Злочин генерала и "грех очева"

Српска јавност се још није опоравила од шока поводом пресуде хрватским генералима Готовини и Маркачу, а уследила је ослобађајућа пресуда Рамушу Харадинају. Овде ћемо се бавити само претходном пресудом, јер је она довела до озбиљног поремећаја српско-хрватских односа, а ти односи су од пресудног значаја за стабилност на Балкану. Обе стране су реаговале на начин који не доприноси стабилизацији односа. Хрватска јавност и званичници су карневалски реаговали на пресуду, а на српској страни све се свело на жалопојку, а није било дубљих анализа политике и процеса који су довели до тога да у Хрватској нико није крив за стравичне злочине који су почињени.

Никоме не би требало да смета радовање хрватских званичника и јавности што су генерали ослобођени. То је њихово право. Оно што смета жртвама Олује и јавности Србије је хрватски тријумфализам, покушаји да се поводом ове пресуде хомогенизира, односно још више нацификује пучанство кроз пропаганду да је "Хрватска водила обрамбени рат", "операција Олуја је чиста као суза", "безпријекоран ланац командовања", "Хрватска је жртва великосрпске агресије и окупације", "да се не могу изједначавати жртве и злочинци" и сл.

Тријумфализму подлеже и хрватско политичко вођство на челу са председником Ивом Јосиповићем, које ревидира своје ставове о Туђману и Олуји. Он изјављује Вечерњем листу 17. 11. 2012. године: "Пресуда даје другу слику хрватског водства,показало се да није постојао тзв. злочиначки подухват и да водство на челу са председником Туђманом није тада на Бријунима планирало протеривање суграђана српске националности, а што има политичке импликације...". Он наравно признаје да су у тој операцији почињени и ратни злочини које треба процесуирати, говори као да су се злочини јуче догодили, а не пре седамнаест и више година.

Такође су непримерна и реаговања српских политичара у којима се исказује збуњеност, немоћ, бол због неправде и сл. Користе се, нимало дипломатски, крупне речи "нож у леђа" (Сузана Грубјешић) и сл. Фрустрираност, очајање и жал су очекивани и оправдани код избеглица и родбине жртава, а политичари су дужни да кажу народу истину и укажу на пут којим ће их водити да се никада више не нађу у таквој ситуацији.

Ту праву и целовиту истину не утврђује Хашки трибунал. Он је основан са циљем да казни све кривце за ратне злочине појединачно, а не по колективитету. Пресуда генералима не амнестира хрватску политику. Са тим се, наравно, не слажу хрватски националисти који сматрају да су они победници у рату и да је као у Нирнбергу требало само да се суди пораженим, односно Србима. То је нонсенс, дубљом анализом рата у Хрватској јасно ће се показати да нити су они тако велики ратници и победници, нити су Срби апсолутни губитници.

Огромне разлике у односу хрватских и српских власти, као и јавности, према судбини наших генерала и официра су такође последица политике која је вођена од почетка деведесетих до данас у обе земље. Хрвати су готово једногласно били за стварање независне или самосталне Хрватске, а њихово политичко руководство на на челу са Фрањом Туђманом је било спремно да за тај циљ жртвује и хрватску децу. У Србији није било никакве политике нити се знао циљ рата у "коме Србија није учествовала".

По реакцијама у Србији може се закључити да је већа и важнија правда ако се оствари симетрија у робији, него правда која би се очитовала у правичним пресудама српским генералима. Српска јавност не показује никакво интересовање за суђење српским генералима. Ниво правдољубивости који је исказан поводом пресуде Готовини и Маркачу није показан у случају Слободана Милошевића, који је пре свега из унутарполитичких разлога незаконито испоручен Хашком трибуналу. Одлука да се Милошевић испоручи Хагу требало је барем да се услови суђењем и другим виновницима грађанског рата, пре свега Фрањи Туђману и Алији Изетбеговићу. Правдољубивост посебно недостаје у случају Војислава Шешеља који се мимо свих правних разлога држи у заточеништву десет година.

Да би се отклониле фрустрације Срба који су протерани у Олуји није довољна никаква, па ни стогодишња казна хрватским генералима. Много је важније да се народу каже истина. Ја не претендујем да знам ту истину. Овим текстом желим само да укажем на који начин би требало трагати за том истином. Историја ће изрећи коначну реч о онима који су зарад неких само њима знаних циљева жртвовали преко двеста хиљада Срба из Хрватске, који су их злоупотребљавали зарад политичке добити и на крају довели у ситуацију да су морали да напусте своја вековна огњишта, најлепше пределе Хрватске и Европе, Плитвице, Равне Котаре, Крбавско поље, Западну Славонију, да не набрајам више.

Склон сам да верујем да су и хрватски генерали Готовина и Маркач, као и српски официри, пре свега жртве прљаве политике која је вођена током растурања једне предивне земље и једног узорног и хуманог друштва, а тек потом и ратни злочинци ако би се судило по командној одговорности као што се суди српским генералима. Али њима се није судило по командној одговорности. Зашто је то тако, право је питање, које би требало поставити хашком тужилаштву и Карли дел Понте. Није довољно да Дел Понтеова само искаже своје неслагање пресудом. О таквој дефектној оптужници нико у Србији не говори, а она је узрок ослобађајуће пресуде.

Према изјави реномираног хрватског адвоката Анте Нобила првостепена пресуда није могла опстати, јер се није могло доказати да су приликом гранатирања намерно гађани цивилни циљеви и по слову закона жалбено веће није ни могло донети друкчију пресуду. Он је још пре два месеца прогнозирао ослобађајућу пресуду.

Нобило је правник коме се по питању законитости може веровати. С друге стране, хрватска држава је показала одлучност и није доставила Хашком суду тзв. топничке дневнике на основу којих би могло да се докаже прекомерно гранатирање. Све се свело на то да ли гранатирања која су омашила више од двеста метара од легитимног циља могу да се карактеришу као злочин против човечности. Нобило нема одговор зашто се у тужби против генерала није ишло и на гоњење по командној одговорности по којој су изрицане пресуде српским генералима.

Кредибилитету његових тврдњи доприноси и изјава коју је дао за портал Индекс ХР: "Неко јесте заиста убијао, палио куће и пљачкао, али нико не одговара.Сматрам да је заштита намерно изостављена, јер се то уклапало у Туђманову визију да број Срба у Хрватској падне испод 3 одсто како више не би били реметилачки фактор у Хрватској".

Хашки суд је требало да допринесе помирењу на овим просторима, али се изродио у своју супротност и постао превасходно политички суд, суд селективне правде, уместо да је судио свим господарима рата. Суђење само Милошевићу је доказ те селективне правде. Међутим, да се судило свим актерима разбијања Југославије и изазивања грађанског рата логично би било постављено и питање одговорности међународних фактора који су допринели избијању грађанског рата, као и одговорности оних који су бомбардовали Србију 1999. године.

Да не би све било тако провидно и да би се сачувао крхки кредибилитет Хашког трибунала, тужилац Карла дел Понте је доста касно направила оптужницу за учешће у заједничком злочиначком подухвату која се односила пре свега на Туђмана и Шушка, а њом су били обухваћени и генерали Готовина и Маркач. Стицајем околности у које се можда умешала и виша небеска правда Туђман и Шушак су умрли пре подизања оптужнице. Хашко тужилаштво је, према казивању Анте Нобила, прилагодило ту тужбу само за генерале, само њима се судило за учешће у заједничком злочиначком подухвату и никоме више. Дакле, може се закључити да је требало да њих двојица буду жртвовани за све злочине који су почињени од стране Хрвата.

Логично је да су за злочине који су почињени према цивилима и ратним заробљеницима током операције Олуја знале и судије Хашког трибунала које су судиле у првостепеном поступку и које су независно од недостатка правних доказа за прекомерно гранатирање, из неког нама непознатог разлога, осудили хрватске генерале за учешће у заједничком злочиначком подухвату. Могуће да је разлог био и то што је Хрватска сакрила тзв "топничке дневнике". По свему и у томе је било политике. Износим само претпоставку, јер нисам у прилици да то темељно новинарски истражим, да је првостепеном пресудом требало дисциплиновати и освестити Хрватску, њене политичаре и јавност, пре пријема у Европску унију.

Олобађајућом пресудом у другостепеном поступку је пак требало некако замаскирати прљавштину, да се у Европску унију прима држава која нема снаге да гони и осуди ратне злочинце. Ослобађајућа пресуда је само шминкање мртваца.

Да се и у другостепеном поступку такође умешала политика, по свему судећи и Америка, може се закључити по одлукама судија које се у великој мери подударају са политиком држава из којих су бирани. Зашто Америка?

Има много доказа који говоре о умешаности америчких генерала и политичара у акцију Олуја са циљем да се порази војска Крајине. Да ли су знали за тајни Туђманов план који је изнео на састанку на Брионима по коме је истовремено Србима требало "задати такве ударце да практично нестану из Хрватске" треба тек истражити.

Према релевантним сведочењима тадашњег америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта Туђман је приликом разговора са Американцима добио одрешене руке да проблем Српске Крајине реши за 48 сати, уз напомену да акција мора да буде чиста. Он је лукаво искористио повољну прилику која му се указала, када су Американци и Запад уопште, били у великом страху да се у Бихаћу може поновити Сребрница.

Таквој одлуци допринели су политичари и војно руководство Крајине који су починили недопустиву грешку када су зарад циљева који нису били ни високоморални ни ратни употребили војску Крајине за освајање Бихаћа, спречавање дотурања хуманитарне помоћи Бихаћу и када су нападали Бихаћ из зоне која је била под заштитом УН. То је вероватно та кап која је код Американаца прелила чашу. Ми морамо да знамо ко је за то одговоран.

Да су Американци добро знали до чега све може доћи приликом освајања Крајине говори и слика Питера Галбрајта на тракторској приколици у избегличкој колони. Нажалост, то није било довољно да се спречи убијање цивила. Чињеница да је подједнако нападан и са хрватске и са српске стране најбоље говори о његовом деловању.

Ово је пре свега правни аспект проблема који је довео до апсурдне чињенице да по Хагу нико није одговоран за прогон преко двеста хиљада Срба из Хрватске, преко хиљаду убијених цивила и заробљеника, за разарање и пљачку преко двадесет хиљада кућа итд. Међутим, од опште жалопојке много је важније да се сагледа, по дубини, политика која је вођена у наше име и која је логично довела до овог апсурда. Од кажњавања злочина генерала много је важније да се утврди грех њихових духовних родитеља.

Апсурдно је да народ који је прогнан и са Косова и из Хрватске буде у светској јавности углавном препознат као виновник ратних разарања и геноцидан. С друге стране, државно руководство Хрватске и њени генерали који су водили нацистичку политику етничке чистоће, и који су на основу те политике створили државу која је данас етнички најчистија од свих федералних јединица бивше СФРЈ, препознати су као бастион борбе против комунизма и као ствараоци демократске државе која је испунила све услове за пријем у Европску унију. Истовремено, Србија је и даље мултиетничка држава у којој није било систематског прогона по етничкој и верској основи, али то мало ко у свету зна.

Ослобађајућа пресуда хрватским генералима није никакав српски пораз и срамота. Та пресуда је само логичан крај једне погрешне политике према Србима из Хрватске. То могу да кажем јер сам био један од оснивача Удружења Срба из Хрватске и један од твораца програма за заштиту Срба у Хрватској од повампиреног усташтва 1991. године. Програм се базирао искључиво на борби за грађанска, људска и национална права Срба у Хрватској, као и њихова политичка права као конститутивног народа.

Уместо кукњаве и згражавања над одлуком Хашког трибунала много је упутније да покушамо да утврдимо узроке пораза српске политике у Хрватској. Историјска наука би требало да на основу релевантних докумената и сведочанстава преживелих учесника пружи научни одговор. Ја хоћу, као новинар, да изнесем само своје мишљење о овом питању, без икаквих претензија, искључиво са циљем да се пре свега међу историчарима подстакне научна расправа и истраживање на ову тему. То није важно само због злочина према српском народу у Хрватској, историјске истине, већ да би се отклонили узроци политике који су до тога довели.

Кључ за разумевање политике која је довела до протеривања преко двеста хиљада грађана српске националности из Републике Хрватске 1995. године и неутврђивање било чије одговорности за тај злочин, треба тражити у чињеници да тадашња СРЈ и Србија нису имале конзистентну политику према Србима у Хрватској нити су Срби из Хрватске имали своје руководство и политику која би се базирала на аутентичним интересима. Руководство Крајине је према личном нахођењу постављао и смењивао Милошевић, а политику је водио без ширих консултација. Према до сада расположивој историјској грађи, политика према Србима у Хрватској била је углавном резултат сусрета и договора Туђмана и Милошевића у Карађорђеву. Шаринић сведочи о 48 сусрета током рата.

Иако о тим договорима не постоје писани трагови, постоје сведоци који би својим сведочењима могли да баце више светла на та питања. Велики број њих дао је своје изјаве у којима се указује на начелни договор о подели БиХ који се базирао на српско-хрватској нагодби из 1939. године, односно на границама Хрватске бановине. По мени ту је било и елемената из споразума који су педесетих година у Аргентини потписали Милан Стојадиновић и Анте Павелић. Иако не постоје писани документи који доказују договор о подели БиХ, ситуација и догађаји на терену указују да је такав договор постојао, макар у усменом виду.

По свему судећи, Српска Крајина је жртвована у циљу "решавања српског питања у БиХ", односно стварања Републике Српске и велики број догађаја на терену указује на то. Требало би пре свега подсетити да је рат у БиХ почео упадом хрватских снага у Посавину које су заједно са јединицама босанских Хрвата и Муслимана држале то подручје. Хрватски генерали сведоче да је након разговора у Карађорђеву дошло до препуштања целог подручја Босанске посавине српским снагама. Протерано је око сто хиљада босанских Хрвата и Муслимана, а у повлачењу хрватска војска је пљачкала и палила куће и све за собом, што је доказ да није имала намеру да се тамо враћа.

На тај начин отворен је коридор према Бања Луци и Српској Крајини. Хрватски генерали оптужују Туђмана и руководство што им током целог рата није дозвољавао да пресеку коридор и оставе српске снаге у Бања Луци и Крајини без снабдевања. Према сведочењу генерала Туса, Туђман се бранио да је то политичко питање.

Ако је то политичко питање онда је превасходно политичко, а не војно питање и протеривање Срба из Српске Крајине. Генерал Миле Новаковић сведочи да је Момчило Перишић војном руководству Крајине јасно ставио до знања да не могу очекивати војну помоћ од Србије. С друге стране, Војска Републике Српске која је имала споразум са Српском Крајином о заједничкој одбрани, није ничим спречила да се са њене територије нападне Книн.

По сведочењу хрватског генерала Пркачина, када је једна граната пала на Загреб током акције Бљесак, цео Загреб је био на коленима. По њему то довољно говори о "величанстваној хрватској победи" у Олуји у којој српске снаге нису испалиле ни једну ракету типа луна, којима су располагале, нити су пружиле икакав отпор, нити су макар у одмазди за Книн гранатирале Загреб. Ово не значи да сматрам да је Загреб требало бомбардовати као Книн, Вуковар или Дубровник. Напротив.

Момир Булатовић је дао изјаву по којој се изгледа у Београду очекивало да се војска Крајине и народ боре и бране све док убијање Србе не натера међународну заједницу да интервенише. Он говори о некаквој резолуцији која је била обећана. Питер Галбрајт и многи други сведоче да нико није могао тих критичних дана да пронађе Милошевића. Колоне избеглица су упућиване на Косово. Овде је много питања која траже адекватан одговор.

Тезу да је Република Српска Крајина жртвована потврђује и однос Београда према Плану З4. Колико је велики поклон за Туђмана било одбацивање тога плана од српске стране довољно говори његов хистерични говор у Книну, када каже "до јуче нам је прећено планом З4 којим је граница била на 28 километра од Загреба".

Милан Мартић је, како истичу сведоци, по налогу из Београда одбио да разговара са Галбрајтом о том плану. Да је постављена теза истинита говори и чињеница да се ниједан београдски медиј, изузев ДУГЕ није залагао да се прихвати тај план који је Србима из Крајине нудио државу у држави, више него што су икада имали. Очигледно је да би прихватање тога плана пореметило неке друге планове који су се базирали на такозваном хуманом пресељењу становништва, тачније на етничком чишћењу. Неспорно да хрватска страна не би прихватила План З4, али какве то везе има, то би онда био проблем Хрватске.

Политика етничке чистоће је била у основи Туђманове политичке филозофије и делања. Он у свом програмском делу "Беспућа историјске збиље" 1989. године, говори о етничком чишћењу као позитивном начину решавања етничких сукоба који "доводи до етничке хомогенизације појединих народа, до већег склада националног сустава пучанства, државних граница појединих земаља, па то може имати позитивне учинке на кретања у будућности у смислу смањивања разлога за нова насиља и повода за нове сукобе и потресе". Он је био тврдокорни националиста, да не кажемо нациста и водио је политику која се базирала на дубоким убеђењима и предубеђењима.

Туђман није никаква политичка и историјска енигма, он је оставио довољно писаних изјава и историја ће му судити као злочинцу који је не водећи рачуна о жртвама у људству урадио све да оствари тзв. хрватски хиљадугодишњи сан, независну државу Хрватску.У том смислу је за њега и нацистичка творевина НДХ била и остварење тога сна.

Много већа енигма је Милошевић. Познајући га, могу са великом сигурношћу да твдим да није био никакав српски националиста. Биће велико разочарање за све нас ако историја утврди да је био председник без икакве државничке идеје. Нажалост, не постоји ниједан документ који би потврђивао да је имао неку идеју за коју се борио. Никада није имао иницијативу, никада није први повлачио потезе, него је искључиво реаговао на потезе које су Туђман и други повлачили.

Иако је био знатно интелигентнији од Туђмана, управо због свог комплекса величине и потцењивања Туђмана, Милошевић је упао у његову замку и прихватио његове идеје о коначном решењу свих српско-хрватских проблема. Основна Туђманова идеја је била да се из Хрватске уклоне Срби као реметилачки фактор, односно да се они сведу на занемарљив проценат тако да никада више не могу да угрозе самосталност Хрватске. То је нажалост и постигнуто. Међутим, у политици се треба бити пре свега реалан. Реалност је, такође, да је у Дејтону установљена Република Српска.

Због свега тога, ослобађајућа пресуда хрватским генералима није од пресудног значаја за Србију. На њој се неће базирати историја. Она не значи да су Хрвати велики и непобедиви ратници, који су у "беспријекорној редарственој акцији" поразили Србе, као што ни Срби нису сјајним војничким акцијама и победама створили Републику Српску. Све то је у крајњој линији резултат прљаве и трагичне политике, наше, али и светске. Ако је требао нови Нирнберг и ако се желело да дође до помирења на овим просторима требало је да се заједно на оптуженичку клупу ставе Милошевић, Туђман, Изетбеговић, Тачи и многи други, а тек потом генерали и официри. Тек тада бисмо могли да говоримо о правди, искреном помирењу и катарзи.