Хрватске цигарете и српски пушачи или дуго путовање у Европу

Није лако данас бити грађанин Србије. Док је претходна власт народу пробијала уши причом о Европи “која нема алтернативу” и покушавала да делимичним испуњавањем захтева Европске уније Србију поведе ка Бриселу, садашња је показала много већу одлучност у испуњавању постављених услова уз, разумљиво, још веће испирање мозга својих грађана, користећи исту основну тему. Не само највиши политичари, већ и многи њихови помоћници и апаратчици, а уз свесрдну помоћ њима привржених медија, месецима не престају да уверавају народ у Србији како је земља одлучно и незадрживо кренула путем ка Европској унији. По томе како је они описују и шта од ње очекују чини се да је та организација европских држава нешто налик на Земљу Дембелију, а у којој ће Србија, пошто се придружи, такође наћи мир и срећу као и њене остале чланице. С друге стране, збуњеност грађана Србије је повелика, јер види како се ово путовање прилично одужило, а и крај му се баш не назире.

Он можда и не зна да пут ка Бриселу ни за друге мале или омање земље као што је његова није био прав као стрела и посут ружама добродошлице од старта до циља, што је и прилично разумљиво. Међутим, посебно би морала да га забрине чињеница што је само за Србију одређена посебна путарина. Сем тога, коловоз којим се она креће препун је многобројних, углавном добро прикривених препрека, које се најчешће примете тек кад се стигне сасвим близу њих. Не треба ни наглашавати како те препреке уопште нису случајно постављене, него су плод озбиљних стваралачких напора стручњака из Брисела, намењене искључиво Србији. Те би се могло рећи да се њено напредовање ка Унији своди углавном на корак напред и корак назад, односно: мало крени, мало стани и - причекај. Овдашњи европесимиста лако ће закључити како ће Србија - за остварење “безалтернативе” којој толико тежи – на путу провести знатно дуже времена него што је то био случај са осталим земљама, сада пуноправним и срећним чланицама ове Дембелије. А пошто из Европске уније Србији непрестано шаљу нове услове, то је веома незахвално предвиђати када ће она и после колико савладаних препрека коначно допутовати у Европу. С друге стране, грађанина веома охрабрује што је пут којим је његова земља кренула прави европски, једино му није није сасвим јасно да ли ће, идући њиме, једнога дана угледати на његовом крају Брисел.

Како се обичном грађанину чини, прва и најтежа препрека на путу Србије у ЕУ свакако је успостављање добросуседских односа са приштинском самопроглашеном републиком, односно њено признавање. И док челници ЕУ и истакнути европски политичари о овом услову говоре без увијања, властодршци, који се устручавају да ту тугаљиву истину отворено саопште грађанину, већ му причају како признање Косова није ултиматум (него се, ваљда, заснива на доброј вољи наше Владе?). Тешко да ће ико поверовати у то. И најбезазленијима је јасно да тек после испуњења овог услова могу да почну мучни и дуготрајни преговори Србије са ЕУ. А нико не треба да се изненади ако сем општих захтева Европске уније који се морају испунити и поједине земље чланице поставе Србији своје посебне услове - према сопственим потребама и интересима.

Занимљив случај, можда и поучан, догодио се управо ових дана. Мада још није (или јесте) добила датум за почетак преговора о придруживању (о чему постоје различита мишљења), Србији је из Брисела већ стигао нови “поздрав”, а односи се на хрватску “Творницу духана Ровињ”, која се нашла у тешкој финансијској ситуацији. Према неким непотврђеним изворима, ову поруку-препоруку-захтев у Београд је донео лично г. Штефан Филе, европски комесар за проширење, човек од кога много зависи почетак преговора о придруживању и кога свакако није упутно одбити.

Било како било, по тој поруци – препоруци (услову?) Србија треба да пристане да из Ровиња увезе цигарете по за Хрватску повољнијој стопи (на коју она као чланица ЕУ више нема право). Препорука садржи и охрабрење: Србија, како поручују из ЕУ, неће бити на губитку. Сем тога, и она ће кад буде примљена у ЕУ (само што није!) уживати исту подршку Брисела. Грађанину је у поруци све јасно, једино не зна како да поступи по том “предлогу”. Да се са њим сложи и тако ојади сопствене дуванџијске фабрике или можда одбије савет г. Филеа и тиме испољи своју већ познату балканску ускогрудост и тврдоглавост. А уједно се и замери најновијој чланици ЕУ, која би касније могла да му ускрати свој глас и тако је остави пред вратима Европе.

Грађанин Србије вероватно још није заборавио како је Словенија својевремено уцењивала Хрватску и помало се прибојава да би нешто слично могло да се понови и у односу Хрватске и Србије. Хрватска је, међутим, чврсто обећала како никада неће следити пример Љубљане и да Србији никад неће постављати уцењивачке захтеве. Сасвим је могуће да су садашњи хрватски властодршци потпуно искрени у својим обећањима, али се грађанин пита шта ће бити ако се у некој следећој Влади Хрватске донесе сасвим друкчија одлука? Историја је препуна примера празних међудржавних обећања, безбројних уговора о вечном пријатељству, сарадњи и ненападању, који су се затим после краћег или дужег временског периода раскидали, а односи претварали у непомирљиве сукобе и крваве ратове. Може ли се грађанин Србије надати да ће обећање хрватске Владе опстати и у некој даљој будућности, када се његова земља нађе пред уласком у ЕУ, а Хрватска се баш онда сети неких својих посебних захтева, које нови кандидат мора да испуни како би му она дала свој глас.

Но ако је и уверен да ће Хрватска одржати реч, грађанин Србије још се није ослободио свих својих стрепњи. ”А шта”, пита се он, “ако и неке друге чланице ЕУ, пре осталих, наши први суседи, ради остварења својих посебних интереса, искористе прилику и наставе да на Србији вежбају строгоћу?”