"Друга Србија" књигама не верује или "шта руско имате у кући"

 "Шта имате руско у кући", једно је од омиљених питања како просечних натољубаца и еврофила, тако и најдубокоумнијих другосрбијанских мислилаца. Над њим би, претпостављам, сваки противник евроатланских интеграција, који још није схватио да су нас Американци и њихови милосрдни савезници бомбардовали из најплеменитијих побуда, а Косово и Метохију нам отели како би нас лишили опасног терета, морао моментално да се замисли. И не само то, већ и да одмах потом раскине са свим заблудама везаним за мит о руском пријатељству које, по степену малигнитета, далеко надилази последице употребе осиромашеног уранијума који се нашим западним пријатељима, ето, омакао.

Банаалност и простаклук не само да су кључни елементи другосрбијанског хабитуса, већ су и срж њиховог идентитета, па би свако занемаривање ове чињенице представљало удар на само танано и осетљиво биће ове нежне и увенућу склоне биљке

Готово да је дирљив тријумфализам са којим другосрбијанци постављају ово, по свему банално и, да ли да се извиним на изразу, простачко питање, у чију ефектност и утисак који њиме остављају ни најмање не сумњају. Не, ипак се нећу извинити. Јер, банаалност и простаклук не само да су кључни елементи другосрбијанског хабитуса, већ су и срж њиховог идентитета, па би свако занемаривање ове чињенице представљало удар на само танано и осетљиво биће ове нежне и увенућу склоне биљке.

Из саме формулације која долази из највећих дубина другосрбијанског ума, и која подједнако одушевљава и патриције и плебејце загледане у лепоте земаљског ЕУ и НАТО раја, очигледно је да се врата среће отварају након задовољавајућег одговора на питање шта имаш, а не ко си. Шифра помоћу које се приступа скривеној одаји у којој је похрањена тајна њиховог идентитета везана је искључиво за појам имати, а ни случајно за појам бити. Дакле, оно си што имаш на себи и при себи, а не оно што носиш у себи, поручују нам другосрбијански мудраци и њихови пратећи пајаци, пропитујући нас шта то руско имамо у кући. Ово питање је, не треба то занемарити, и највећи домашај њиховог како индивидуалног, тако и колективног интелекта.

Ето, убија промаја и у другосрбијанском материјалистичком рају. Пошто припадам једној од последњих генерација у којима је једно од првих питања приликом упознавања гласило "шта читаш и шта слушаш", док се ниједно није односило на то шта имаш, а потстакнут непристојним питањем "шта имате руско у кући", најпре сам завирио међу књиге. И имам, није да немам. Значајан, и мени, уз Андрића, Камија, Селина, Малапартеа, Ека и још неколицину наших и латиноамеричких генија, најомиљенији део библиотеке, коју испуњавају дела аутора од Перуа до Јапана, чине књиге руских писаца. Достојевски, Пушкин, Чехов, Гогољ, Толстој, Прилепин - уз Американца Џонатана Френзена тренутно вероватно најзначајнији савремени светски романописац. Има тога још, наравно. Ту је и "Историја Русије". Изнад телевизора, у дневној соби стоји "бабушка", леп рад мени непознатог мајстора, успомена на једну посету Москви. Довољно да бих волео Русију. Мада, био би довољан и само Достојевски.

 Друга Србија књигама не верује. Композиторима и режисерима још мање. Сликарима најмање. Друга Србија своје поверење поклања натписима на фармерицама, оделима, чарапама, парфемима, телевизорима, фрижидерима, аспираторима, аутомобилима... 

Е сад, другосрбијанцима је за љубав очито потребно више, много више. Познате робне марке највише. Друга Србија књигама не верује. Композиторима и режисерима још мање. Сликарима најмање. Друга Србија своје поверење поклања натписима на фармерицама, оделима, чарапама, парфемима, телевизорима, фрижидерима, аспираторима, аутомобилима... И није толики проблем што су за њих Шанел и Диор вреднији од Чехова и Толстоја, то се подразумева. Много је драматичније што су првопоменути неупоредиво значајнији од Балзака и Игоа, да не помињем Годара и Шаброла или Дебисија и Равела. Исто као што су Долче и Габана појам за Петрарку и Бокача, Фелинија и Пазолинија, Росинија и Паганинија, а Мерцедес, Ауди и БМВ за Мана, Вендерса и Брамса. И тако редом.

Било би заиста лепо када би наши дични другосрбијанци волели запад због сјајних достигнућа њихове огромне, фасцинантне културе, а не због онога што долази отуда а чиме могу да се накинђуре. Али узалуд, то им никако не иде. А када је у питању Русија, питајте их слободно у чему је проблем, осим што немају ништа руско у кући, чак ни фритезу која је и тако штетна, па би као таква ишла уз Русе. Сигурно ће вам одговорити да су одушевљени њиховом културом, мада о њој, рећи ћу вам у поверењу, појма немају, али су разочарани и згрожени стањем политичких слобода и природом политичког система у Русији. Највише ужасним Путиновим геостратешким империјалним амбицијама.

Такви су им били и преци и идеолошки претходници. До 1948. су обожавали Стаљина. Онда Тита. Онда Стамболића. Онда Милошевића, док их није шутнуо онско снажно, да заболи. Онда Америку, са Кочом и Латинком у фусноти. 

За оно прво их, реално, није брига, а за ово последње су, веровали или не, у праву, без обзира што о геостратегији, као и о било чему другом, веома мало или ништа не знају. Уз све своје мане, а ко их нема, и посртања на свом путу, Русија долази. Некоме ће се то свидети, некоме неће. Али знате шта? Ови који нас сада пропитују шта то руско имамо у кући, верујући у тријумф материјалистичког и хедонистичког запада, биће први који ће вас, пробуђени у новој реалности, упитати "Извините, а шта то украјинско имате у кући? А пољско? Литванско? Финско? Британско?" Ови садашњи русофили гледаће Русе из велике даљине, први редови и сва добра места попуниће они други Срби, којима је Русија, сазнаваћемо то у наставцима, одувек била на срцу.

Такви су наши другосрбијанци. Такви су им били и преци и идеолошки претходници. До 1948. су обожавали Стаљина. Онда Тита. Онда Стамболића. Онда Милошевића, док их није шутнуо онско снажно, да заболи. Онда Америку, са Кочом и Латинком у фусноти. Онда, рекох вам већ шта следи. Ускоро.