Кад јагањци "проговоре"

Белица ће тећи међу ливадама, Јелица надгледати Сабор, а труба ће се узвијати до неба, све до Овчара и Каблара, све до Жиче и Раванице, Грачанице и Богородице Љевишке... Трубачи, у својим новим, специјално шивеним оделима, шириће радост музике, топлину југа, мешавину мелоса и дружељубивости овог поднебља.

Опет ће Словенци, Срби, странци, дипломате, сложно таманити тоне јагњади и прасади, киселог свадбарског купуса, врућих погачица, проје, сира и кајмака под шатрама до ране зоре. И тако неколико дана – па ко издржи!

И "Егзит" и Гуча исказују заједничку људску потребу сједињења кроз музику, игру, жељу да се у тужним временима бар нечему заједно радујемо, па је добро што их имамо. Претпостављам да ће исти сценарио отварања (?!), исти сувенири, исти проблеми с паркингом и хигијеном остати нерешени до неког следећег сабора. Иде набоље, из године у годину, али споро. Биће најбоље када се и сами изменимо набоље и вратимо оном лепом домаћем васпитању и умерености.

Ваљда то иде с годинама, опрости ми Боже, али сваки пут изнова се до суза насмејем причи о актуелном председнику једне општине близу Ужица, економисти режима овдашњег, који је своју економску визију и стручност "доказао" управо у Гучи, пре неколико година.

Наиме, руководство једног београдског медија чији је био члан, тада у озбиљној кризи због недостатка реклама, одлучило је да отвори своју шатру у Гучи, те да доведе звезде естраде на компензацију, купи јагањце и прасиће, испече их и понуди гладним саборашима, а профит врати у касу, доказујући радницима да нису само подобни, већ и способни. Што народ каже: родила их мајка за све!

Економска рачуница показала је да ће бити фајдице ("бенефита", по новосрпској лексици), а чувени економиста је то потврдио силним шемама на папиру, те су кренули у угоститељство. Кад психолози могу да буду министри одбране, а ратни профитери угледни привредници, што и новинари не би могли да буду угоститељи!?

Елем, одмах су прешли с речи на дело, купили јагањце, прасиће и све остало. Мало су пекли, мало више заливали, све креирајући атмосферу која би привукла посетиоце да се друже с познатима... Севале су камере, блицеви, минићи – али, народ им није прилазио.

Зашто су гости отишли другим угоститељима, остала је тајна: или домаћини нису били атрактивни као аниматори културе, или је храна била лоша, или су им певачице биле заслужне другарице ДБ-а... Ко то зна?

Завршио се Сабор, а тиме и њихово кафанско менаџерисање. Предвођени економским експертом, у глуво доба, да не пуца брука, спаковали су педесетак непродатих јагњића и вратили се у Београд.

Ни цванцик нису зарадили. Но, како се то збило при првим корацима демократије у Београду, нико није смео ни да шушне, нити да их приупита:

- Куд се дедоше денги?

Можда брука и не би пукла, да се мучни Вук Бојовић, директор београдског ЗОО врта коме градски оци стално меркају плац, није јавио новом руководству после неколико месеци:

- Е, ако има оних залеђених јагњића, дајте, гладне ми животиње, не смета лавовима што је стајало.

- Ма, каквих јагњића, човече – питају из медијске куће.

- Па, оних смрзнутих, из Гуче – не да се Бојовић.

И стварно, када су отворили огромне фрижидере, имали су шта да виде: читава замрзнута гучанска јагњећа легија, све у ставу мирно, испуњавала је сваки делић хладних комора...

Чувени економиста објаснио је губитак, све слежући раменима уз неизбежне назале, вишом силом:

-Енееее, н`умем да објасним, Вис Мајор!

Једва су га спасли од Синдиката и њихове жеље за блиским контактом.

Његови гучански саборци данас су функционери најпрофитабилније мале странке у Србији и неких спонзорисаних медијских групација. О свом искуству из Гуче никада нису известили јавност, што је и неуспело заједничко улагање (опет новосрпски: "џоинт венчр"), али и ускраћивање информације пучанству.

Лавови и тигрови добро су прошли, омастивши брке. Експерт, такође: од Скупштине до општине, од функције до делегације.