Prvi, drugi, treći

Dok prištinske vlasti prave planove i sve otvorenije prete kako će nakon 15. septembra „uspostaviti suverenitet“ na čitavoj teritoriji Kosova,   centralna tema srpskih medija i političkih kuloara već danima su Vikiliksovi izveštaji (novi serijal) i moguća veza ovdašnje pevačice sa jednim, valjda, albanskim biznismenom. Mogu samo još jednom da konstatujem, tj. parafraziram ono što sam već rekao povodom Željka Mitrovića i njegovog letošnjeg rata sa Hrvatskom povodom zaplenjene jahte: stvari na Balkanu bi po Srbe i Srbiju stajale drugačije i neuporedivo povoljnije da smo bivšu državu, Kosovo i Krajinu branili makar upola tako žustro kao što se Željko bori za svoju jahtu i kao što su se ovdašnji mediji poslednjih nedelja brinuli za nacionalnu i devojačku čast Nataše Bekvalac.

Što se tiče Vikiliksa, interesantno je da se sada u njegove izveštaje kunu oni koji su ga na početku proglašavali za puku američku ujdurmu i „izmišljotinu CIE“. U svakom slučaju, ima dosta pikantnih detalja, ali malo zaista novog. Ko to do sada nije znao, mogao je da se uveri da strani faktor u najvećoj meri kontroliše i kreira ovdašnji politički život, da svoje sagovornike prilično dobro poznaju i – što im je teško zameriti – pomalo preziru. Saznali smo da su iz aktuelne vlasti obećavali maksimalnu „fleksibilnost“ po pitanju stava prema kosovskoj nezavisnosti (zar je iko time mogao biti iznenađen?), kao i da se pisci izveštaja pomalo nerviraju kad god ta „fleksibilnost“ nije dovoljno manifestna. Ukratko, saznali smo uglavnom ono što smo već znali, ili slutili – što ne znači da je zbog toga čitava stvar manje tužna i ponižavajuća.          

Da nije u pitanju – još uvek – vojno najmoćnija zemlja sveta, rejting američke diplomatije posle Vikiliksa pao bi na najniže moguće grane i ubuduće bi svi u širokom luku izbegavali razgovore sa američkim zvaničnicima na bilo koju temu sem vremena i sportskih rezultata. E, ali pošto je reč o zemlji koja na vojsku godišnje troši više nego prvih deset iza nje nema sumnje da će američki ambasadori, izaslanici i posrednici i ubuduće biti rado i sa osmehom dočekivani širom sveta.   

Kada malo vratimo film, da se primetiti kako su aferu Vikiliks, u svetskim razmerama, u drugi plan uglavnom potisnuli događaji na severu Afrike i ubistvo Bin Ladena, i to na veoma sličan način kao što je bombardovanje SRJ svojevremeno sa dnevnog reda i Klintonovog vrata skinulo aferu sa Monikom Levinski, koja ga je zamalo koštala predsedničkog mandata. Ne znači, naravno, da se ovi događaji na to svode i mogu samo time objasniti, ali se sigurno ni taj „banalni“ i „trivijalni“ aspekt ne bi smeo isključiti prilikom njihovog objašnjenja.

Ako nas je istorija do sada ičemu naučila, onda je to saznanje da se iza velikih stvari i uzvišene retorike često kriju najniži motivi i najsebičniji interesi. Zato, ako ima nekih novina u svetskoj politici nakon Vikiliksa, onda je to verovatno sveopšte skidanje maski  i oblandi sa fasade svetske, a naročito američke politike. Sve je manje truda oko forme i pakovanja, i sve se očiglednije pomalja ogoljena suština klasične politike moći.

Koliko groteskno deluju papagajski ponavljane formulacije iz NATO saopštenja u kojima se i dan-danas rutinski ponavlja fraza kako će akcija u Libiji biti nastavljena „sve dok postoji opasnost od progona civila“!? Pri čemu je više nego očigledno da su najugroženiji civili upravo u gradovima koji su još lojalni Gadafiju i koje, uz pomoć avijacije i komandosa, opsedaju združene snage pobunjenika i NATO alijanse. I teško je reći šta je tu gore i strašnije – ukoliko autori ovih ciničnih saopštenja zaista veruju u to što govore, ili, ukoliko ne veruju, ali ih naprosto nije briga čak ni toliko da se potrude da svojim rečima i formulacijama obezbede kakvu-takvu uverljivost.

Naravno, inteligentniji američki politički mislioci, od Kisindžera do DŽozefa Naja, znaju da to nije dobro i da je moć SAD, do sada, koliko na respektabilnoj sili počivala i na relativno uverljivim „pričama“ o slobodi, pravdi i demokratiji, odnosno, na sklonosti miliona ljudi širom sveta da u te priče poveruju. Ali zaslepljena i razobručena moć uglavnom ne haje za takva upozorenja, suptilnosti i nijanse. Baš kao ni nestrpljivi i neinteligentni verbalni protivnici Imperije, koji svako posrtanje na njujorškoj berzi dočekuju kao pouzdani dokaz kako „propade Amerika“. Uostalom, vrlo je moguće i da su se tokom prvog veka pre nove ere, za vreme italskog i građanskih ratova, neki po Aziji, Africi, Galiji i Germaniji ponadali kako je „sa Rimom gotovo“ –  dok je on, zapravo, tek ulazio u period svoje maksimalne teritorijalne ekspanzije.

Doduše, istorija se danas na neki način jeste ubrzala (mada je to ubrzanje uvek, bar jednim delom, i klasična perspektivistička iluzija), a kriza u koju je svet pre par godina ušao ne može se otpisati i bagatelisati kao puko i prolazno kašljuckanje svetskog kapitalističkog sistema, sa zapadom kao neospornim hegemonom. Drugim rečima, ima dosta simptoma koji ukazuju na značajne i dalekosežne promene odnosa snaga u svetu i da SAD, odnosno zapadne zemlje neće još dugo moći da zadrže svoj dominantni položaj. Naravno da će se to pre ili kasnije morati odraziti i na naš region, ali je jasno da će do tada još dosta vode proteći Dunavom, i da bi srpsko državno magare, ne samo na Kosovu, moglo višekratno lipsati do te zelene trave.

Jedni, odnosno većina po „mejnstrim“ medijima, strankama i katedrama, nastupaju kao da je istorija zbilja završena sa padom berlinskog zida i odnosom snaga kakav je uspostavljen devedesetih godina prošlog veka. Što iz duhovne lenjosti, što iz materijalnog interesa, a najviše iz kombinacije jednog i drugog („smiješani najlakše se piju“), oni smatraju da nema ni smisla ni potrebe suprotstavljati se volji Imperije, a pogotovo maštati o nečemu što bi makar ličilo na samostalnost i državnu politiku. Nasuprot njima, stoje drugi, trenutno marginalni i nazovi „alternativni“, za koje je Amerika već odavno propala, samo se to još uvek ne vidi dovoljno (dok se, s druge strane, Sovjetski Savez, zapravo, nikada nije raspao, nego je to, valjda, sve bio samo lukavi plan KGB-ovoh stratega da se oslobode komunizma i glomaznog birokratskog aparata?!), za koje Rusija nikada ne greši i ni u čemu ne može da bude kriva – ni u Srbiji, ni u Libiji – i koji samo čekaju da „baćuška“ Putin na belom konju ujaše u Beograd i Prištinu, a oni zasednu na mesta prethodnika.

Prvi su moćni i opasni, drugi, zasad, samo sitne štetočine koje služe kao karikatura i alibi prvima. Ali se, to je više nego jasno, ni od jednih ni drugih ne može praviti ozbiljan državotvorni projekt.

Ima li „trećih“ na vidiku?