ДСС и Двери после уласка у скупштину - није време за еуфорију, већ озбиљна преиспитивања

Није спорна чињеница да улазак Двери и ДСС-а у републички парламент представља за ове, до сада ванпарламентарне странке, значајан успех, посебно након вишедневне „драме“ око преласка цензуса и унутрашњих ломова протеклих година. Такође, није за критику ни разумљива радост носилаца ове листе – Санде Рашковић Ивић и Бошка Обрадовића – чија је даља политичка судбина увелико зависила од (не)уласка у српску скупштину. Ипак, 4. маја у касним вечерњим сатима, када је постало јасно да ће листа под бројем 5. добрано прећи изборни праг, помало је почео да варничи тријумфализам, како у изборном штабу коалиције, тако и на друштвеним мрежама, за којег, заиста, нема ни најмањег разлога. Без обзира на испуњавање главног стратешког задатка – уласка у републичку скупштину – постоји доста разлога да руководиоци обе странке ставе прст на чело.

Пре свега, реч је о резултатима које је коалиција остварила у Војводини. Освојених 3,24% гласова на изборима за покрајински парламент, представљају, благо речено, тежак неуспех. За странке које „тврдо“ стоје на позицијама целовитости Србије, њеног интегритета и суверенитета, недопустиво је да на значајном делу њене територије представљају, ма колико то звучало грубо, миноран политички фактор. Чињеница је да припадници националних мањина нису гласали за Двери и ДСС, нити ће то чинити у будућности. Ипак, „неповољна“ национална структура, са узгред речено, око ⅔ српског живља, не може да буде оправдање за панонски „бродолом“.

Недостајући гласови из северне српске покрајине, учинили су Двери и ДСС нарочито рањивим на постизборне махинације са пребројавањем гласова и преласком цензуса. Да ли је у питању само сплет околности, слаб рад страначких структура на северу Србије или пак можда унутрашња опструкција, остаје да се анализира. Ти „непристигли гласови“ преко Дунава и Саве, требали су да сместе коалицију на комфорних 6% и лише је стреса, ишчекивања и колегијалности остатка опозиције, чија је подршка била коректна и добродошла, али која може, на дужи рок, да представља својеврстан политички и симболички баласт, с обзиром на велике идеолошке разлике.

Изостали су бољи резултати и у још неким деловима Србије. У шумадијској престоници Крагујевцу тек 4,78% за Двери и ДСС, а реч је о великом граду са значајним бирачким телом. Слично важи за Лесковац (још мањи проценат), као и за неке друге регионалне центре. Другим речима, у знатном делу републике, инфраструктура ове две странке далеко је од пожељне. Овај пут, резултат изнад цензуса су подигле централне београдске општине, Ниш, општине западне Србије и још понегде већи градови по Србији. Следећи пут, то можда неће бити довољно.

Коначно, осврнимо се и на изборе од пре две године и упоредимо учинке. Тада су ДСС и Двери одвојено наступали и освојили 152 436 (ДСС) и 128 458 (Двери) гласова, што укупно износи преко 280 000. Сада се, у коалицији, није досегло ни 200 хиљада (190 530). Добијени су мандати, али су изгубљени гласачи. Где је отишло тих 90 хиљада гласова при још већој излазности на овим изборима?

Такође, чини се, да не стоје ни тврдње како је рекламна порука коалиције Двери и ДСС-а била најкреативнија и најквалитетнија. Да је била таква, она би коалицију, упркос медијским нападима, избацила далеко изнад цензуса. А није. Поред тога, за просечног српског бирача, најбоља је јасна, и недвосмислена порука, а не она која буди различите, често разливене асоцијације код образованијег дела популације. Избори нису квиз, већ сурова игра у којој једнако важе глас и образованог и необразованог, упућеног и неупућеног у политику.

На „срећу“ по Двери и ДСС, и актуелни режим се у својим калкулацијама преиграо. Шта би било да је РИК другачије избројао гласове, оставио коалицију за неколико стотина гласова, рецимо 400-500 изнад цензуса и поновио изборе на ових петнаест бирачких места? Да ли би дошло до протестног окупљања, пуне мобилизације гласача Двери и ДСС-а, подршке Пајтића и Радуловића? Фамозних 4,999999999% и један недостајући глас могли су се лако догодити 4. маја, а не неколико дана раније.

Улазак у скупштину једне странке значи истовремено и већи медијски простор за њу, као и стабилније финансирање. То су бенефиције које нису занемарљиве. Ипак, историја савременог српског парламентаризма је пуна примера странака које су редовни приходи и медијска пажња „анестезирали“, и које су се касније, на наредним изборима, стропоштавале испод „магичних“ 5%. Надајмо се да наше слављенике парламентарни статус неће успавати и уљуљкати. Једино марљивим радом на терену, посебно у Војводини, јачањем инфраструктуре, привлачењем млађег и креативног дела популације у своје редове, Двери и ДСС могу ићи напред и једног дана бити спремне да озбиљно учествују у трци за преузимање државног кормила. Врзмање око цензуса је попут дисања на апаратима – то није живот, већ животарење. А тог таворења, већ нам је свима преко главе.