четвртак, 20. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Референдум - не, хвала
Коментар дана

Референдум - не, хвала

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Добрашиновић   
среда, 05. април 2023.

Првих дана априла, на српској политичкој сцени је у први план избило питање референдума о одбацивању "француско-немачког плана", како су ову занимљиву и контраверзну иницијативу насловили њени креатори из Народне странке. Подршку предлогу је до сада дало неколико угледних јавних личности, попут нашег великог глумца Петра Божовића и професора Мила Ломпара.

Упоредо са подржаваоцима, понешто имају да кажу и оспораваоци. Ако разгрнемо гомилу негативних коментара, кристалише се неколико важних и потпуно смислених примедби којма се цела иницијатива озбиљно доводи у питање. Како би тачно гласило референдумско питање? Како ће изгледати референдумска кампања у потпуно неравноправним медијским условима? Како се супротставити Вучићевој пропагандој машинерији коју ће он ставити у пуни погон за пласирање лажи како је овде реч искључиво о нормализацији односа, а не о признању такозваног Косова? Ко ће и на који начин спречити Александра Вучића да покраде референдум, за шта ће сасвим извесно имати пуну прећутну подршку са западне стране? Шта ако се већина грађана који буду изашли на референдум изјасни за такозвани француско-немачки план који се, узгред, још од 27. фебруара 2023. више тако и не зове? На крају, шта ако иницијатори не скупе 100.000 потписа колико је, према члану 108 став 1 Устава Републике Србије неопходно како би Народна скупштина расписала референдум?

И док "Споразум о путу нормализације између Косова и Србије" лагано клизи кроз правни вакум, озбиљно се кандидујући за предмет софистицираних правничких дебата које би могле резултирати будућим докторатима из области међународног јавног права, ми остајемо заглављени у каљузи домаће реалполитике, на чијем је дневном реду тренутно референдум кога, по свему судећи, а и на срећу, неће бити.

Вероватно најзанимљивије од свих питања у вези референдума јесте шта, у ствари, Јеремић и његова странка стварно покушавају овом акцијом. Да ли је у питању политички перформанс којим би се надокнадио приличан заостатак ове странка у супротстављању Вучићевом признању такозваног Косова у односу на четири странке парламентарне деснице, или је реч о стварном супротстављању "француско-немачком плану"?

Ако је у питању прво, активност је са становишта страначких интереса сасвим легитимна и на томе се не треба посебно задржавати. Ако је, мада изгледа мање вероватно, у питању ово друго, није наодмет ставити пар напомена у прилог беспредметности, па и бесмислености оваквог приступа.

Чланом 108 Устава Републике Србије, у ставу 2, јасно је прописано да "предмет референдума не могу бити обавезе које произлазе из међународних уговора". Иста формулација поновљена је и у члану 48 став 1 Закона о референдуму и народној иницијативи. Ако ствари посматрамо са становишта домаћег права, "француско-немачки план", односно "Споразум о путу нормализације између Косова и Србије", како гласи званичан назив овог документа, није ратификован од стране парламента, те као такав није део нашег правног система. У том смислу, овде није реч о међународном уговору, па нема правне препреке да он буде предмет референдума. Али, ако тај папир нема везе са нашим правним системом, ако је то некакав "висећи" документ, о чему би то грађани, у ствари, требало да се изјасне?

Ако ствар посматрамо са становишта међународног права, конкретно за овај случај меродавне Бечке конвенције о уговорном праву коју је наша држава ратификовала, те је као таква део нашег правног поретка, нема никакве дилеме да је овај, од стране председника Републике Србије прихваћен а непотписан документ - међународни уговор. Дакле, по међународној конвенцији која је део нашег унутрашњег права, "Споразум о путу нормализације између Косова и Србије" јесте међународни уговор и он, како је већ наведено, не може бити предмет референдума. Дакле, ништа од изјашњавања чак и ако оргнизатори прикупе далеких 100.000 потписа. Али, чему онда кампања ако се о овом документу уопште не може спровести референдум?

И док "Споразум о путу нормализације између Косова и Србије" лагано клизи кроз правни вакум, озбиљно се кандидујући за предмет софистицираних правничких дебата које би могле резултирати будућим докторатима из области међународног јавног права, ми остајемо заглављени у каљузи домаће реалполитике, на чијем је дневном реду тренутно референдум кога, по свему судећи, а и на срећу, неће бити. На срећу, због тога што би Александар Вучић, пласирајући кроз своју комплетну пропагандну машинерију гомилу патетичних лажи о Споразуму као једином начину за заштиту Срба на Косову и Метохији, из таквог изјашњавања, сасвим је извесно, изашао као победник. А ако би нешто, којим чудом, и зафалило на гласању, то би се већ надокнадило на бројању.

Уместо тога, активности и напоре би ваљало усмерити у два правца. Први је правосудна делегитимизације потписника Споразума с наше стране која би, суштински, његово прихватање плана учинила ништавим. Аргументоване кривичне пријаве против Александра Вучића због прихватања Споразума у Бриселу и Анекса за имплементацију Споразума, који је његов саставни део, у Охриду, први су корак на том путу. Две су већ предате тужилаштву, једна од стране покрета Усправна Србија, друга од стране четири парламентарне странке деснице. Да, многи ће рећи да од тога нема никакве користи, пошто знамо све о начину на који функционише наше правосуђе, али ето разлога више за легитиман и демократски притисак јавности.

Други могући добар правац, у ишчекивању једног јединог тужиоца који ће смоћи снаге да поступи часно и професионално и подигне оптужницу против Александра Вучића, је извођење председника Србије на чистину. Ако је већ прихватио Споразум који такозвано Косово опрема свим ексклузивним атрибутима државности, од царинског печата, преко националних симбола, до суверенитета и територијалног интегритета, хајде да га, сви заједно, погурамо ка томе да крене у промену Устава избацивањем преамбуле. Јер, да би се та активност окончала, неопходно је да предлог најпре подржи 2/3 од укупног броја народних посланика, а потом већина изашлих на референдуму. А референдум са питањем "да ли сте за уклањање преамбуле Устава Републике Србије којом је Покрајина Косово и Метохија дефинисана као саставни део Републике Србије" је једини који би се окончао Вучићевом поразом, што би уједно био и крај свих његових напора на признању лажне државе.

То би, у ствари, био једини прави и смислени референдум. А све друго, укључујући и овај најављени, нешто је сасвим друго.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер