Чије је злато Нађе Хигл?

Када је скочила у римски базен прошлог петка, на старту финалне трке Светског првенства, Нађа Хигл није се питала шта њена држава може да учини за њу. Већ како она може да победи за Србију, чији је такмичар. Или, можда, како може да победи за Либерално демократску партију, чији је члан.

Да Нађа није победила, сада не би ни било важно шта јој се мотало по глави. Али, 22-годишња Панчевка препливала је тих 200 метара прсним стилом брже од свих осталих финалисткиња. Освојила је златну медаљу.

За кога?

Београдски дневни лист "Борба" одговара: за партију! У броју за среду, "Борба" објављује текст о томе како је Нађа Хигл чланица ЛДП, да је била на посланичкој листи ове странке на парламентарним изборима јануара 2007. године, а да је њена породица међу оснивачима панчевачког огранка ЛДП.

Наслов текста је – "Злато за ЛДП"! Истакнут је и на првој страни.

Уређивачка политика "Борбе" под снажним је и нескривеним утицајем странке Чедомира Јовановића. Ако руководство овог листа поклања Нађино злато Либерално демократској партији, то свакако значи да ЛДП врло радо прихвата поклон.

Једнако наклоњене Јовановићевој странци су и "Е новине", интернет издање које уређује Петар Луковић. На том сајту је тријумф Нађе Хигл, додуше без истицања њеног чланства у ЛДП, такође помпезно пропраћен. Много обимније него победе осталих српских спортиста на СП у Риму. И по томе се може закључити да у ЛДП доживљавају Нађино злато и као свој успех.

Са друге стране, Нађино злато својатају и навијачи. Они који су се у десетинама хиљада окупили у понедељак увече испод балкона Скупштине града Београда, како би достојно дочекали спортске јунаке из Рима. Па онда свако мало скандирали "Србија, Србија". Ти навијачи, као и милиони других који су се обрадовали Нађиној победи у финалу, верују да је њено злато – српско злато. Самим тим и њихово, јер су и они држављани земље коју је Нађа представљала на Светском првенству.

Уосталом, нације имају обичај да буду поносне на подвиге својих спортиста. Да их доживљавају лично. Американци се радују због Мајкла Фелпса. Јамајчани због Усеина Болта. А Срби ових дана због ватерполиста, Милорада Чавића и – Нађе Хигл. То може да живцира Теофила Панчића, самопроглашеног ауторитета за решавање питања ко спада у Ништа а ко у Нешто, али то је тако. Увек и било. Са тим се слажу и све међународне спортске организације. Чим неки спортиста освоји медаљу, освојила ју је и његова држава. Таман да ништа није уложила у њега, као што је у Србији најчешће случај...

Коме сада веровати? "Борби", која тврди да је ЛДП сувласник Нађиног злата, или навијачима, који верују да та медаља припада Нађи и Србији? "Е новинама", којима је Нађино злато неупоредиво драже него она која су изборили Чавић и ватерполисти, или званичној статистици, која је Нађино злато сврстала у српске резултате?

На то питање само Нађа зна одговор. За сада га крије. Махала је ономад гомили са три прста. Изјавила је да никада неће пливати ни за једну другу државу, јер се прелепо осећала док је са победничког постоља слушала "Боже правде". Али, није "поклонила" златну медаљу ни Србији ни Либерално демократској партији.

Вероватно зато што је ово ситуација у којој, као по америчком правосуђу, све што каже може бити употребљено против ње. Ако се сложи са "Борбом", разочараће многе од оних навијача који су јој клицали име у понедељак. Ако ускрати "Борби" право да њену медаљу поклања Либерално демократској партији, наљутиће страначке прваке који су одушевљени насловом "Злато за ЛДП".

Ако буде давала за право и једнима и другима, вероватно ће их и једне и друге разгневити. Чак ни у бајци – а Нађин тријумф у Риму јесте лична бајка – интереси ЛДП не иду руку под руку са српским.

Добронамерни људи могу Нађи Хигл да пожеле само две ствари: да настави да осваја медаље и да никада не мора да одговори на дилему "Србија или ЛДП". Ово прво ће јој се вероватно испунити. Зато што су пред њом још многа такмичења. Ово друго вероватно неће. Зато што ће се после сваког њеног тријумфа наћи неки паметњаковић да напише: "Злато за ЛДП".