петак, 15. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Слободана Антонића > Зашто Запад не разуме Србе и Русе
Колумне Слободана Антонића

Зашто Запад не разуме Србе и Русе

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
субота, 31. август 2019.

Кад нешто или неког не разумете, наравно и да учестало грешите у свом поступању, било да сте у том добронамерни, злонамерни или неутрални. Запад, историјски посматрано, у сусрету са Србима или Русима не тако ретко прави грешке, упада у неспоразуме и сукобе, па и трпи поразе. Мислим да то није случајно, те бих тај феномен покушао да објасним.

И одмах ћу рећи да би се мој одговор на горе постављено питање, а као што ће се видети у наредним текстовима, састојао из неколико елемената, од којих су три главна:

  1. Запад, најчешће због сопствене ароганције, примењује поједностављене моделе разумевања и деловања, што по правилу значи стварање и одржавање стереотипа који су у највећем броју случајева погрешни;

  2. И када поштено уложи напор да разуме Србе и Русе, Запад као главни извор сазнања о Србима и Русима првенствено користи оно што чује од тзв. Друге Србије или Друге Русије; то се Западу, наравно, допада, али то је баш погрешно.

  3. Иако повремено изгледа да је колонизација Србије и Русије на путу да успе, Запад потцењује дубинске разлике које постоје у духу народа (некада се то звало и друштвени карактер, а данас и политичка култура) између Запада, на једној страни, и Срба и Руса, на другој; и то је прилично погрешно, па због тога Запад доживљава толико изненађења, барем када су Срби и Руси у питању.

* * *

Започећу с две књиге објављене у Србији 1912. године: О Русији и Русима, Владимира Станојевића и Модерна Германија Мирка Косића.

Ово су занимљива и вредна штива, иако је Станојевић (1884-1978), када му се књига појавила, имао свега 18 година, а Косић (1892-1956) тек 20 година.

Прво издање књиге „О Русији и Русима“ Владимира Станојевића

Станојевић је доцније постао санитетски бригадни генерал (учествовао у оба балканска и оба светска рата), био је оснивач Музеја Српског лекарског друштва и аутор је капиталних дела као што су Историја српског војног санитета (1925) Историја медицине (1953) и Трагедија генија (1960). Косић је, студирајући у Стразбуру, Минхену, Женеви и Цириху, докторирао економију са социологијом, био је професор универзитета и објавио пионирске књиге:   Основи економне политике (1925), Увод у општу социологију (1934) и Проблеми савремене социологије (1934).

За мене су обе ове књиге из 1912. биле важне и показатељ, између осталог, и колико паметни могу да буду млади људи (уколико енергију троше на читање књига и размишљање, а не на игрице и порно сајтове:). Посебно ме је одушевио Косић, о чијој књизи данас мислим да је вероватно наша најбоља социолошка монографија о неком друштву, написана у 20. веку.

За ову прилику, из Станојевићеве књиге навешћу само запажање да Немци Русију виде као „колос на ногама од глине“ (стр. 58), док један чувени берлински професор (Станојевић не каже који) на својим предавањима тврди да се „одиграва последњи чин словенске драме, у ком још једном Русија потврђује наше историјско опажање да су Словени Staatsunfähiges Volk“ (за државу неспособан народ; исто). Такође, пишући о немачком виђењу Руса, Станојевић наводи и чувене Бизмаркове речи да су „Словени женска раса“ (стр. 119; уп. овде, стр. 286).

Занимљиво је да су и пред 2. светски рат Немци видели Русију (СССР) као „колоса на глиненим ногама“, а „за чију је ликвидацију довољан један ударац ножа“ (овде, стр. 131). Део одговора зашто је то тако налазимо код Косића.

Он своју књигу о Немачкој започиње изреком да је „незнање привилегија моћних“ (стр. IX), указујући да се Немци с висине односе према Словенима, а нарочито према Русима и Балканцима. Разлог је што „народи кад им иде добро постају обесни, па је тако и Немац постао надут, охол и презрив“ (299).

Немци су не само победили у претходна три рата – Данску 1864, Аустрију 1866. и Француску 1870. – него се у том тренутку њихова економија, технологија и наука налазе у снажној експанзији.

Косић, иначе, хвали немачке особине као што су радиност (55), марљивост (55), поштење (55), поузданост (55), издржљивост (68), истрајност (91), осећај за дужност (114), солидарност (114), дисциплинованост (114), рационалност (115), савесност (120)… Истиче да „Немац вечито учи“ и да „гвозденом вољом извађа своје до најмањих ситница разрађене планове“ (68).

Али, Косић указује и на немачке лоше особине, попут безобзирности (45; 91), ауторитарности (46), саможивости (126), негостољубивости (64), дволичности – у смислу да је Немац с другим Немцем коректан, а са странцем бахат (127)… Посебно је, по Косићу, опасна немачка тежња светској доминацији (Weltreich, Weltmacht, Weltpolitik; 81-82).

Косић цитира Кајзерову изјаву из 1902: „Дужност нам је да нашој отаџбинији још веће немачко царство придобијемо“ (82) као и Кајзерову изјаву из 1903: „Што се није дало Владиславу IV 1612. године, нити Карлу XII 1709. године, нити Наполеону 1812, то ће се 1912. дати мени – да победим Русију!“ (83).

Прво издање књигe „Модерна Германија“ Мирка Косића

Аутор Модерне Германије затим показује колико се немачко друштво милитаризовало: 45% буџета троши се на војску (82), државна управа има милитаристички карактер (85), а у друштву постоји прави култ официра и униформе: „Године 1909, приликом јесењег отварања парламента, већина посланика била је у униформи; когод је имао војничку блузу у орману навукао ју је, ма колико неприлично да је стојала његовој пустој трбушини“ (101); но не само елита, и обичан Немац воли војску, што се види по податку да је, 1909. године, у Француској из војске побегло 17.258 регрута, а у Немачкој свега 566 (103).

Косић је те 1912. године, дакле, јасно видео да се Немачка спрема за рат, и то против Словена, будући да се „словенство у школи представља деци као вечни непријатељ Германа… које треба уништити да би се мирољубиви немачки народ могао предати раду“ (164).

Уз Русе, главне немачке жртве у будућем рату биће балкански Словени. Прво, зато што их Немци сматрају расно-културно инфериорним. Косић пише како му је књижевник Александар Русвурм (Alexander von Gleichen-Rußwurm) рекао да је Немцу довољно једном да дође на Балкан па да лако поверује „у теорије о инфериорним и супериорним расама, о моралној дужности немачког народа да гвозденом метлом почисти Балкан, ту етнолошку старудијарницу“ (125; треба подсетити да је балканске Словене Енгелс (овде, стр. 142; 145) називао „отпадом народа“, а Маркс народима „с коца и конопца“ (овде, стр. 125).

А друго, по уверењу Немаца, „најприроднији правац за економско продирање налази се за Немачку преко Балканског полуострва, на Левант и Малу Азију“ (246). Косић наводи речи чувеног Ернста Хекела, професора Универзитета у Јени: „Рад немачког народа око развоја, културе и цивилизације даје право немачком народу да заузме Балкан, Малу Азију, Сирију и Месопотамију и из њих истисне данашње немоћне и неспособне расе“ (303).

* * *

Немци ни после Првог светског рата нису изменили свој надмени став према Словенима, а нарочито према Русима – између осталог и зато што од њих нису поражени ни у једној бици, иако су сам рат изгубили.

Додатни разлог за потцењивање Руса био је тај што су Немци веровали појединим руским интелектуалцима или руским књижевним јунацима, који су о Русима лоше говорили. О томе пише Иван Солоњевич (1891-1953) – бели Рус који је у Немачкој провео десет година, уочи и за време Другог светског рата (1938-1948) – у својој књизи Народна монархија (1951; срп. превод 2014).

Немци су веровали руским интелектуалцима када су лоше говорили о Русима, прво, зато што им се то уклапало у сопствене предрасуде о Русији, а друго, зато што су здраворазумски закључивали да руски коментатори ипак најбоље познају свој народ – не схватајући колико су се поједини кругови руске елите одродили и постали странци властитом друштву (Солоњевич, 124-126).

Иван Солоњевич

Немци су, рецимо, читали Максима Горког и његову књижицу О руском сељаштвуштампану у Берлину (1922) и веровали да он даје праву слику руског друштва. Тај есеј, наиме, како Горки каже одмах на почетку, говори „о руском народу, јер је сељаштво његова већина“ (овде, стр. 5).

Руског сељака, по Горком, одликује „мноштво сујеверја, без икаквих идеја“ (Горький, стр. 9). Руски сељак заправо није истински религиозан: „разарање (од стране бољшевика – С. А.) манастира које је народ дубоко поштовао и који су одиграли велику историјску и религиозну улогу – древне Кијевско-печерске лавре и Тројице-Сергијева лавре – није изазвало ни протесте, ни немире у сељаштву“ (Горький, 29).

Сељак није ништа рекао ни када су месни совјети уништили све мошти до којих су дошли. Побунио се тек када му је узето жито за исхрану Москве и Петрограда – дакле, тек када се уплашио да ће да умре од глади (исто).

Руски сељак, дакле, нема виших очекивања, већ ако му се пусти да живи како је навикао – с елементарним потрепштинама – он ће бити миран и послушан.

Не постоји, објашњава даље Горки (стр. 23), никакав „доброћудни, замишљени руски сељак, неуморни трагач за истином и правдом, о коме је руска књижевност 19. века тако убедљиво и прелепо приповедала свету“. Руски сељак је, заправо, тумачи Горки, примитиван и лењ, научио је да трпи и да се задовољи малим. Сав његов свет су обзори његовог села, што се види из пословице: „Не плачу у Рјазану због суше у Пскову“; није га много брига ни за муке и патње другог Руса, јер верује да му је он, у суштини, супарник – како каже пословица: „Људи умиру, нама путе утиру“ („Люди мрут – нам дороги трут“; стр. 37). Рус је навикао на муку и сатирање, па и сам каже: „Сељак је као шума, сечеш је и палиш, а она сама од себе расте ли, расте“ (стр. 38).

И такав, „тешки руски народ – лењ, немаран и недаровито опружен по својој земљи“ („тяжелый русский народ, лениво, нерадиво и бесталанно лежавший на своей земле“; стр. 42), бољшевици сада, објашњава Горки, покушавају да поправе тако што би од њега, по западном узору, направили „пословни народ, неповерљив и равнодушан спрам свему што нема непосредне везе с његовим (чисто материјалним – С. А.) потребама“ (стр. 44).

Па како онда Немци када ово прочитају, пита се Солоњевич (стр. 270), могу да одоле а да не крену у освајање земље препуне идеалних кметова, људи „вечно покорних судбини“? „Цела немачка концепција освајања Истока била је у целости преузета из дела руских интелектуалних вођа: главне мисли (о Русима – С. А.) А. Розенберга готово су дословно преписане од Максима Горког“ (Солоњевич, стр. 124; в. 149)

Горки је, рецимо, на другом месту, писао о Русима као анархоидном мноштву које никада не би било у стању да направи државу да га странци нису подјармили или постали његова елита: „(Руска) држава је изграђена готово случајно, чисто механички, на изненађење већине њених честитих грађана (Руса – С. А.), снагом Викинга, Татара, балтичких Немаца и полицајаца“ („(…)государства построенного едва ли не случайно, чисто механически, к удивлению большинства его честно мыслящих граждан, силами варягов, татар, остзейских немцев и околоточных надзирателей“; овде).

Исту идеју готово дословце понавља Алфред Розенберг, нацистички идеолог, у чувеном делу Мит Двадесетог века (1930): „Русију су заправо створили Викинзи. Германски елементи успели су да унесу ред у хаос руских степа и организују становништво у државни облик који је омогућио културни развој. Улогу Викинга доцније су преузели ханзеатски Немци и западни имигранти уопште. Од Петра Великог, балтички Немци водили су (руску) државу, што се видело чак и почетком 20. века по утицају снажно германизованих народа Балтичког приморја“ (овде, стр. 111-112).

Стога, закључује Розенберг, када размишљамо о будућности, ако је инертним и недржавотворним Русима потребна гвоздена дадиља, нема никакве сумње да управо Немачка треба да игра ту улогу (уп. Солоњевич, стр. 151).

Код Розенберга, такође, погрешна оцена Руса није долазила само од преузимања арогантних идеја Горког, већ и због комичног неразумевања онога што је Достојевски написао.

Алфред Розенберг

Розенберг је тачно препознавао да је „Достојевски лупа за руску душу“ (исто, стр. 171; слично и Кисинџер: „To understand Putin, one must read Dostoyevsky“). Међутим, ево шта је о Русима закључио читајући великог писца.

Руски дух, по Розенбергу, почива на доктрини о патњи и саосећању. „Достојевски прилично отворено говори о апсолутној, дубоко укорењеној чежњи Руса за патњом, за непрекидном патњом, у свему, чак и у забави; а идеја патње уско је повезана с потчињавањем и одсуством индивидуалности“ (исто).

„Има нечег нездравог, болесног, подмуклог у руској крви, што изнова и изнова фрустрира (…). Баш као што рањени човек изнова и изнова проживљава и разгледа своју рану, тако ће и човек (Рус), болестан од душе, разматрати (бескрајно) своја унутрашња стања“ (172).

„Достојевски је све што је болесно, сломљено и пропало прогласио људским. (…) Понижени и прогоњени постали су хероји, епилептици су постали предмет дубоке бриге човечанства, као и неприлагођени, попут пропалих светих просјака Средњег века или Симона Стилита“ (173).

„Ламентирање Достојевског о снази таме заправо је беспомоћно муцање отроване крви. Као највећу вредност она ствара чежњу за патњомза понизношћу, за љубављу према свима; то је потпуно супротно природним нагнућима; некада је тријумфални Рим ослободио Европу од отрова египатског, афричког и аскетског мазохизма“, а данас ће то да уради немачки дух чији су хероји Ахил, Фауст, Леонардо, Вагнер или Фридрих Велики – он ће „обавити прочишћење, једном заувек, од ове руске болести“ (174).

Розенберг тврди да Смердјаков, из Браће Карамазових, симболише то руско „сасређење свега ропског, лишеног ма каквих виших тежњи“ (173). Зато је с бољшевицима – а сетимо се оног што Горки говори о бољшевичкој идеји свођења Руса на чисто материјално – дошло до тога да је заправо „Смердјаков завладао Русијом“ (175).

Да подсетим, Смердјаков код Достојевског (овде, стр. 181) жали што Наполеон није успео да пороби Русију: „и камо среће да су нас покорили баш ти Французи, паметна нација покорила би веома глупу и присајединила би је себи“.

Валентин Никулин као Смердјаков у филму „Браћа Карамазови”

Розенберг из свега овога закључује да су бољшевици врхунац дегенерације једног „расно и духовно болесног националног тела“ (175), те да је тако дегенерисану масу, која ужива у патњипотчињавању и љубави према сваком живом, лако покорити а средиште остатка дебољшевизоване руске државе потиснути дубоко у Азију (434).

* * *

И нису само Немци, тих година, погрешно процењивали Русе и њихову борбеност и виталност. Рузвелт се у својим записима сећа да Черчил уопште „није веровао у руски отпор“ Немцима; а чак је и тадашњи амерички министар војске сумњао да „руски отпор“ Хитлеру може да потраје дуже од три месеца (овде, стр. 355-6).

Како су се само сви изненадили! Немачки ратни извештаји из 1941. пуни су искрене неверице – зар се тако туче тај тупави, лењи и анархоидни руски мужик? „Нисмо могли да се начудимо Русима. Њих, узгред, уопште није било брига што су им главне снаге поражене. (…) Чак и опкољени Руси тврдоглаво су наставили да се боре“. (…) „Било је случајева када је комплетна посада себе дизала у ваздух, не желећи да се преда. Извештаји са фронта потврђују да се Руси боре до последњег човека“ (исто, стр. 140; 142; 144).

Сви су заборавили да су ти, наводно, килави, анархични, мазохистички и примитивни Руси претходно „једну за другом смрвили највеће (тадашње) војне силе: Монголе, Пољску, Шведску, Турску и Француску

Амерички новинари били су, такође, запрепашћени гледајући руског војника како, с комадом бајатог хлеба у зубима и са сламом под шињелом (како би лакше пловио), прелази полусмрзнуту Одру и води коначну битку с последњим остацима Хитлерове паневропске, расно и културно супериорне, непобедиве армије (исто, стр. 147).

Сви су заборавили да су ти, наводно, килави, анархични, мазохистички и примитивни Руси претходно „једну за другом смрвили највеће (тадашње) војне силе: Монголе, Пољску, Шведску, Турску и Француску“ (исто, 121). Пољаци су чак освојили и запалили Москву 1612, а Французи су исто учинили 1812. Али, ратови су се, некако, свагда свршавали руским победничким парадама у Берлину, Паризу, Бечу, Варшави, Риму, Стокхолму… „Овамо су надирали сви; и сви су доживели једну исту судбину: коначни и неумитни пораз“ (исто, 122).

Подизање совјетске заставе изнад Рајхстага (Берлин, 2. мај 1945.)

То је оно што називам погрешном проценом због коришћења искварених извора информисања и неразумевања аутентичних показатеља. А такве грешке, када су велики народи у питању – попут руског, историја тешко опрашта.

* * *

Срби су демографски мали народ, али историјски важан. И с нама је Запад правио грешке, због чега смо их више пута изненадили („непредвидљиви Срби“; die unberechenbaren Serben) – само зато што су нас погрешно процењивали. А то је често било јер су одвећ веровали овдашњим познаваоцима. Проблем је што су ти „познаваоци“, најчешће припадници компрадорске (аутоколонијалне) елите, одавно били пресекли везу са сопственим народом, познавајући Србе само на нивоу негативних аутостереотипа.

Много сам већ писао (рецимо, овдеовде или овде) о другосрбијанској менталној матрици, која укључује наопако (дакле, неистинито) виђење сопственог народа. Стога, кад Запад, као главни извор обавештавања о Србији (на основу ког образује мишљење о нама), користи оно што им кажу тзв. liberal Belgrade groups, онда је схватљиво зашто има погрешне процене и доноси погрешне одлуке.

Чланак у „Вашингтон посту“ од 27. августа 2019.

За ову прилику, навешћу, као својствен, пример како је Запад, почетком двехиљадитих, формирао мишљење о томе колико је Србима стало до Косова. Западњаци су користили два извора информација: 1. истраживања јавног мнења и 2. мишљење познавалаца.

Рецимо, у истраживању јавног мнења Србије, из јуна 2003. године, утврђено је да се с исказом „Косово и Метохија су изгубљени за Србију“ слаже чак 55% испитаника, 23% нема став, док свега 22% не мисли тако (овде, стр. 70).

И друга истраживања, ексклузивно рађена за западне наручиоце, често су показивала исто. Но, било је то, најчешће, јер су Западњаци, као извођаче истраживања, по правилу ангажовали људе из liberal Belgrade groups. А они су отприлике овако постављали питање: До чега вам је највише стало – до посла; здравља; породице; сигурности; деце; Косова…?

На основу тако формулисаних питања наши либераши слали су, затим, извештаје како је Косово за Србе, по приоритету, негде на последњем месту. И Запад им је веровао.

Такође, и тзв. креатори јавног мнења из liberal Belgrade groups сервирали су западњацима сопствено мишљење као мишљење свих Срба. А оно је, гле чуда, савршено одговарало западњачким стереотипима, предрасудама и wishful thinking пројекцијама.

Ево примера. Чувене су вечере у Америчкој амбасади на којима америчке дипломате разговарају с нашим медијским радницима. Како ми је испричао један од њих, у раздобљу 2000-2004, међу најгласнијим у објашњавању да је Косово за Србе девета рупа на свирали био је Александар Тијанић. „У Србији је до Косова стало само патријарху Павлу!“ – сентенца је из Тијанићевих вехементних излагања која је присутнима остала у сећању.

Да не буде да се ослањам на рекла-казала – ево програмског текста који је Тијанић управо у то време (2003), објавио у НИН-у: „Шта ће Србима Косово“.

У том чланку, Тијанић лепо објашњава да „Срби масовно лажу да воле Косово“, које је за њих тек „лажна заклетва“ . То се види из чињенице да су Срби, 1999. године, „оставили Косово певајући“, а што је, по Тијанићу, „рационално, охрабрујуће, чак“.

„У претходној деценији“, објашњава даље Тијанић, „разорени су сви национални митови“, а Срби су сада једноставно, „нација костимирана и препарирана да крене на сопствену сахрану. Да се наједе и напије на даћи, изнад намештаја од чамовине“.

И управо таквим „осиромашеним, смањеним, апатичним Србима – усред борби за буквално преживљавање“, поентира Тијанић, „експоненцијално опада интересовање за Косово“. „Зато је нулта тачка почетка стварања српске будућности – избацивање Косоваиз унутрашње српске политике. Шта је то сем признавања фактичког стања?“.

А сада, обратите пажњу на чињеницу да је Александар Тијанић, који је овако писао (и говорио) 2003. године, наредне године постао дикректор РТС-а.

Александар Тијанић (1949–2013)

Затим, обратите пажњу на то да је Тијанића – који је имао такав став о Косову – за директора РТС-а поставила влада за коју се и данас може рећи да је међу патриотскијимвладама после 5. октобра.

Коначно, обратите пажњу и на чињеницу да је Тијанић остао на месту директора РТС и пошто је пала прва Коштуничина влада; и пошто је пала друга Коштуничина влада; и пошто је пао Тадић; и пошто је власт, најзад, преузео Вучић…

Коначно, обратите пажњу и на чињеницу да је Тијанић остао на месту директора РТС и пошто је пала прва Коштуничина влада; и пошто је пала друга Коштуничина влада; и пошто је пао Тадић; и пошто је власт, најзад, преузео Вучић…

А и да није умро, Тијанић би, највероватније, и данас био директор „јавног сервиса европске Србије“.

„Он је био избор истинске српске дубоке државе. А њом владају западњаци“, објаснио ми је овај феномен добар познавалац медијско-политичких прилика у Србији.

„Та дубока држава била је, у најважнијим стварима, изнад Коштунице; била је изнад Тадића; била је изнад Дачића; а сада је у много чему и изнад Вучића. Тијанић је био њен избор, као неко ко је имао да објасни Србима да је Косово изгубљено“.

Али све процене из 2003. године, или оне из 2008. године, да су Срби дигли руке од Косова – због чега ваља удовољити максималним арбанашким захтевима – показале су се погрешним. Због тога Запад и данас, 2019. године, главиња са Србијом око Косова.

Западњаци се сада надају да ће им то ипак, у догледно време, завршити политичар који је концентрисао колико год је преостало власти у једној (полу)колонији. Али, шта ће он напослетку урадити, то уистину још нико не зна (мада, на основу Брисела 1 и 2, као и његових изјава, већина патриота очекује најгоре).

Али и да потпише, западњаци треба да знају да то неће бити крај.

Јер ми смо Срби.

Die unberechenbaren Serben.

(Стање ствари)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер