Глобална идиотизација као "природно стање" и његове природне последице

Неколико онлајн расправа у којима сам ових дана учествовао показало ми је да велики број људи на мрежи више није у стању да когнитивно обрађује сложене реченице, већ из њих бирају простопроширену реченицу која им се допада, и онда њу бране или нападају. Ово није констатација типа „окружен сам идиотима“, „каква смо ми стока“ и сл. Распон пажње јавности на друштвеним мрежама се систематски скучава, и зато у први план избијају демагози попут Доналда Трампа са својим потпаљивачким, али кристално јасним (простопроширеним) порукама. И не, не мислим да Трамп и њему слични „Твитер демагози“ (а све више политичара и јавних личности усваја Трампову методологију обраћања јавности, чак и када њега лично презире) „заглупљују народ“, већ се прилагођавају већ постојећим трендовима.

Ово запажање (а у питању је само запажање, нисам спроводио социолошко истраживање нити ишта слично) је у директном сукобу са популарном тврдњом да се „паметни и образовани информишу преко интернета и друштвених мрежа, а глупи и заостали беспоговорно верују телевизији и таблоидима“. Напротив, мој је утисак да је публика традиционалних медија у стању да обради комплексније информације и ставове, али их по правилу прима из једног извора коме верује. Публици на Твитеру се сервирају упрошћени и сажвакани „битови“ информација, али из више конкурентних извора.

Ово је „друга страна медаље“ савремене жеђи за „јасноћом и краткоћом информације“, а кратки и симплицистички твитови су у ствари одраз у огледалу истих таквих кратких и симплицистичких наслова у таблоидима. И руководе се истом логиком, само су публике различите.

Наравно, све се ово односи само на један део публике – мноштво људи и даље не формира утисак о некој теми на основу једног твита, или једног наслова, него на основу целог чланка (у новинама, на порталу), или бар низа твитова на Твитеру. (Бар пола читалаца мојих низова чита и до краја.) Истовремено, остајем при томе да добар текст, ма колико опширан био (а ја сам бар познат по опширним текстовима), мора бити у стању да се сажме у једну тезу, која може стати у „један добар твит“. То су те „сложене реченице“ са "да, али", "и, и", "можда ипак" и сл.

Нажалост, чак и овако сажете, а комплексне мисли, превише су комплексне за пажњу једног великог дела публике, а у охлократско-тиранским тенденцијама савремене глобалне политичке сцене, то је публика која се понаша најпредвидљивије, и којој се политичари примарно обраћају. У питању је однос кокошке и јајета – ми са својим све мањим распоном пажње терамо јавне делатнике да нам се обраћају са све простијим, и све више поларизујућим порукама, које као нуспојаву поларизације додатно сужавају наш распон пажње, и спремност на дијалог. Ова стратегија повећава агресију код људи који примају и обрађују информације, иритирајући и непажљиве (или недобронамерне) читаоце, и ауторе чија се (иоле комплекснија, "и, и") мисао чупа из контекста, и само поспешује атмосферу узајамног неповерења међу грађанима.

Проток информација везаних за актуелну кризу довео је овај процес до савршенства, а заједницу до ивице пуцања. Без обзира на образовање и интелигенцију, људи се на наше очи збијају у кланове „простопроширених мњења“, и гурају цели свет у упрошћене (простопроширене) категорије. Целој ситуацији додатно доприноси чињеница да смо сви позатварани у куће и одсечени од хуманијих облика комуникације (политичка свађа на слави се најчешће завршава здравицом, а на твитеру се завршава блоком и прекидом сваког даљег контакта). Након месец и по дана карантина ми на нивоу унутардруштвеног дијалога већ имамо Хобсово „природно стање“ bellum omnium contra omnes.

А шта је природна последица Хобсовог природног стања? Свеопшти утисак да све може решити једино и искључиво апсолутни ауторитет Владаоца (или, пу, пу, далеко било, Левијатана). Владалац постаје једина спона која повезује потпуно различите моноакцентне светове завађених кланова.

Јесте ли приметили колико је на све стране скочио број позива да се неко ухапси, стреља, избаци из земље, да му се укине медицинска помоћ и сл.? Није у питању (само) неуроза изазвана карантином, или медијском паником. У питању је огољено стање друштва у коме живимо. А друштво у коме живимо (не просто ми у Србији, ми глобално) постало је друштво тираније. Пре свега тираније афеката: грађани се више не информишу да би доносили промишљене и добро информисане одлуке о питањима јавног значаја, већ да би хранили своје афекте, неурозе, нетрпељивост.

Наравно, добро је познато да заједница чији су чланови тиранисани афектима веома брзо потпада и под политичку тиранију, и ми заиста видимо на све стране успон политичара са различитим тиранским склоностима – од одсуства поштовања за законске процедуре, преко повлађивања руљи, па све до размаженог махнитања.

Како се борити против свега овога? Одговори су, бојим се, банални, и незадовољавајући. Застаните. Удахните. Прочитајте још једном. Сачекајте мало. Контролишите своје емоције, или их бар будите свесни. И пре свега, и изнад свега: будите добронамерни према саговорнику.

Ово нису никакви савети за разне ботове, халачлије, подбуњиваче, и провокаторе. Они иначе на мрежама само раде свој посао, и треба их просто избегавати. Ово су пре свега савети за све нас „нормалне“, „пристојне“, „паметне“, „интелигентне“, који имамо неодољиви утисак да смо – „окружени идиотима“. И који упркос свој нашој „нормалности“, „пристојности“, и „памети“ не успевамо да видимо су „идиоти“ исти такви нормални, пристојни, и паметни људи. Који, по свој прилици, у нама такође виде идиоте.