уторак, 12. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > О навијању, објективности, критици и режимском „патриотизму“
Колумне Ђорђа Вукадиновића

О навијању, објективности, критици и режимском „патриотизму“

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 25. јун 2014.

Фудбалске судије и политички аналитичари често се излажу примедбама да су „навијачи“ и „необјективни“. При чему се иза такве критике најчешће крије чињеница да онај ко ту примедбу о необјективности износи, заправо, било из страсти или интереса, навија за другу, то јест, противничку страну. Зато нам се, ваљда, тако често и чини да спортске судије редовно навијају за наше противнике, а веома ретко да су наклоњени нама. Стога сам решио да се овом, само наизглед, „лаком“ и шаљивом проблематиком позабавим на пар – надам се – пластичних и разумљивих примера.

Када нема нас, на светским првенствима и осталим великим спортским приредбама навијам углавном за Русе. Али немам никакав проблем да признам да, објективно говорећи, Капелова Русија на овом светском првенству (говорим о прва два кола) игра изузетно лоше, готово срамотно, траљаво и без жара. За разлику од, на пример, срчаних Американаца, који се, иако технички и индивидуално не баш савршени, изузетно труде, сјајно боре и функционишу као тим. И нећу због тог признања да постанем никакав „превтач“, него само покушавам да објективно разликујем своје симпатије од објективне реалности.

Када на првенству нема ни нас ни Руса, као мање-више сваки просечни Србин, навијам за браћу африканце (нарочито Камерун и Ганце) и, наравно, Бразил (па онда остале латиноамериканце). С друге стране, признајем да, помало по принципу „цркавања комшијске краве“, углавном навијам против Хрватске (и то покушавам да правдам тиме да су и они, на различите начине навијали против нас, чак и онда док смо били иста земља). Али, свеједно, без обзира на ову двоструку мотивацију, прилично сам сигуран да су Хрвати били објективно оштећени у мечу са домаћином и, за разлику од овог последњег фијаска против Мексика, који сам топло поздравио, нисам се радовао том њиховом незаслуженом поразу у првој утакмици. 

Даље: Ја волим да се судија Мажић, наш једини представник на Светском првенству, покаже у најбољем светлу. Али, упркос том локалпатриотизму, не могу се отети утиску да је у свом првом наступу на СП објективно оштетио –  да не кажем, упропастио – Португалце против Немачке, свирајући им сумњив пенал и доделивши још сумњивији црвени картон Пепеу, који, у принципу, јесте грешник и кавгаџија, али је у конкретном случају само насео на глуму и провокацију немачког играча. Да и не говоримо о томе да основано сумњам да је оштетио и Иранце против Аргентине, не досудивши у њихову корист пенал који је у најмању руку био једнак, ако не и озбиљнији него онај који је поклонио Немцима. (Чини се да је и наш судија научио лекцију коју је коначно прихватила и наша политичка „елита“ – треба ићи низ длаку и не ваља се превише замерати великима.)   

Од малих ногу навијам за Црвену звезду, чак и у кошарци, где то (част Дуцију и Моки Славнићу) заиста није било једноставно и лако, с обзиром да су на другој страни стајали асови попут Кићановића, Далипагића, Дивца или Салета Ђорђевића. Али, без обзира на то ендемско „звездаштво“ (које, опет, не би смело ићи у фанатизам, мржњу или супститут за религију), не могу да не будем импресиониран тиме како су Партизан, Вујошевић и млађани Богдан Богдановић („у инат“) освојили најновију кошаркашку титулу, додуше, прилично девалвирану „јадранском лигом“ и свеопштим сурвавањем овог, некад најтрофејнијег националног спорта. (Али то је већ друга прича.)

Свој тим, своја земља, мајка или дете не воле се зато што су најбољи и најлепши – већ зато што су моји. Али та љубав, ако је права, то јест, здрава, обавезно укључује и дозу критичности према томе како се ти предмети наше симпатије понашају и у шта се претварају.  

Наравно, то што је неко објективан и покушава да буде праведан, не значи аутоматски и да је у праву. Можда ја нешто не видим добро и можда се не разумем довољно у материју о којој је реч. А да и не говоримо о ономе што је напросто ствар процене, укуса или уверења.

Хоћу рећи, постоје нејасне ситуације у животу, спорту или политици, које се могу тумачити и овако и онако, и када до изражаја долази тзв. „слободно судијско уверење“, односно, могућност да се тас за нијансу нагне на неку страну, а чаша протумачи као „полу-пуна“ или „полу-празна“. И ако се у тој ситуацији разликујемо, не мора да значи да је било ко пристрасан, недобронамеран или некомпетентан. Но, то су изузеци. Ствари су најчешће прилично јасне, него их само из интересних или навијачких разлога муте и замагљују. Једна од таквих јасних ствари јесте и прича са актуелном српском владом и њеном „политиком“ – све је јасно, очигледно, мрачно и застрашујуће. Али неки, што из заслепљености, што из интереса, и даље покушавају да причају бајке о њеном („скривеном“ и „лукавом“) патриотизму и поштењу.

На пример, ја бих желео да верујем власти, оличеној у премијеру Вучићу, када каже да „ни господин Шарић ни господин Чуме неће управљати владом Србије“. Али шта да радимо када баш делује као да управљају, односно, да су изјаве „господина Шарића“, растелаљене преко услужних таблоида, послужиле као окидач за обрачун и смене у полицијском врху?!

У општем интересу је да Србија буде нормална земља. Али, може ли, објективно гледано, бити нормална земља она у којој се цело јутро апокалиптички најављује како је у  току састанак председника владе и министра унутрашњих послова са председником државе, након којег ће се „председник обратити нацији“ – а онда председник изађе и гласом као да објављује рат или капитулацију изјави како је „потребно да се наставе реформе у полицији“ и да на кључним местима треба да седе „одговорни људи“?! А лажна неизвесност се пролонгира до предвече, када премијер, још драматичнијим гласом, саопшти оно што су сви таблоиди објавили и најавили још тога јутра, односно, претходне вечери.

Може ли бити нормална земља у којој први човек владе, док му министар и директор полиције стоје као фикуси иза леђа, смењује полицијски врх, којег је пре тога похвалио („не воле они Миловића више од мене, не сумњам у Миловићево поштење“) и грди новинаре што не смеју да пишу о извесном Космајцу са Звездаре? И још, поврх свега, намерно или из глупости, тим хистеричним наступом фактички обавести дотичног да што пре, како зна и уме, збрише из Србије – што је овај, разуме се, сместа и учинио.        

Ја искрено желим да се српска економија стабилизује и крене напред. Али  није стабилизација – већ нешто управо супротно томе – када се буџетски дефицит повећава, порески приход смањује, а државни дуг расте. И када се власт спрема да тај негативни биланс крпи продајом последњих преосталих профитабилних ресурса као што су Телеком, ЕПС, аеродром и Дунав осигурање.

Ја не верујем у магични ефекат „страних инвестиција“ и ближи сам концепту „у се, и у своје кљусе“, то јест, ослањању на државу и сопствене снаге. Међутим, заиста не могу бити против ако неки угледни инвеститор, под повољним условима и без „задњих намера“, дође и уложи, на пример, пар милијарди долара у пројект „Београд на води“. Али, зар заиста неко може да верује да ће шеик или било ко други градити вавилонске стамбено-пословне куле по Београду, када већ и сада милиони квадратних метара пословног и стамбеног простора зврје празни, непродати и неиздати?

И коначно, мада би се примери могли набрајати унегоглед, поред најбоље воље, не могу да верујем у бајку о „лукавом патриотизму“ која се тенденциозно пласира из неких кругова режимских и „ДБ-патриота“, а који се (тај режимски „патриотизам“) манифестује тиме што „признајемо суверенитет Украјине, али нећемо Русији да уводимо санкције“. Док се, са друге стране, заводи лична диктатура, најсрамније издаје Косово, спроводи Бриселски споразум, избегава недвосмислено изјашњавање о Јужном току и интензивира „европски пут“, на којем неминовно мора доћи до пуног признања косовске независности и до редукције односа са Русијом – и још којечега другог.

Знам да ће многи сада похрлити да кажу како аутор „навија“ против актуалне власти или Вучића лично (при чему између та два појма више готово да и нема разлике) и покушати да скрену расправу на споредне теме. Но, поента је да се разговара о томе шта од наведеног није тачно, а не шта се крије „иза“, и ко кога воли или не воли. Зато сам и правио ову малу спортско-аутобиографску екскурзију. Није проблем имати став, опредељење, симпатију или антипатију – али треба судити на основу чињеница, логике и здравог разума. А управо то, реалност, чињенице, логика и здрав разум, јесу највећи противници, или, боље рећи, главни „сведоци сарадници“ против актуелне српске власти и њеног главног носиоца.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер