понедељак, 19. април 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Јасеновац и случај Андрије Хебранга
Коментар дана

Јасеновац и случај Андрије Хебранга

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 27. фебруар 2021.

Расправе о Јасеновцу које ових данас искрсавају на сваком кораку навеле су ме да присетим свог личног контакта са причом о том логору смрти. Као дете у кући која је неговала снажну антифашистичку традицију (све бабе и деде су били активни борци), за Јасеновац сам знао откако знам за 2. св. рат. Као и за Сајмиште и Шумарице.

Када смо се из Сарајева преселили у Београд, извукли смо из стана повећу библиотеку мог покојног деде. Те књиге су биле послагане уз зидове наше гарсоњере, и заклоњене намештајем, јер полице нисмо имали. До књига је било тешко доћи, морао је да се помера намештај.

Био сам негде у 7-8 разреду када сам, тражећи неку књигу, набасао на стару књигу из 1952. која је носила наслов који мени ништа није значио: СЛУЧАЈ АНДРИЈЕ ХЕБРАНГА. Када ју је мајка видела, узвикнула је: „Јао, то је она књига о Јасеновцу!“.

Мајка ми је укратко објаснила да је процес против тог мени непознатог Хебранга био први контакт шире југословенске јавности са зверствима која су се догађала у Јасеновцу. Рекла је да је књига била забрањена

Мајка ми је укратко објаснила да је процес против тог мени непознатог Хебранга био први контакт шире југословенске јавности са зверствима која су се догађала у Јасеновцу. Рекла је да је књига била забрањена, и да су њеног оца упозоравали да је баци, „јер може имати проблеме“.

Пошто је деда Гојко волео књиге и није никада имао срца да их баци (имао је чак неке аустроугарске књиге на готици које је „спасао од комшије“, мада није знао немачки), а иначе је сматрао да књиге уништавају само нацисти, он је књигу склонио у други ред књига на полици, и на њу заборавио.

Заинтригиран причом, узео сам књигу да је прелистам. Од самог почетка ми ништа није било јасно. Мислио сам да је тај Хебранг неки усташа, а испоставило се да је комуниста, није ми уопште било јасно за шта је оптужен и због чега му се суди. Прескочио сам пар десетина страна унапред.

Упао сам усред нечијег сведочанства о томе шта је гледао у Јасеновцу. Помињали су се Макс Лубурић и фра Филиповић, запамтио сам та имена заувек, јер оно што сам прочитао биле су, без претеривања, најужасније сцене мучења, малтретирања, и убијања људи за које сам икада чуо у животу.

Прочитао сам десетак-петнаестак страна, и вратио књигу на гомилу са осећајем дубоког гађења. Био сам потпуно шокиран, никада до тада нисам имао контакта ни са чим сличним, ни квантитативно, ни квалитативно. У питању је било једно језиво формативно искуство о ужасима нацизма.

Помињали су се Макс Лубурић и фра Филиповић, запамтио сам та имена заувек, јер оно што сам прочитао биле су, без претеривања, најужасније сцене мучења, малтретирања, и убијања људи за које сам икада чуо у животу

Сетио сам се тих страница пар година касније, када сам читао „Браћу Карамазове“, у Ивановом уводу у „Великог инквизитора“. Након набрајања злочина над кметовском децом у Русији, он поентира са подацима о „зверствима која су чинили Турци на Балкану“. Препознао сам те сцене, већ сам се са њима сусретао. Само нису били Турци, био је неко гори.

Што се књиге о Хебрангу тиче, она је остала на врху наше гомиле, и врло брзо нам је узео неко од наших познаника „за своје истраживање“. Не сећам се ко је био, али књигу није вратио. Видим сада да се може наћи на Купинду, и по антикваријатима.

У међувремену сам се површно информисао о целом том случају, па не замерите ако негде погрешим. Андрија Хебранг је био високорангирани члан КП Хрватске (Хрватске?! Не Југославије? Ма шта кажете?), који је '42. ухапшен и завршио у логору у Старој Градишки. Хебранг је ускоро са групом партизана размењен за двојицу усташких челника (дакле, ипак нису баш све „усташе убијане на месту“), и након тога је наставио да заузима високе положаје у НОВЈ и послератном комунистичком режиму. Уклоњен је брзо након рата као „совјетски човек“. '48. је ухапшен.

Процес против Хебранга био је један од крупнијих и високопрофилнијих за време Информбироа. Хебранг је оптужен да је руски шпијун, али и да су га током рата врбовале усташе, којима је потказивао другове загребачке комунисте. Процес није завршен, Хебранг је наводно извршио самоубиство у Главњачи, „обесивши се о радијатор“.

Хебрангова смрт је очигледно узнемирила многе духове. Хрвати га данас сматрају „жртвом комунистичког терора“, његов син - такође Андрија - био је истакнути члан HDZ и високи државни функционер у Туђмановом режиму. Укратко, те '49. његова смрт је отворила многа питања.

Као својеврсан одговор на контроверзе, 1952. године се појавила наречена књига „Случај Андрије Хебранга“ коју је потписао високи функционер КПЈ генерал-мајор Миле Милатовић, један од иследника у процесу, а у њој су се нашли материјали и сведочанства са Хебранговог ислеђивања. И подаци о Јасеновцу.

Jугословенска јавност је била шокирана управо подацима о Јасеновцу што је довело до антихрватског одијума, због којих је 50.000 примерака књиге ускоро повучено из књижара и, наводно, „забрањено“

Подаци су даље рекла-казала, али оно што сам прочитао поклапа се са оним што сам чуо. Југословенска јавност је била шокирана управо подацима о Јасеновцу што је довело до антихрватског одијума, због којих је 50.000 примерака књиге ускоро повучено из књижара и, наводно, „забрањено“.

Хрвати тврде да је књига повучена јер је невешто скривала да је Хебранг мучен и убијен. Тврде да је књигу писао Милован Ђилас, уз помоћ Добрице Ћосића. Напомињу да је књига „десетљећима служила као извор зла“ и „лажних оптужби“.

Против Хебранга, не против усташа, Хебранга.

На један примерак тог „извора зла“ набасао сам и ја као основац. И заиста, у њој сам накратко бацио поглед на највеће зло са којим сам се срео до тада у животу. Једино што се са тиме касније могло упоредити била су ужасна сведочанства из белгијског Конга.

Тај кратки поглед на Јасеновац преко књиге која је била сведочанство о међусобном разрачунавању комуниста у време Информбироа био је за мене најнепосреднији контакт са тим ужасом. Од тада окрећем главу када се негде појави или помене Јасеновац. Тих 10-15 страна ми се запекло у памћење. Свако присећање је мали шок.

Како се тема Јасеновца поново отворила, не прође дан да не помислим на ову књигу. Нисам је никада прочитао, и дан-данас не знам шта је тачно било са Хебрангом - је ли био усташа, стаљиниста, и једно и друго? Је ли књига озлоглашена због намештеног процеса против њега, је ли процес био намештен, или због злочина за које је шира јавност сазнала захваљујући њој. Занима ме та прича, могао би се о њој снимити врхунски политички трилер.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће ЕУ признати руску и кинеску вакцину против коронавируса?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер