Избори за „поустављење“ стратешког партнерства са НАТО

Ненадани априлски избори за народне посланике (заправо за другачију Владу или за нови мандат исте) крсте се различито: уједињујући, настављајуће реформаторски, историјски, визионарски, плебисцитарни (за и против председника Владе), избори из афекта, због сујете, из рачуна и др. Вероватно су сва ова објашњења у неком делу тачна па су тиме и узрочници премијерове одлуке „на изборе“. Ипак, понајвише делим утисак са онима који држе да ће ови избори бити „референдумски“ – али не о Космету или нечем другом горућем, већ о НАТО-у. Као „саставни део територије Србије“ (Преамбула Устава) Космет је скрајнут у изборној кампањи, остављен да чека евентуалну промену Устава не би ли се „бриселски споразуми“ тако поуставили. Крупна новина пред ове изборе је да је Србија на путу „евроатланских интеграција“ сасвим пришла уласку у НАТО. Тако избори могу послужити као легитимна коначна потврда владајуће политике којој је до претварања НАТО „партнерства“ у чланство остао још корак. Пре него што се одрже избори, није згорег сагледати је ли пут у „Северноатлански савез“ противан Уставу.

Народна скупштина је донела (2007) Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије (зову је резолуцијом о „војној неутралности“). Резолуцијом се Влади налаже какву политику мора да води, превасходно о Космету али и према НАТО-у. У односу на њега, „због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке Савета безбедности до (...)“ проглашава се „војна неутралност“. Неутралност према НАТО-у, као и у односу према „другим постојећим војним савезима“. Остављено је, даље, да коначна одлука по питању чланства у војним савезима буде донета на евентуалном референдуму.

Чињеница је да је Србија пре, а поготово после Резолуције, хрлила ка НАТО-у. Од Партнерства за мир (2006), преко ИПАП и СОФА споразума (2015) до последње ратификованог НАТО-НСПО „логистичког“ споразума (2016). Је ли то у складу са Уставом с обзиром на то да је Србија по Уставу суверена, независна, територијално целовита држава? Иако нема ближих одредби шта сувереност и територијална целовитост конкретно значе у односу на војне савезе, управо Резолуција то може да појасни. Чињеницом да је донета од истог органа који је и уставотворац, од Народне скупштине, Резолуција би се условно могла сматрати и актом „аутентичног тумачења“ одредби Устава о суверености и територијалној целовитости. Тиме би значење ових појмова из Устава било јасно – значе неутралност у односу на НАТО. Противуставно у НАТО-у је и то што је нарушио територијални интегритет Србије спречавајући је да остварује суверенитет на целој Уставом дефинисаној територији. Учешћем у одвајању Космета од Србије НАТО је угрозио и начела Устава о јединственом правном поретку, владавини права и др. Такође, угрожен је и уставни морал, као неписана вредност која подразумева неприхватљивост приступања војном савезу који је извршио агресију на Србију

Али, свим досадашњим споразумима са НАТО-ом Србија је практично постала његов део кроз: прихватање темељних аката НАТО-а, коришћење територије, наших ресурса и војне инфраструктуре за потребе тог савеза, усклађивање наших са НАТО прописима, куповину опреме и оружја, гаранције имунитета НАТО припадницима, одобрење приступа нашим државним и приватним објектима и др. И све то изгледа као једнострано обавезивање јер Србија није добила, на пример, гаранцију НАТО заштите. Другим речима, НАТО-у више од овога и не треба – створен је (НАТО „типским“ уговорима) правни основ за свеукупно „партнерство“ који ће се реализовати конкретним актима, уговорима, мерама. Још само да није Устава по коме је тај правни основ сасвим споран.

Отуда би ови избори, сагледани као pro et contra НАТО-а, могли бити мелем за пронатовску политику. Изборном победом било које странке из последњег скупштинског сазива, прескочила би се провалија коју НАТО прави између народних представника и самог народа – посланици су листом за НАТО и тако гласаше, а народ, напротив, тек у минималном броју то подржава (по проценама око 10%). Наговештавани изборни резултат, уз настављање пронатовске политике, оставио би на „ветрометини“ оно што је држави највећа вредност – Устав, као и Резолуцију о „војној неутралности“. У правној држави све то може да потраје само до активирања заштите Устава путем права (пред Уставним судом) или заштите Устава вољом народа исказаној на референдуму. Бар са једном од ове две заштите Устава морало би се покушати пре него што Устав, после избора, просто буде замењен „уставом за НАТО и евроатланске интеграције“.

(Српски правнички клуб)