Zatiranje demokratije u kolevci

Bauk referenduma kruži Evropom. A alergija evro-elite na svaki oblik neposrednog izjašnjavanja građana prerasta već u fobiju i poprima razmere prave antidemokratske histerije. Parlamenti još i kako-tako, sa poslanicima, strankama i „narodnim predstavnicima“ se uvek nekako može pronaći „zajednički jezik“. Ali narod, ma koliko medijski sluđivan, manipulisan i kontrolisan, često ume neprijatno da iznenadi i poremeti planove evro-arhitekata.   

Možemo samo nagađati zašto je Jorgos Papandreu uopšte ušao u priču sa referendumom. Možda je hteo da učvrsti uzdrmani unutrašnji legitimitet. Možda da ojača svoju poziciju prema Briselu i domaćoj opoziciji, ili možda samo da podeli teret odgovornosti za nepopularne mere koje su deo usvojenog paketa evropske pomoći. Ali bez obzira na njegove motive, prosto je neverovatno koliki se odijum na njega i Grčku sručio iz Brisela i najvažnijih evropskih prestonica i kako je za dva dana Papandreu bukvalno provučen kroz blato, javno ponižen i politički sahranjen.

Angela Merkel i Nikola Sarkozi su mu odmah doslovno izdiktirali kako treba da glasi tekst referendumskog pitanja – što da se grčki parlament zamara i opterećuje povodom toga – i saopštili datum do kada referendum mora biti održan. Najmoćniji svetski mediji na čelu sa Bi-Bi-Sijem su smesta krenuli da promovišu ministra finansija Venizelosa kao novog, modernog proevropskog lidera. Ne radi se tu, naravno, o Papandreuu lično i njegovoj neizvesnoj političkoj budućnosti. Bila je to ubedljiva pokazna vežba i za sve ostale zemlje i političare kojima bi možda moglo pasti na pamet da se igraju demokratije mimo unapred zacrtanih okvira, flertuju sa „populizmom“ i „udvaraju se biračima“.

Za par dana Papandreu je prošao put od miljenika do luzera i negativca. Preko noći mu je napravljena pobuna u vladi i parlamentu, doveden mu je u pitanje čak i liderski položaj u stranci, a najveća opoziciona partija, koja je mesecima kritikovala njegovu popustljivost prema briselskim strukturama i ignorisanje volje birača, hladno mu je poručila da ih ne zanimaju nikakvi Papandreuovi referendumi, nego samo njegova ostavka i vanredni izbori.   

U opštoj pometnji tako je gotovo neprimetno promakla nimalo beznačajna vest o smeni kompletnog grčkog vojnog vrha. Preko noći, i bez ikakvog obrazloženja, smenjeni su sa položaja načelnik generalštaba i komandanti kopnenih snaga, vazduhoplovstva i mornarice, čime je Grčka za samo par dana ostala i vojno i politički obezglavljena i demoralisana – što je verovatno i bio cilj.

Ono što je nekima bilo jasno od početka tzv. „grčke krize“ sada je postalo još jasnije i očiglednije. Ne spasavaju oni Grčku zbog Grčke – ako se to što se radi sa Grčkom uopšte može zvati i smatrati „spasavanjem“. Oni spasavaju sebe i svoje banke koje su najveći grčki poverioci i koje bi bile najviše pogođene u slučaju grčkog bankrota. Dakle, spasavaju evro, svoje plasmane, svoja osiguranja, svoja radna mesta i svoju makroekonomsku stabilnost. Zato i ne žele da dopuste da tamo neki „lenji Grci“ stvarno odlučuju o bilo čemu. Ulog je suviše veliki. Grčka ima da bude „spasena“ – baš kao što je i Libija morala da bude „oslobođena“ – sviđalo se to samim Grcima ili ne. I Grčkoj se, izgleda, moralo staviti do znanja da njen ostanak na evropskom putu „nema alternativu“. 

Nikoga nije briga za Grčku i Grke. A i kako bi moglo biti drugačije u vreme univerzalizovanog egoizma, kada sve manje i brat brine za brata, deca o roditeljima i roditelji o deci?! Poenta je da bankrot Grčke ili njen izlazak iz evrozone u OVOM TRENUTKU ne odgovara onima koji još uvek vode glavnu reč u EU i u svetu. I zato im se taj bankrot ili izlazak naprosto neće dozvoliti, šta god sami Grci o tome mislili. Kao što se do daljeg neće dozvoliti nikakvo igranje sa demokratijom, „voljom naroda“ i kojekakvim referendumima. A kada i ukoliko se veliki namire, pokriju i oobezbede, koliko sutradan prepustiće Grke njihovoj sudbini.

Naravno da nema apsolutno nevinih i da je na kraju ovog finansijskog „lanca ishrane“ i do običnog Grka stigla pokoja mrvica. Naravno da su i njihovi građani i radnici, pogotovo u javnom sektoru, bili pomalo razmaženi i sitno korumpirani. Ali je njihova uslovna krivica daleko iza odgovornosti tamošnjih političara i krupnih lokalnih zverki koji su svoje profite i biznise već odavno izmestili daleko izvan Grčke. Pa zatim odgovornosti zapadnih bankara koji su vođeni svojim bilansima i bonusima, ulazili u rizične finansijske plasmane, znajući da će, ako stvari loše krenu, njihove vlade morati da ih pokrivaju i vade iz bule. Pa odgovornosti velikih svetskih agencija za osiguranje koje je ta ulaganja trebalo da kontrolišu i upozore na eventualne zloupotrebe. I, konačno, odgovornosti zapadnih vlada koje su dozvolile nastanak takvog sistema u kojem je sve ovo bilo legalno i moguće. Obrtanje ovog lanca odgovornosti i prebacivanje krivice isključivo na „lenje južnjake“ koji, eto, samo piju „uzo“, lenčare u hladu i potkradaju nemačke poreske obveznike više je nego apsurdno i licemerno. Baš kao što bi bilo apsurdno da narko-dileri vode kampanju za odvikavanje od droge i podižu centre za rehabilitaciju.

Vrišteće licemerje i nedemokratičnost, nažalost, nisu i najveći problem sa kojim se EU suočava. Unija je u svom političkom delovanju višestruko limitirana kako glomaznom i neefikasnom unutrašnjom strukturom i komplikovanim mehanizmima odlučivanja, tako i složenim odnosima zavisnosti od prekookeanskog „Velikog brata“. U praksi to izgleda otprilike ovako: prostor za samostalnu politiku zemalja članica drastično je ograničen sve razgranatijom šumom briselskih propisa i birokratije, kojima, opet, upravlja konglomerat EU-komesara, sekretara i visokih predstavnika, koji su nominalno potčinjeni telu sastavljenom od dvadeset sedam, u principu, ravnopravnih šefova vlada, odnosno ministara spoljnih poslova, od kojih svako ima pravo veta, a među kojima, neformalno, ali sve evidentnije, glavnu reč vodi Nemačka – koja je i sama zemlja ograničenog suvereniteta, sa stranim vojnim bazama na svojoj teritoriji i u ključnim političkim stavovima još uvek uveliko zavisna od SAD. Zato se sa EU ne može ni ozbiljno dogovorati ni nagoditi. I zato je, uprkos impresivnim privrednim resursima, u svom sadašnjem obliku, Unija još nesposobnija da se uspešno nosi sa krizama nego „obične“ nacionalne države.

Neoliberalni kritičari, zaljubljeni u američki model, godinama optužuju EU da je poslednje leglo „komunizma“, dok na levici, onoj pravoj, a ne ovoj etabliranoj, evro-atlantskoj i NVO-salonskoj, smatraju da je „meka moć“ Unije samo maska za moć transnacionalnih korporacija i ekspanziju globalnog kapitalizma. Poslednji događaji pokazuju da je ova druga interpretacija svakako bliža istini, jedino što na real-socijalizam sovjetskog tipa pomalo podseća glomazan birokratski aparat i komplikovana struktura odlučivanja. Ipak, stvarna moć leži u rukama otuđene, nadnacionalne, plutokratije, koja se uglavnom drži iza scene, a u međuvremenu ispred sebe istura korumpirane medije i političare bez političke vizije, morala i autoriteta. 

Sve više se, i to ne samo nama na Balkanu, nameće asocijacija Evropske unije i sudbine bivše SFRJ. Samo je pitanje hoće li se Nemačka u priči sa Unijom postaviti pametnije i snaći bolje nego Srbija sa Jugoslavijom. Drugim rečima, hoće li se pod nemačkim pritiskom i dominacijom EU tranformisati u nešto što liči na „saveznu“ državu, sa jedinstvenom monetom na čitavoj teritoriji i efikasnim političkim, poreskim i ekonomskim sistemom – ili je neće biti. Oba ishoda su moguća, s tim što se meni ipak čini nešto verovatnijim jugoslovenski scenario. Ali u oba slučaja, dakle, bilo da se Unija uruši, bilo da vaskrsne kao neka vrsta „prostoproširene“ Nemačke, za Srbiju je u ovom trenutku najmudrije da se, uz dužan respekt, drži malko podalje od te priče.