понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Изложба за сузе и за смех
Коментар дана

Изложба за сузе и за смех

PDF Штампа Ел. пошта
НСПМ   
уторак, 26. јул 2016.

Не. Изложба „нецензурисане лажи“ у београдској галерији „Прогрес“ ипак не може да се пореди са оном Хитлеровом, односно Гебелсовом злогласном изложбом посвећеној делима „декадентне“ (и, разуме се, доминантно „јеврејске“) уметности из 1937. – као што су у првим коментарима  асоцирали неки критичари. Али није нипошто ни безазлена „креативна“ инсталација, као што би њени (анонимни?) аутори и промотери то желели да представе. Иако заступљеност међу изложеним „експонатима“, на неки начин, представља својеврсно признање , то је – да се не лажемо – истовремено и нека врста „црне листе“, јавне потернице, односно, скоро па званичне потврде „нон грата“ статуса у врлом новом свету „напредне“ Србије.    

Очигледан и непосредан узор за прављење ове изложбе била је конференција „Ријеч, слика и непријатељ“, коју је 2013. организовао црногорски владар Мило Ђукановић, где су на идентичан начин изложене насловне стране црногорске штампе уперене против Ђукановића. (А вероватно је и „кустос“ обе изложбе био исти.) Иако се несумњиво ради о ауторитарном режиму са елементима диктатуре, црногорска власт је, поштено говорећи, ипак имала неког основа за прављење овакве изложбе, с обзиром да најгледанија телевизија (Вијести) и две најчитаније новине у Црној Гори (Вијести и Дан) више или мање жестоко критикују Ђукановића и нагињу опозицији. У Србији то, не само да није случај, већ Вучић апсолутно или делимично контролише дословно све велике телевизије и седам најчитанијих дневних новина у земљи.

Заправо, ништа толико добро и прецизно не одсликава степен Вучићеве медијске цензуре и контроле медија од поменуте изложбе, која је требала да докаже управо супротно, и на којој је презентовано практично све речено и написано у протекле две године, а што је Вођа доживео као напад на његов „лик и дело“.

На изложби су постављена три видео-бима на којима се врте „телевизијски напади“ на Вучића у протекле две године – неколико секунди говора Весне Пешић у емисији на ТВ Шабац, део гостовања Марка Видојковића у јутарњем програму на ТВ Прва и говор Бранка Драгаша на Јутјуб емисији „Балкан инфо“. Дакле, у периоду од преко две године, од свих гледаних ТВ канала, Вучић и његов медијски тим нису могли да нађу ни један озбиљан инсерт или емисију на којој се говори против њега, већ је морао да потеже један локални канал (једну од неколицине локалних телевизија у држави која, стицајем околности, још није под контролом СНС-а) и једну емисију која се емитује на Јутјубу! Толико о слободи и утицају опозиције у сфери телевизијских медија, преко којих се иначе информишу милиони грађана Србије.

Даље, када је реч о штампи, на изложби апсолутно доминирају квалитетни критички текстови објављени у недељницима Време и НИН, Данасу, те Политикиној рубрици „Погледи“. Несумњиво да су ти текстови изазивали фрустрацију и бес код Вучића, али је чак и он сигурно свестан да поменути недељници имају тираж од неколико хиљада читалаца, („Данас“ можда ни толики), и да је то у сваком случају неупоредиво са тиражима остале дневне штапе, а нарочито прорежимским таблоидима који се просто утркују у дисциплини ко ће боље, луђе и неукусније да велича Вучића и црње блати његове критичаре. Дакле, док суверено контролише велике телевизије које на дневном нивоу гледа више милиона грађана и новине које имају дневно од неколико десетина до неколико стотина хиљада читалаца, Вучић једва успева – и то представља као велики успех и доказ своје „демократичности“ – да истрпи критику у новинама које једном недељно прочита неколико хиљада људи. 

Док суверено контролише велике телевизије које на дневном нивоу гледа више милиона грађана и новине које имају дневно од неколико десетина до неколико стотина хиљада читалаца, Вучић једва успева да истрпи критику у новинама које једном недељно прочита неколико хиљада људи

„Случај Курир“ можда најбоље илуструје ово о чему говорим. Када се у новембру прошле године овај таблоид привремено отргнуо контроли и објавио неколико антивучићевских насловних страница (које су се нашле и на овој изложби), одмах је настала паника у врховима власти и кренуло је да се хистерише о „државном удару“ и „атентату на Вучића“. „Курирово“ опозиционарство се нагло и неславно угасило после непуна два месеца. Вучић је кретао у изборе и није желео да допусти луксзуз да у њих уђе са макар једним непријатељски настројеним тиражним дневним новинама. Али на изложби нема назнака о томе шта су поменуте – као и све остале – новине писале, кога су пљувале и кога су на насловним странама разлачиле пре и после тих неколико „опозиционих“ седмица.

У недостатку материјала, на изложби су изложени и чланци који немају никакве везе са нападом на Вучића, попут саопштења Поповићевог СНП-а („Подићи зид на граници са Македонијом“), иако је јасно да он нити жели, нити сме да Вучића и СНС помене чак ни у најблаже негативном контексту – или, пак, аналитички текстови Ђорђа Вукадиновића, Јасмине Вујић и Љубодрага Савића са аргументима  против продаје „Телекома“, у којима се Вучић готово и није помињао већ су се само анализирали разлози за и против намераване продаје домаће телекомуникационе компаније.

Коначно, у одсуству бољег и убедљивијег „доказног материјала“, окачено је и неколико таблоидних чланака против Зоране Михајловић и Томислава Николића, за које, најблаже речено, није јасно да ли иза њих стоји „опозиционо“ новинарство, или су долазили и наручивани из владајуће кухиње и премијеровог личног окружења.

То што су на једном огромном зиду изложени само твитови, а на другом искључиво хумористички стрипови најбоље одсликава шта је од медијског простора остало критичарима Вучићевог режима, уз јасну поруку да треба да будемо захвални Вођи што (још увек!) није забранио друштвене мреже, попут неких оријенталних и блискоистичних режима који су му очигледно узор.

То што су на једном огромном зиду изложени само твитови, а на другом искључиво хумористички стрипови најбоље одсликава шта је од медијског простора остало критичарима Вучићевог режима

Све у свему, изложба „нецензурисане лажи“ била је пуцањ у празно – ако је циљ био да се квалификована јавност убеди како у Србији нема цензуре и диктатуре. Али не треба имати ни трунку сумње да ће ефекат бити постигнут када је реч о напредњачком бирачком телу – старијем, слабо информисаном и образованом – које ће са овом изложбом добити (још један) „крунски доказ“ о томе како су, ето, „сви против „Вучића“, док он, мученик, готово Исус, такорећи, голорук, са стоичким миром и осмехом трпи ударе од стране „злих странаца“ и „тајкунског зла“. И кад смо већ код тајкунског зла, замислите само какву би тек изложбу и са каквим материјалом могао, на пример, да приреди Мирослав Мишковић (па и Ђилас, Пајтић, Радуловић, Сaнда Рашковић...) – када би смео и када би му нека установа смела уступити „изложбени простор“. И то материјалом сачињеним од не тамо неких твитераша, колумниста и блогера, већ од изјава министра правде, шефова полиције, председника владе, као и његових најближих сарадника – пласираних на ударним местима најчитанијих новина и најгледанијих телевизија. И онда после неко треба да верује у бајку о „фер суђењу“, „фер изборима“ и „равноправној политичкој утакмици“?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер