Европеизам наших суседа, или задњицом на Боже правде

У недељу у Сарајеву, на мечу рукометних репрезентација Србије и БиХ, догодио се срамни скандал који се готово не може ни описати. Наиме, домаћи навијачи или Бошњаци су приликом интонирања државне химне Републике Србије „Боже правде“ показали своје задњице!

Овим чином они су доказали свој лични примитивизам и колико морално вреде, али ми ипак треба да се забринемо јер ово није појединачни испад који се може приписати вулгарним појединцима, већ је одраз психолошког стања готово целокупне бошњачке нације према Србима. Већ смо имали прилику да се уверимо на шта су све спремни навијачи клуба из Новог Пазара када су раширили транспарент на којем се у стиху велича објекат у коме су вршени најмонстроузнији злочини према Србима, вађење органа у тзв. жутој кући. Као изговор не може послужити транспарент навијача фудбалског клуба „Рад“, јер се оваквим поступком величају злочини.

Шта рећи о овом најновијем гнусном испаду бошњачких навијача у Сарајеву? Да ли је то одраз колективне мржње према Србима, или се ради о поремећеној психологији? У сваком случају, овакви испади навијача немају ама баш никакве везе са спортом и спадају у озбиљан друштвено-социолошки проблем. У контексту оваквог скандалозног понашања и мржње према једној нацији – српској, морамо да се позабавимо нашим односом према датом проблему. Да ли ово треба игнорисати и показати да смо ми као нација изнад оваквог пуког простаклука, или треба да одговоримо истом мером када су у питању државни симболи БиХ и симболи националног идентитета Бошњака? Прва импулсивна реакција, што је психолошки сасвим оправдано, наводи нас да исто тако не поштујемо симболе националног идентитета бошњачког народа ма где он био, у Сарајеву или у Новом Пазару. Међутим, народ који држи до своје славне прошлости и који се с разлогом поноси својим националним идентитетом мора прећи преко оваквих вулгарних испада и показати да је изнад моралног талога.

Овим својим поступком навијачи бошњачке националности су осим крајњег примитивизма показали и нешто друго – много озбиљније, а то је горепоменута мржња према српској нацији. Чини се да се агресивни импулс у људима најтеже мења и то представља озбиљан друштвени феномен. Али овде има још нечег. Домаћи медији су спремни да готово месецима указују на вандалско понашање српских навијача, док се о испадима навијача из земаља окружења готово ћути.

Најновији скандал наших суседа догодио се када су хрватски хулигани фудбалског клуба „Динамо“ дошли у сукоб са навијачима „Париз Сен Жермена“ и француском полицијом у самом центру Париза.[1] Ово говори о менталном склопу навијача из целог региона којим треба озбиљно да се позабаве психолози и социолози. Али вратимо се међунационалној мржњи коју су испољили навијачи сарајевског рукометног клуба.

Дакле, у питању је једно колективно одношење према српској нацији, што би требало и те како да нас забрине. Ту се није радило о појединачном испаду ментално поремећеног навијача који није социјализован и, самим тим, који није у могућности да поима основне обрасце моралног понашања, већ се радило о читавој групи која је својим простаклуком показала шта мисли о српској нацији. Међутим, Европа, којој сада сви теже, далеко је од идеала хуманости и човечности. Овим поступком навијачи из Сарајева само су показали колико су далеко од тих вредности.

За крај, морамо да кажемо да на овакве вулгарне испаде никада, али никада не смемо да одговоримо истом мером, што иначе и није у традицији српског народа. У овом тренутку треба да будемо достојанствени и да покажемо Европи ко је заиста цивилизован на западном Балкану. Само што, бојим се, у тој Европи никога неће бити брига како се поједине нације односе према. У Европи преовлађује слика о Србима као хулиганима и ратним злочинцима, коју, нажалост, ни овакво понашање навијача из Сарајева неће променити.

Без обзира на све, морамо задржати своје достојанство као нација, што подразумева поштовање симбола националног идентитета других и прихватање и спровођење у дело тог скупа идеала за које се Европа, наводно, залаже. Хајде да покажемо да смо бољи од других тако што ћемо идеале човечности спровести у дело. Тада ћемо моћи са гнушањем и презиром да гледамо на овакве простоте јер такви поступци ништа друго и не заслужују.

Закључићу речима рукометаша Србије Петра Ненадића: „Прочитао сам паметну изјаву Дражена Петровића и сад се њоме водим, а то је да највише волим када ми пуна хала звижди, а ја да дам максимум, погодим и одем срећан. Е тако и ја размишљам”[2].

Тако би требало сви ми да размишљамо и да нас не погоди превише овај дивљачки испад јер он говори о њима самима много више него о нама и ми треба да будемо поносни што смо припадници српске нације, без обзира на то да ли се слика о нама променила у тој Европи јер, не заборавимо, Европа увек има алтернативу и добро је знати шта суседи мисле о нама. Не да би им се одговорило истом мером, већ да бисмо знали да смо изнад таквог примитивизма. Најбитније је да су наши рукометаши победили и то је довољна „освета” за вулгарно понашање навијача из Сарајева.