Чувајмо се амбасадора, нарочито када нас хвале

Сер Хенри Вотон (1568-1639), енглески песник и дипломата, оставио је шаљиву и честу навођену дефиницију амбасадора. Према њој: “Амбасадор је честит човек, послат у иностранство да обмањује и сплеткари у корист своје земље”. Преведено на углађенији опис амбасадоровог посла, могло би се рећи како је његова дужност да се у страној држави у свакој прилици залаже за економске, културне, спортске и све остале интересе своје земље.

У државама сличним по величини, привредној и војној снази, и где су међународни односи засновани на узајамном поверењу и поштовању, амбасадори на цивилизован начин настоје да дођу до склапања уговора и договора који су у интересу њихових влада, компанија или појединаца.

Међутим, у малим и слабим државама понашање амбасадора великих и моћних земаља је сасвим различито. Најбољи пример за то је Србија. Наши грађани су често могли да примете да се страни амбасадори понашају надмено и да дају себи за право да се мешају у такорећи све делатности Владе и њених органа и установа. Они се нимало не устручавају да оцењују и спољну и унутрашњу политику наше владе и да јој шаљу одобравајуће и срдачне похвале или љутите замерке и упозорења на тешке последице неког њеног поступка, предлога новог закона, често и само после неке изјаве која им није по вољи. Све би, можда, текло знатно једноставније и безболније када би наше власти – пре него што се обрате јавности – све своје предлоге, одлуке, изјаве односили страним амбасадорима на преглед и одобрење. Тако би изостала њихова потреба да реагују.

Старији читаоци вероватно памте последњег америчког амбасадора у Југославији (1989–1992) Ворена Зимермана, који је одиграо важну улогу у првим годинама рата у Босни и Херцеговини, а који је током свог мандата толико често боравио на Космету и у Приштини да је изгледало као да се његова амбасада не налази у Београду. Онај ко се питао шта он ради у Приштини, односно које угрожене “животне интересе” САД штити на Косову и Метохији, одговор је добио 24. марта 1999. године и касније.

Данашњи амбасадори Сједињених Америчких Држава, Немачке, Велике Британије, Француске (а ни руски није с раскида да понекад поступи на сличан начин) осећају се позваним да као неки строги учитељи своме ђачету – Србији - деле лекције неопходне за живот. Србија од њих дознаје шта треба да ради или шта никако не сме да чини.

А они нису сами. Упоредо са њима, у последње време све чешће се у истој улози појављују и високи или нешто мање високи представници Европске уније, предвођени већ неумитним Јелком Кацином. (Онај ко је њега поставио за надзорника Србији заиста није могао да јој смисли тежу казну). Г. Кацин закључује, упозорава, предлаже, саветује... Понекад је све то плод његовог личног размишљања, како каже, у другим приликама он само “преноси” званични став ЕУ.

Иако су изгледи Србије да се, пре него што се Европска унија распадне, нађе међу њеним чланицама готово никакви, то уопште не смета високим, а и нешто мање високим званичницима ове организације да нашу земљу уцењују ради постизања циљева који одговарају државама чланицама. Таквих случајева је много, а један од најсвежијих је и недавно упозорење нашој Влади да привредни споразуми Србије са Русијом морају бити усклађени са политиком ЕУ!

Није тешко закључити шта наше учитеље и надзорнике највише узнемирава и наводи да нам упућују оштре замерке и упозорења. Дешава се то у оним изузетно ретким тренуцима када Влада Србије покушава (углавном безуспешно) да се одупре њиховом наметању неповољних услова по нашу земљу, (а за њихове – најбољих), те је сасвим разумљиво због чега су незадовољни.

А нема сумње да је добро док нас грде. Док то чине, још има наде за нашу земљу. С друге стране, веома је забрињавајуће кад почну да нас хвале, причају о нашој великој и отвореној спремности на сарадњу, о превазилажењу (разуме се, искључиво нашем ) досадашњих неспоразума и стварању изузетно повољне климе - за напредовање Србије ка Европској унији. Такве речи најбољи су знак да су амбасадори најмоћнијих или и нешто мање моћних земаља или званичници Брисела остварили свој циљ и постигли најбоља решења по интересе својих држава и чланица ЕУ, а Србији – шта бог да.