Је ли било скупа у Триполију?

Ретки су људи попут Алекса Џонса, америчког новинара који има потпуно објективан став када је реч о наметању “демократије“ силом „непослушним” земљама широм света. Поменути новинар у својој радио емисији[1], чини се једини, имао је храбрости и части да објективно пренесе слику која је обележила 1. јул 2011. у либијској престоници Триполи – коју су, иначе, медији на Западу готово у потпуности игнорисали. Наравно, реч је о скупу подршке либијском лидеру Моамеру Гадафију који је окупио најмање милион његових присталица.[2]

Либијска државна телевизија известила је да се у петак у Триполију окупио до сада највећи број присталица либијског вође Моамера Гадафија, који су као симбол јединства и подршке развили заставу Либије дугу преко два километара. Толико о томе да либијски лидер нема подршку народа своје земље. Оволики број окупљених довољно сведочи о томе колику подршку заправо либијски лидер ужива у сопственом народу, али далеко је значајније да ће НАТО, на челу са званичном политиком администрације председника Обаме, тешко успети да оствари свој примарни циљ – збацивање Гадафија с власти или његово убиство и постављање марионетске владе сачињене од тзв. побуњеника, који на фронту не могу да остваре значајније успехе упркос даноноћним НАТО бомбардовањима либијских регуларних снага и помоћи коју им пружају оперативци ЦИА и британског САС-а на терену.[3]

У читаву крваву игру око Либије највише се уплео несрећни Саркози који покушава да докаже да је већи побуњеник од самих либијских побуњеника. Француска је признала да је упућивала оружје побуњеницима, и то ван свих овлашћења УН, чему су се Русија и Кина оштро успротивиле[4]. Осим тога, Саркози је недавно нападнут на југу Француске[5] што довољно говори колику подршку међу обичним грађанима Француске ужива његова кампања против Моамера Гадафија, која је готово постала вид личног сукоба и нека врста вендете против либијског лидера. Нажалост, крвава кампања НАТО-а и Америке сваким даном односи све више цивилних жртава, што само још више може ујединити либијски народ у заједничкој борби против НАТО-а и његове пешадије, на терену оличене у побуњеничким снагама.

“Ми смо победници, ви сте побеђени. Нећемо се повући са бојног поља, бранићемо своју земљу и част”,[6] изјавио је Гадафи након одлуке да подели око милион комада оружја (!) цивилима и својим присталицама. Ово довољно говори какву ће евентуалну препреку морати да савладају побуњеници уколико уопште и намеравају да уђу у Триполи што је заиста тешко очекивати. С друге стране, НАТО ће тешко постићи своје циљеве бомбардовањем из ваздуха а још теже да ће се иједна земља усудити да пошаље своје војнике у Либију, нарочито због чињенице да пуковник Гадафи ужива огромну подршку свог народа. Овом приликом морамо да поменемо и чињеницу да се либијски вођа сусрео са вођама локалних племена у Либији, који су потпуно стали на његову страну знајући шта би им анархија и хаос донели и која би неминовно уследила у случају да побуњеници преузму власт у земљи.

На скупу који је уприличен у симбол подршке Гадафију, либијски лидер се народу обратио следећим речима: “Ови људи су спремни да, једног дана, рат пренесу у Европу... Ако одлучимо, можемо да кренемо на Европу као скакавци, као пчеле. Саветујемо вам да се повучете пре него што доживите пропаст”.[7]

Веома је тешко проценити крајњи исход рата у Либији, али је очигледно да уз масовну подршку либијског народа НАТО и побуњеници неће лако успети да остваре свој план. Осим тога, евентуална копнена интервенција само би увукла трупе Коалиције, која је ионако већ на климавим ногама, у један дуготрајан и мучан сукоб у којем би се суочили са либијским народом који је спреман да се бори до последњег. Западни лидери су те чињенице итекако свесни иако медији, који су под њиховом директном контролом, упорно одбијају да извештавају о маршу милиона у Триполију.