Александар Обрадовић - српска комбинација Сноудена и Драјфуса

Сваки узбуњивач је овоземаљско отелотворење античког мита о Прометеју. Мимо воље богова који не маре много за људе он дарује ватру истине човечанству, али остаје усамљен, прокажен и осуђен на патњу и бол коју му наноси орао који му сваки дан кљуца јетру, која му преко ноћи поново зараста.

Осећај да му нешто кида утробу вероватно је имао и Александар Обрадовић у преко 20 дана безнађа када се цео репресивни апарат сручио на њега. Осећате се оковано у тамници, усамљени и препуштени сами себи. Нико ко би вам помогао ни не зна за вас. Не знате да ли да брините за себе или за породицу која брине због вас, а не зна како да вам помогне и савете којих „добронамерника“ да послуша.

Александар Обрадовић је човек који доставио медијима доказе о умешаности оца министра полиције у међународну трговину оружјем. Није тиме отворио Пандорину кутију из које су изашла сва зла овдашње политике, само је принео бакљу које је осветлело братство прљавих – прљавих руку, прљавих послова, прљавог новца.

Братство прљавих је преузело институције система

Братство прљавих је очигледно преузело институције система. Не знају ко је рушио у Савамали; ко је убио Оливера Ивановића; попут црвенкапе се изгубе по копаоничким шумама када треба срушити нелегалан објекат на Панчићевом врху; обавезно залутају када треба да нађу адресе осуђених нарко дилера – навијача; не знају да премотају касету удеса у коме гине Станика Глигоријевић...али су зато за три дана сазнали ко је Arms Watch – у доставио податке о шверцу оружја.

Правник не сме бити толико неодговаран да износи децидиране ставове пре него што погледа судски предмет. Тако бахато „самоуверени“ су само јавни функционери када унапред својим противницима лепе етикету криминалаца, иако Европски суд за људска права таква поступања највиших државних функционера сматра кршењем претпоставке невиности.

Ипак, иако као правник не могу говорити са стопроцентном сигурношћу, дубоко верујем да је Александар Обрадовић невин и да не постоје неки озбиљни греси српског Прометеја. „Прљав веш“ и „костури из ормани“ су, част изузецима, најјачи социјални капитал за напредовање друштвеном лествицом.

Прљавштине из досијеа служби безбедности претворене су у тражене CV квалификације које лансирају људе у орбите моћи, на функције где се постављају као марионете којима управља неко из врха братства прљавих. У систему у коме се организују шпалири подршке функционерима који су оптужени за сексуална узнемиравања и паљења куће новинарима, у коме се плагирани докторати или фалсификоване дипломе сматрају формалним условом за место министра, а од навијача криминалаца ствара преторијанска гарда, озбиљне брљотине би Александра Обрадовића заправо винуле високо у хијерахији владајућег система и обезбедиле му заштиту уместо прогонства.

Александар није открио никакву пословну тајну

Чак и да је у питању „породични“ сукоб унутар братства прљавих, његово затварање би било објављено уз медијску помпу и фанфаре како се режим обрачунава са „мангупима из сопствених редова“. Александар није открио никакву пословну тајну. Није могао открити ни државну тајну. Открио је криминал који братство прљавих чини кријући се иза државе. Али они нису држава. Они нису Србија.

Оно што посебно забрињава је да 20 дана о овом хапшењу није било ни трага ни гласа, а оптуженог је бранио адвокат по службеној дужности који очигледно није нарочито водио рачуна о интересу клијента.

Систем у ком се 20 дана ништа не зна о затворенику деценије, само једна ситна нијанса дели од система у коме може да вас нема

Александру је било ускраћено право на одбрану. Зашто је уопште било потребе да се држи у затвору?

Александру је било ускраћено право на одбрану. Зашто је уопште било потребе да се држи у затвору? Он није правноснажно осуђен, а притвор је последња опција која се може одредити само у изузетним околностима као крајња мера (ultima ratio) у случају да постоји опасност од понављања кривичног дела, уништавања доказа, бекства или је реч о тешком кривичном делу. На први поглед очигледно је да се у његовом случају ни о једној од ових услова не може бити речи. Систем у коме се 20 дана ништа не зна о затворенику деценије, само једна ситна нијанса дели од система у коме може да вас нема!

Српска комбинација Сноудена који открива аномалије система и Драјфуса који невин лежи у затвору

Александар Обрадовић је српска комбинација Сноудена који открива аномалије система и Драјфуса који невин лежи у затвору док се од јавности крију информације о његовој „кривици“ које нема. У Америци је Сноуден открио грехе „дубоке државе“ у безбедносном сектору. Обрадовић у Србији открива непочинства у вези са трговином оружјем иза које очигледно стоје „дубок џеп“. Драјфус је француски официр невино осуђен због непостојећ шпијунаже на казну доживотног затвора, чији је робијашки стаж био у трећој години, када га је притисак француске јавности предвођене Емилом Золом није ослободио.

Ако побројане аномалије нашег правосудног система изазивају зебњу, реакција јавности и организовање људи буде наду. Ништа од тога не би било да новинар НИН-а Вук Цвијић није открио ову аферу, али и да се грађани нису организовали путем друштвених мрежа и на позив Иницијативе жена Србије протестовали испред затвора.

Медији одиграли значајну улогу

Значајну улогу су одграли и они медији (на жалост малобрајни) који су извештавали о овом случају. За медије са националном фреквенцијом, ово је афера деценије која се тада још увек није десила!

Велику улогу одиграле друштвене мреже, пре свега твитер

Посебно битно је истаћи да су велику улогу одиграле и друштвене мреже, пре свега твитер који је горео тражећи правду за српског Драјфуса и послужио за брзо организовање. Ако се вратимо на мит о Прометеју, орла убија Херкуле још један митски херој. Лепа и истинита метафора - народ који се бори за своја права има заправо херкуловску снагу. Као што је гласила парола протеста: „Солидарност је наша снага!“

Поука овог догађаја јесте да онлине активизам може бити преточен у реалну акцију, која подразумева одвајање задњица од фотеља. Најбитније је престати да се пребројавамо и кукамо зашто други не излазе. Дођимо када можемо и пробајмо да доведемо макар још једну особу. Понекад је довољно само дати све од себе. Људи јесу моћ! А за лавину је понекад довољно само неколико грудви.

(Данас)