Згажени Устав

Када се у Србији бавите уставношћу, осећате се као вегетаријанац у кланици. У суштини све одредбе Устава осим оних техничког или бланкетног карактера се свакодневно крше. Повреда и једне уставне одредбе је правна катастрофа, а гледајући чланове Устава, 91 члан од 206 се константно и директно крши, што је 44% чланова Устава. То је већ правна катаклизма. Бројне друге уставне повредесу индиректне или не тако перманентне, тако да је изнета оцена заправо благонаклона.

Могуће је залагати се за решења супротна Уставу, чак иако сте највиши државни функционер,алиспровођење тих решења могуће је само ако се Устав претходно промени. Самим тим преговорање о разграничењу КиМ је супротно преамбули Устава. Сувереност не припада грађанима (члан 1. и 2.), јер председник проверу свог плана о Косову и промени граница не врши на референдуму (члан 8.), него јеповерава агенцијама за истраживање јавног мњења. И још се љути на грађане што не подржавају план који никада нису ни видели. Владавина права и подела власти (члан 3. и 4.) не постоје, јер се председник – маргарин у све меша од доношења закона уместо Скупштине, до преузимања одлука судова када најављује ко ће од протестаната испред председништва бити задржан, осуђен, кобити гоњен прекршајно, а ко кривично.

Дошло је до потпуног преузимања јавног система од стране владајуће странке која попут хоботнице прожима све јавне институције, чиме је повређен члан 5. Устава. Јавни функционери директно одговарају страначким повереницима и регионалним кординаторима, што је класичан сукоб интереса (члан 6). Врши се потпуна дискриминација грађана на основу политичког опредељења (члан 21.), а свакодневно се гуши слобода мишљења и изражавања (члан46. ), кроз непостојање дијалога у парламенту и на телевизијама са јавним фреквенцијама, али и медијским линчем сваког оног ко другачије мисли. Тиме се крши и слобода медија (члан 50.) која има статус прасетине у Исламској држави. Контрола медија је опсесија овог режима, па је тако новцем компаније у већинском државном власништву, дакле новцем грађана Србије, купљен кабловски оператер и мања регионална телевизија у власништву страначког човека, да би се заправо тим средтвима купиле две телевизије са националном фреквенцијом. Контролисаним медијима се део нације држи анестезиран, а нарочито најстарији грађани који живе од медијских илузија, након што је одузимањем пензија нарушена економска сигурност пензионера (члан 70.).

 Правосуђе је у потпуној контроли политичке власти и закони се селективно премињују што је видљиво у случају Савамале, одузимања пензија, али и кроз бескрајно дуге судске поступке. Закони се примењују, само ако не сметају онима на врху. Врховни касациони суд и кад пресуди нешто што народ ишчекује, попут одлуке о швајцарским францима, одмах се донесе закон који то анулира. Оштрина закона прецизно, тачно и беспоговора се примењује само на оне на дну пирамиде, када је потребно одузети стан због неколико неплаћених рачуна, али не и на велике пореске дужнике, који служе режиму. Тиме све одредбе о правосуђу (чланови 139-165) остају мртво слово на папиру, а гази се право на правично суђење (члан 32.), као и принципи уставности и законитости (чланови 194. -198).

Врши се неовлашћено коришћење приватних података о личности (члан 42.) у партијске сврхе, па тако владајућа странка у име свог лидера шаље пропагандна писма пензионерима на лично име.Обавештеност грађана (члан 51.) о пословима од јавног интереса се сужава и све је тајно. Као кад ранохришћана у Риму, тајни уговори, тајни послови, тајне вечере, тајни ручкови, тајне седнице (Уставни суд три године није заказао јавну расправу)... а на све то спрема се измена закона којим ће се додатно сузити могућност провере информација. Уосталомшта грађанин има да зна како се троше његове паре у јавним предузећима! Изборно право (члан 52.) и активно и пасивно је обесмишљено кроз капиларне гласове, уцене, бугарске возовеи фотографисање гласачких листића телефоном. Једнака доступност јавних функција (члан 53.), али и право на рад (члан 60.) су празнословне одредбе, јер је углавном и за стручне, неполитичке позиције основни услов оданост вођи и партији. Слобода у смислу непринудног удруживања (члан 55.) је погажена обавезним чланством у Привредној комори и огромним чланаринама којима се рекетира привреда. Право на штрајк (члан 61.) је суспендовано радницима ФИЈАТ-а колективним уговором којим им је неуставно ускраћено ово право на три године (члан 61.).  

Озбиљно су поништена и начела слободног тришта, слободе предузетништва и једнакости положаја на тржишту (чланови 82, 83. и 84.). Привредници се рекетирају, а код добијања јавних тендера и послова се унапред зна ко је победник. Равномеран регионалан развој (члан 94.) је мит, јер улагање јавних средстава зависи од места локалног шерифа у партијској хијерархији.

Свих 17 побрајиних надлежности које припадају Републици Србији (члан 97.) су замењене чињеницом да све надлежности од законодавне преко судске, па доодређивања броја жица на гондоли и потребних националних стадиона се налазе у рукама једног човека.

Све одредбе о Народној скупштини (чланови 99-110) су обезмишљена посланицима на звонце, бејзбол паарламентаризмом и куриозитетом да смо једина земља где рад парламента опструира власт подношењем бесмислених предлога и онемогућавањем опозицији да говори. Шта рећи тек о одредбама о председнику Републике (чланови 111-121), а нарочито последњој да се о председнику Републике доноси закон, кад он живи у убеђењу да је он закон. Влада (чланови 122-135) уместо носиоца извршне власти има статус ботаничке баште на челу сафикусом. Све институције и системи власти су бесмислени јер, моћ прати само једног човека и даље се распоређује по принципу концентричних кругова и блискости њему, уместо према уставној снази функције коју неко обавља.Независтан положај и везаност државне управе за устав и закон замењени су улогом партијског плена са основном улогом подмазивања партијске машинерије (члан 136).

На крају,Уставни суд (166-175) који би на наведене повреде морао да реагује, уз изузетак понеког издвојеног мишљења, се самоизловао, прогласио потпуну независност од Устава и реалности и претвориоу полу ноја полу хрчка, који пред уставним аномалијама забија главу у песак или се укопова бежећи од питања које би морао да решава.

(Аутор је председник Удружења за заштиту уставности и законитости)