Југоносталгија је, стога, у јавном пољу погрешна зато што је необјективна неуравнотежена. А посебно зато што је плодно тле за идеју обнове антисрпског југославизма, али овог пута под НАТО кишобраном

Да је нека идеологија ушла у фазу декадентне бирократизације види се по језику

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. 

Да је неко у Вашингтону или Бриселу радио „фоторобот“ (identikit, phantombild, portrait-robot) атлантистички идеалног премијера Србије, нацртао би управо Ану Брнабић. И баш њу је Вучић изабрао за премијера. Лепо.