Садашња власт коју је народ изабрао, има точно зацртани циљ: Жртвовати Космет, Русе и посредно (нажалост) Републику Српску, како би Србија ушла у Европу.

Власт се временски ограничава, јер постоји тенденција да ће онај који је врши, почети да је (зло)употребљава како би на власти остао непримерено дуго. Управо зато у савременим политичким системима мандат непосредно изабраног председника се ограничава на два мандата.

Одмеравање снага је наставак и крак трајног сукобљавања Краљевине Саудијске Арабије и Исламске Републике Иран, као и ветар у леђа Трамповој изразитој антииранској реторици, која је опет у потпуности на линији израелског става према историјском персијском ривалу.

А зашто је битно остати у политичкој странци, макар и мирујући, чак и када сте на политички моћној позицији као што је председник Републике или директор БИА-е? Зато што је политичка странка практично главни “кадровик” функционера и извор политичког утицаја. Напуштањем странке сваки функционер би, без обзира на којој је државној или јавној функцији, смањио и чак изгубио политичку моћ

Вријеме је да Вучић промијени плочу и да од вучића постане вук. У сваком његовом јавном наступу, његова се немоћ све више очитује. Његови „пријатељи“ су га напустили, Њемачка на првом мјесту која јасно одобрава великоалбански експанзионизам. 

Онолико колико моја скромна памет досеже, могу рећи да сам готово апсолутно сигуран да ове протесте није нико унапред организовао. А поготово иза њих не стоји нико „споља“ – барем не од почетка и не као иницијатор. 

Сада имамо случај да Скупштина не заседа а морала би. Устав је ту јасан – Скупштина редовно заседа шест месеци годишње, а може и више (ванредна заседања или седница на државни празник, на пример). У редовним, мирнодопским приликама мање не сме. Пролећно тромесечно заседање отпочело је, како Устав и налаже, првог радног дана у марту (чл. 106). Па прекинуто.

Оно што је овде кључно питање је: зашто је до овакве рафалне „пројектилске“ ватре, која указује на одсуство контроле, дошло? Ако преобратимо Платонове мисли из наслова одговор се намеће. Да ли наведена листа инцидената власти говори о томе да човек који се труди да остави утисак да персонификација и оживотворење исте има муку да обузда нагао и експлозиван темперамент?

Ко је уопште и са којим мотивима одобрио контрамитинг и да ли је свестан свог неодговорног понашања и могућих последица

Питање које се овде поставља јесте и да ли је власт у Србији свесно жртвовала своје грађане ради постизања добрих резултата на папиру (према мерилима ММФ и СБ)? Да ли је то оправдано или је, пак, показатељ да је Србија само једна од колонија у којој се јефтино ваде ресурси (у овом случају људски), бушотина која ће на крају бити само затрпана и заборављена.