Година Прва, трећи пут – српски „дан мрмота“ или како се реконструише премијеров политички химен

По подацима Управе за јавни дуг, 10. марта 2015. јавни дуг Србије износио је око 2.926 милијарди динара, односно 24,2 милијарде евра, што је за читаву милијарду евра више него на крају јануара, када је јавни дуг је био 23,2 милијарде евра, односно 72,3 одсто бруто домаћег производа – иако је Законом о буџетском систему учешће јавног дуга ограничено на 45 одсто БДП-а. Али, што је још горе, и тај јануарски резултат је био тачно за милијарду евра већи у односу на  новембар 2014. и за преко три милијарде већи од биланса од пре годину дана.

Одмах уз ову вест, тачније, унутар ње, пласирани су и медијски облози типа да „у 2015. дуг више неће расти“, да се „већ у марту очекује смањење за неколико десетина милиона“ и да је ово повећање „последица курсних разлика“, односно пораста вредности долара у односу на евро итд. И ту сигурно има неке истине. Као што је било неке мрвице истине и у ранијем, од стране Премијера често навођеном оправдању да се држава задужује (али, како се истиче, „под повољнијим условима“), да би позајмљеним новцем вратила старе кредите који доспевају на наплату, а које су узимале претходне „неодговорне владе“. (Али у том случају, као што је већ примећено, укупни ниво дуга би остао исти, или би се тек незнатно увећао.)   

У сваком случају, без обзира на оправдања, остаје чињеница да се за мање од три године напредњачко-социјалистичке владе дуг повећавао за, у просеку, око три милијарде евра годишње и да је то апсолутно најинтензивнији темпо задуживања у српској историји. Но, тај „историјски“ резултат сигурно се неће наћи на списку безбројних историјских успеха којима актуелна власт иначе воли да се хвали.     

Интересантно је да се, на пример, редовно саопштава колики је дуг био на крају 2000. или 2008, али се, истовремено, симптоматично избегава и никако не истиче податак колики је дуг био и колико је порастао од почетка напредњачке „револуције“, тј. од средине 2012. године. Слично као што се избегава направити „салдо успеха“ у политици према КиМ у протекле две-три године, тј. од Бриселског споразума до данас.

Уопште, чини се да актуелна власт има системски проблем са истином, чињеницама и бројкама и решава га у маниру и духу две познате фразе: 1. „Утолико горе по чињенице“ и 2. „Ко друкчије каже – клевеће и лаже“.

Тако се – комбинацијом прећуткивања, игноранције и бахатости – третирају економски резултати, тако се третира тема медијске (не)слободе, као и замерке због демократског дефицита и сужења простора за аргументовану критику власти.  Не ради се ту о класичној цензури (мада не значи да нема и тога), већ о читавој палети систематског обесхрабривања критичке јавности. А један од најефикаснијих механизама у том погледу јесте агресивно и дрско убеђивање да је црно бело – и обрнуто – након чега пристојан свет обично диже руке и повлачи се из јалове расправе.

Руку под руку са тим иде и организовано лансирање споредних или бесмислених тема као централних, па се, у том контексту, ових дана покушава инаугурисати аналитичка тема „годишњица избора и прва година нове владе“, иако је у питању заправо трећа година једне те исте – у међувремену два пута реконструисане – Вучићеве власти. Узгред, кад смо већ ког тих прошлогодишњих избора, тешко да је било бесмисленијих и нелегитимнијих избора у историји обновљеног српског вишестраначја. Расписани су усред мандата владе коју нико није угрожавао, и која се хвалила одличним резултатима које постиже и још бољим унутаркоалиционим односима који у њој владају, која је имала комотну већину у парламенту и која је складно функционисала под неспорним вођством „Првог Потпредседника“ Александра Вучића. Па су ипак одржани избори на којима је Вучић формализовао своју до тада неформалну апсолутну моћ (испада да су избори одржани само зато да би Вучић скинуо једно „П“ из своје неформалне титуле ППВ-а, а Ивица Дачић постао „први потпредседник“, али је то, у његовом случају, звање које се више не пише великим словима.)

Било како било, иако Србија троши последње месеце треће године Вучићеве апсолутне власти, жели се вештачки створити и одржати утисак како је Вучићева влада вечно „нова“ и „свежа“, и да, тако рећи, са новим политичким хименом, тек зaпочиње свој мандат и нови (политички) живот, те да јој се, стога, нипошто не смеју књижити стари дугови, прошле авантуре, ранији неуспеси и раније посејана, а неиспуњена обећања. Уосталом, ево нам се већ смеши и нова „реконструкција“, па ће политичке рубрике, новинари и аналитичари опет неколико месеци имати чиме да се замајавају и диве „царевом новом оделу“.

Остаје нам још само да уведемо нови календар и ново рачунање времена – револуционарни календар, такорећи, са СНС месецима („гашић, „лончар“, стефановић“, „вулин“...) који се врте и гравитирају око свог сунца. А српско историјско време ће да се дели на „оно пре и оно после Вучића“. Додуше, с обзиром на националну и државну штету коју прави и коју је већ направио, ово последње можда и није тако нелогично и бесмислено.