Цензура и аутоцензура или о једној бескрупулозној замени теза

Често се може чути мишљење да ми већ дуго  живимо  у друштву  које је  обележено  постојањем великих парадокса и апсурдних  појава.  Изаткана је читава мрежа нелогичности, недоумица, конфузије и недоследности.  Најпогубнија последица овакве ситуације  је  све очигледнија  ситуација  да се  губи способност јасног именовања, препознавања и означавања  очитих и   лако видљивих друштвених  процеса и догађања.

Речи су одавно изгубиле сваки смисао и значење , оне више не значе ништа јер је потрошено и испражњено  њихово основно обележје садржано у описивању, препознавању и класификацији одређених   друштвених  дешавања.  Најупечатљиви  пример и илустрација овакве појаве је расправа која се води у нашој јавности о томе  да ли у нашем друштву преовладава цензура или аутоцензура. Као да смо изгубили  способност  разазнавања појава које се непосредно  и свакодневно  одвијају   у нашем   друштвеном  и политичком животу. Наравно да је  цензура изгубила свој некадашњи огољени  и отворени  облик и сада  се проводи много перфидније и тиме она постаје  још опаснија  за све присутнију  могућност сузбијања  развијања критичког дијалога и мишљења .

Очити пример ове врсте  цензуре је саопштење кабинета Председника владе Србије  поводом  отказивање сарадње  у Политици великом уметнику   Душану Петричићу .  Њиме се   овај кабинет јавља као коректив уређивачке концепције листа Политике  дајући неку врсту препоруке за даље објављивање карикатура  Душана Петричића  уз  незаобилазни додатак о личној мржњи  коју исказују сви они који имају критички однос   према  епохалном деловању напредњачком вође. Ако ово саопштење кабинета председника владе није очити доказ  постојања  не само превентивне већ отворене цензуре онда  смо ми заиста  ушли  у мртви угао непрепознавања  и  све раширеније  аутоцензуре.  Оно такође показује  како се  сада уређује наш најстарији дневни лист и ако се то не препознаје као отворени и груби напад на слободу говора и   настојање да се  додатно дисциплинују  медији  тада смо ми  заиста у озбиљној невољи. 

Онда смо ми пристали  да не видимо оно што је очито и не препознајемо  очигледне манифестације ауторитарног начина владавине који све  више  обележава лични  систем власти успостављен  након доласка напредњака  на власт.  При томе се  ствара непрестано атмосфера у којој се акценат и  кривица  ставља на  ауто цензуру новинара који нису дорасли да користе благодети слободе медија у данашњој Србији  .  Као да   настанак  аутоцензуре није  права последица успостављен цензуре  и чврсте контроле медијског простора.  Ради се  о очитој и бескрупулозној замени теза  јер  се манифестација цензуре може препознати у  специфичном и  парадоксалном облику њеног негирања прављењем опскурних изложби о нецензурисаним лажима.

Душан Петричић након његовог искуства отворене и  цензуре у листу Политика дао је своје јасно виђење суштине цензуре која делује у нашим медијима. „ Али хајде да гласно поставимо једно питање, које некако измиче  у овој дискусији око цензуре и аутоцензуре. Зашто се ломе копља да ли у друштву постоји цензура или не, али нико  се не присети да у друштву постоји СТРАХ који  евентуално иницира  аутоцензуру. Па зар је за нас  страх прихватљивији од цензуре. Ја се не сећам за  свога живота да се неко тако бескрупулозно, безобразно  и безочно понашао. Он ти директно набија  прст у око и врти га и каже – шта ми можеш-. Он то ради зато што може-. А нема свест где то може да га одведе“. 

Основно питање је постављено у овим  речима Душана Петричића? Зар је за нас страх прихватљивији од цензуре. То је  суштинска дилема на коју ми морамо данас да одговоримо. Већ само препознавање  страха као једне  од главних  полуга ове власти довољан је услов да можемо да јасно разазнајемо и  препознајемо  очигледне манифестације ауторитарног начина владавине и неприкривене  облике цензуре. Још је Монтескје говорио да  у основи сваког недемократског система  лежи страх а он је у нашим савременим политичким приликама  постао један од главних ослонаца  владајућег система  који више не преза ни од  отвореног  ограничавања  слободе мишљења и критичког  приступа  отвореним друштвеним питањима и проблемима.

Сведоци смо да  постоји и делује разрађени систем  идеолошких  и  политичких   харанги ,  личних дискредитација  и дисквалификација сваког оног ко  је у  нашој у јавности  покушао да на  аргументован и заснован начин  искаже  свој критички однос према  идеализованој  и нереалној  слици коју је  овај режим створио и непрестано ствара о себи. Зато је нужно изаћи из затвореног круга  непрепознавања и  ослобађати се страха  и за почетак  треба  јасно рећи  да је у овом  друштву на делу  разрађени систем цензуре и медијске контроле. Једино тако ћемо  реафирмисати способност  означавања и препознавања друштвених процеса  а речима и  критичком мишљену вратити уверљивост и  смисао.