Доручак за “малог Де Гола”

Оптужбе о везама Ивице Дачића са нарко кланом Дарка Шарића, биле тачне и потковане доказима или не, потпуно су урушиле његов кредибилитет, а медијски удар на премијера, без обзира одакле изведен, заправо је већ растурио не само Дачића већ и Владу Србије, која је дефинитивно већ пала, што ће највероватније бити обелодањено када се за неколико месеци буде сазнало да ли ће Србија добити датум за кандидатуру. Изнете оптужбе су исувише озбиљне да би садашњи партнери дозволили да са Дачићем и СПС-ом проведу цео мандат, што би свакако дугорочно веома лоше утицало и на њихов ионако танак кредибилитет, а посебно на имиџ бораца против криминала и корупције, који Александар Вучић упорно гради.

У свакој иоле нормалној држави изнете тврдње о везама са нарко кланом биле би повод за оставку премијера, макар као морални чин, али у српској политичкој прљавштини, у којој је морал одавно одбачен, Влада мора да опстане још неколико месеци, због заједничког циља добијања датума за преговоре са Европском унијом. Опсесија датумом и Европском унијом толико је јака и у овој Влади да је у стању да држи на окупу дојучерашње крвне непријатеље, а омамљеност Европом чини да ни кокаин није разлог за разлаз.

Ипак, како ништа није занавек, после добијања или недобијања датума ће највероватније уследити избори, које ће Дачић свакако дочекати са дугачким реповима који ће угрозити његов досадашњег коалициони потенцијал,  који је ионако ограничио својим досадашњим политичким акробацијама. Пошто више ништа друго неће имати да понуди, нити ће икоме због нечег другог бити потребан, евентуалан лош резултат на изборима ће свакако озбиљно довести у питање политичку и животну судбину актуелног премијера.

У тој ситуацији, Дачић је урадио једино што му је остало, односно залеђину и подршку је потражио и добио код великих газда преко океана.  Како је  из владине Канцеларије за сарадњу са медијима објављено, на Молитвеном доручку у Вашингтону премијер је „поздрављен дугим аплаузом“, затим се сусрео са званичницима ФБИ и ДЕА, што је био аргумент да саопшти да је “немогуће да би имао тако добру сарадњу са америчким службама да постоје неке сумње у његов кредибилитет“.  Добио је такође и интервју за Глас Америке и прилику да још једном из Вашингтона објави своју невиност, а бирачима у Србији поручи да су САД задовољне постигнућима Владе, што би по тој и таквој логици требало да буде довољан разлог да остане на свом месту до краја мандата.

Дачић је у Америци очигледно добио још мало ветра у леђа, док  га је кући у Србији у заштиту узела чак и Весна Пешић, која је, у настојању да за Дачића од другосрбијанских скупина добије подршку и опрост у важним тренуцима поступне предаје Косова, „човека из Житорађе“ чак упоредила и са Черчилом и Де Голом. [1] Али колико год се она трудила да га увелича а он да сакрије оно што је очигледно, јасно је да је српски премијер суочен са падом у амбис политичког отпада отишао на поклоњење и у Вашингтону затражио милост, откривајући уједно и потпуно вазални положај српске банана-државе и њеног правог господара.

Шта је у Вашингтону обећао, једном ће се вероватно открити, али необично је што се некад названи мали Слоба није присетио судбине бројних америчких пријатеља, најпре свог некадашњег председника, или на пример Норијеге, кога су у Америци такође тапшали по рамену.  Дачић се ипак вратио охрабрен и као крунски доказ своје невиности понудио сарадњу са ДЕА и ФБИ, али оптужбе против њега не јењавају, па је НИН описао везе премијеровог саветника за националну безбедност Ивице Тончева са криминалом, док је Данас изнео тврдњу да је финансијска истрага полиције показала да је опраним новцем Шарића и Радуловића индиректно финансирана и једна политичка странка, истрага ће вероватно показати која. [2]

Као одговор на нападе представници СПС-а су понудили тезу да је напад на премијера заправо покушај државног удара, иако је прави државни удар у Србији заправо извршен када је кокаински новац почео да утиче на политички процес и постављање функционера у МУП-у. Због спреге криминала и државе, коју је започео Дачићев некадашњи лидер Слободан Милошевић, и коју су продубиле„звезде ДОС-а“, а етаблирале претходне две владе,  држава је данас дошла до невероватно понижавајуће и срамотне ситуацију да се њен премијер од оптужби о везама са нарко картелом брани немуштим објашњењима и поклоничким одласком у Вашингтон.  Дачић је међутим у журби можда сметнуо са ума да у садашњој Влади Србије седе и други амерички вазали, који су у стању да са више кредибилитета испуњавају преузете обавезе, а који неће пропустити прилику да га се реше. За Србију је ипак најпогубније то што ће у следећим месецима, у којима ће се доносити врло важне одлуке, њен премијер размишљати највише о томе како да спаси себе.