августа је пензионисан, а на његово место долази Јеврем Симић. Своје пројугословенство је по ко зна који пут исказао на самом крају службовања у Вашингтону када је помоћника секретара Филипса обавестио да српска влада настоји да новој држави наметне свој централизам који ће пренети на остале народе.

Да је пензионисање Љубе Михаиловића довело до великог незадовољства у југословенској средини сведочи напис чувеног новинара Хенри Викем Стида у часопису New Europe од 22. августа 1918. у коме указује на тужан утисак у круговима Југословена због пензионисања посланика Михаиловића и уклањања Милана Прибићевића који су свом душом радили на остваривању југословенских начела. Такође, и професор Ситон Вотсон је у писму Форин офису од 4. октобра исте године упозорио да је Михаиловић био експонент југословенске политике и да је уживао екстремну популарност у оквиру југословенске колоније у САД.

Застава Краљевине Југославије

На основу доступне архивске грађе и обимне литературе о југословенском уједињењу покушали смо да прикажемо ставове и настојања српског дипломате Љубомира Михаиловића који је по налогу српске владе, а неретко и по свом нахођењу, утицао на догађаје који су довели до стварања Краљевине СХС. У одређеним тренуцима, деловање Михаиловића било је ултрајугословенско, можда чак и антисрпско због чега је на крају и прерано завршио дипломатску каријеру. Ипак, често је показивао велику дипломатску мудрост и залагање чиме је заиста у довољној мери утицао да се оствари први циљ српске спољне политике. Улога Михаиловића у југословенском уједињењу, посебно за време ангажмана у Вашингтону, где је био у сталним контактима са водећим америчким државницима и имао великог удела на промену њиховог гледишта према југословенском питању, несумњива је и веома значајна, стога његови ставови итекако заслужују да буду детаљније истражени и објављени, а његова личност целовито расветљена кроз посебну монографију.

Аутор је ванредни професор Филозофског факултета у Нишу и научни сарадник Историјског института у Београду

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер