Руска карта и српски избори – или како руска инертност и СНС „русофили“ истискују Москву и доводе НАТО на праг

Да сам само мало склонији теоријама завере помислио бих да је одлука о проглашењу последње „ванредне ситуације“ у целој земљи мотивисана жељом да се пролонгира почетак предизборне кампање, као и да се што је могуће више медијски скрајне посета председника Николића Москви. Реално говорећи, а то мишљење незванично потврђују и многи хидро стручњаци, ситуација је била озбиљна само у неколико општина и није било разлога за онолику драматизацију и општенационалну мобилизацију – осим што је власт на тај начин добила прилику за додатну медијску промоцију у оквиру најновије епизоде ријалитија „Премијер спашава народ“. И што је посета председника Москви на готово скандалозан начин скрајнута на маргину  јавне пажње.

Тачно је да су, на пример, Политика и Новости о посети сасвим примерено извештавали. Али политичку климу у Србији креирају телевизије и таблоиди. А упоредите само третман Николићеве посете Путину са медијско-политичком еуфоријом која је пратила сусрете премијера Вучића са Ангелом Меркел, чак и када су се ти сусрети сводили само на куртоазно руковање на рубовима неке међународне или регионалне конференције.

Или еуфорично („лајв“) извештавање са премијерових конференција за медије са травњака испред Беле куће, након сусрета са нижерангираним функционерима америчке администрације. (Можемо само замислити шта би било да је којим случајем за ове четири године успео да се сретне са Обамом.)  Коначно, упоредите скроман медијски третман посете председника Русији са готово правом медијском и друштвеном хистеријом која се подигла поводом посете принца Чарлса и супруге Камиле региону .    

Уопште, има нешто страховито чудно и нелогично када је у питању актуелни тренутак српско-руских односа. С једне стране, непрестано нас убеђују како су односи са Русијом „најбољи у историји“ – док Србија, истовремено, крупним корацима граби пут евро-атлантских интеграција и за три године потписује или ратификује три споразума са НАТО.

Одмах да кажемо – нису ту ни Руси сасвим невини. Али је у средишту ове нелогичности ипак српска владајућа странка. Њихови гласачи су русофили. Велики број њихових функционера, посланика и медијских промотера – пре него што су „обрнули ћурак“ – стицао је име на врућој русофилној реторици и галами против „злог Запада“ и „злочиначке НАТО алијансе“. Зато су сада принуђени да преко сваке мере и у исто време „натоишу“ (према споља) и „русују“ – за домаћу употребу и према свом бирачком телу. Зато они, поред осталог, на листи имају и највеће НАТО-вце и најжешће „русофиле“, од Вука Драшковића и Расима Љајића, па до Вулина, Дрецуна и Ненада Поповића (и назад), а да се нико јавно не запита која је то логика и каква је то алхемија која под једну капу спаја ову политичку ватру и воду. И каква је то политичка генијалност која у исти мах успева да задовољи  једног Тонија Блера и америчког НАТО јастреба сенатора Џона Мекејна – као и руске званичнике, с друге стране?

Неко ту очигледно греши. Односно, или је неко обманут, или није искрен у својим похвалама.  

Руси су у Србији годинама играли на СПС и у њему видели најстабилнијег гаранта својих позиција и интереса. Мало због персоналних веза са врхом социјалиста, мало због Милошевића, а мало због извесне гриже савести због тога што ни Србији ни Србима нису били у стању да пруже већу помоћ и заштиту током смутних деведесетих.

Коштуница је пред крај своје владавине успоставио одличне односе са Москвом – а ти су односи још додатно унапређени од како је на чело ДСС дошла Санда Рашковић Ивић. ДС и Тадић могу да кажу да су, поред толиких русофила и распеваних русофиличара управо они, то јест, Цветковићева влада крајем 2008. реализовали енергетски споразум, тј. највећу руску инвестицију и продали већински пакет НИС-а руском Гаспрому. (Додуше, због амбивалентности свог бирачког тела, демократе се баш и не хвале превише овом чињеницом.)  Радикали, пак, с правом могу рећи да је њихово русофилство доследно, старо и доказано. А ту су и „Двери“, „Заветници“, као и читав букет других проруских странака, покрета и организација.       

Другим речима, практично сви политички субјекти у Србији диче се својим „русофилством“ (сем ЛДП-а и Ненада Чанка који се диче супротним, антируским ставом), имају потписан споразум о сарадњи и „специјалним везама“ са неким руским партнером и имају своје више или мање утицајне руске лобисте који раде на њиховој промоцији и позиционирању у московским политичким круговима.  

 Па, упркос томе, то јест, упркос толиким руским и проруским актерима, чини се да је руски утицај на српску политику далеко и неупоредиво слабији него што би се могло очекивати. Штавише, могло би се рећи да руска ствар у Србији стоји – још увек – релативно добро много више због неких дубљих, „метафизичких“, културолошких и историјско-сентименталних разлога, него захваљујући онима који на тим односима званично раде. „Неувођење санкција Русији“ и деклеративно – мада и то све ређе и све тише – заклињање како „Србија не иде у НАТО“ сувише је мало постигнуће у околностима где се чланству у НАТО противи око 80 одсто грађана, а опцију „савеза са Русијом“ подржава између 65 и 70 одсто.      

Уместо закључка

Чини се да су и Руси, коначно и полако, почели да схватају са чим овде имају посла. Но, мислим да је том њиховом освешћивању више допринело рђаво искуство са Милом Ђукановићем него моја упозорења и апели овдашњих проруских снага. Наиме, иако то Руси нерадо признају – а још нерадије признаје део овдашњих русофила који су уверени да „баћушка“ увек све зна, све може и увек све унапред планира – Ђукановићев режим је дуго и успешно вукао за нос Москву – све док јој на крају није завео санкције и дошао на сам праг уласка у НАТО. (А има индиција да преко својих московских контаката Ђукановић нешто слично покушава чак и данас.)

Русима који се мало боље разумеју у српске политичке прилике, а да при том нису у њих предубоко интересно и пословно инволвирани, Вучић и СНС неодољиво личе на Ђукановића и ДПС. Зато је, верујем, упркос свој дипломатској, медијској и лобистичкој шминци, све присутнија повећана подозривост званичне Москве према српској власти и Вучићу лично. Али та подозривост, чини се, још увек није толика да би директно и активно подржали неке друге актере. Тим пре што се чини да – сем Милорада Додика – тренутно и немају неког изразитог фаворита, истовремено довољно приврженог да не превери и довољно јаког да нешто одради да се под притиском не сломије. (Руски фаворити су донедавно били и Томислав Николић и Ивица Дачић, али нисам сигуран да и данас уживају такву подршку.)  С друге стране, проруске опозиционе снаге су расцепкане и посвађане, делимично око лидерског примата, а још више око односа према Александру Вучићу, и вероватно Москви не делују довољно респектибилно. И зато ће и на овим српским изборима Руси вероватно поново бити само пажљиви и релативно неутрални посматрачи.

Лично мислим да то није добра позиција (заправо, сигуран сам да није добра) и да ће Москва морати да се мало озбиљније укључи у балканске политичке процесе уколико не жели да буде потпуно истиснута из региона. Али је такође и чињеница да, сем поменутог Додика и, донекле, Андрије Мандића у Црној Гори (као и – потенцијално –  Санде Рашковић у Србији) Руси тренутно и немају Бог зна на кога да играју. Но, за то су, као што рекох, делимично и сами криви. Чак и у свету савременог фудбала, озбиљни тимови, они који мисле стратешки, своје играче праве и одгајају – а не само купују на фудбалском тржишту.