Катарска криза и велики расцеп у сунитском свету

Ново усијање већ усијаног конфликта на Блиском истоку, на изглед зачудо, наступило је између дојучерашњих најближих савезника у сиријском конфликту, Краљевине Саудијске Арабије (КСА) и Државе Катар. Да бисмо избегли, чему је наше јавно мњење склоно, непримерена поједностављења пророчанског типа као што су „почиње велики рат“, односно на супрот тога „ма није се десило ништа посебно“ покушаћемо да укажемо на неколико елемената о којима би требало водити рачуна када се посматрају најновија дешавања у Заливу (персијском, или арапском, како већ ко воли)и о томе доносе политички закључци.

Актуелни саудијско-катарски конфликт је најгора криза у Заливу од ирачке инвазије Кувајта 1990.г.

Конфликт је најгора унутрашња криза Заливског већа за сарадњу (Gulf Cooperation Council - GCC), организације основане 1981. која обједињава све арапске монархије у Заливу. Овај конфликт додатно слаби сунитску кохезију.

Сукоб је експлодирао недуго након, бар што се финансијског аспекта тиче, историјске посете америчког председника Доналда Трампа саудијском краљу Салману. Иако су посетом додатно учвршћене везе САД и КСА, конфликт са маленим Катаром, додатно наоружавање саудијске краљевине, и огроман финансијски одлив односно одлив нафте из земље Сауда, додатно ће појачати подозрење према Краљевини у околним арапским земљама, па чак и неким чланицама GCC, уз извесно јачање незадовољства праћено економским опадањем на домаћем терену КСА.

Одмеравање снага је наставак и крак трајног сукобљавања КСА и Исламске Републике Иран, као и ветар у леђа Трамповој изразитој антииранској реторици, која је опет у потпуности на линији израелског става према историјском персијском ривалу.

Оно, иначе, додатно потпаљује сукоб између Муслиманске браће са једне стране и Вахабита са друге стране иако су обе структуре заговорници сунитског калифата. Комплексност сукоба је тим већа што су владајућа/е фамилија/е у Катару историјски вахабити који последњих деценија представљају стуб финансирања глобалне мреже организације Муслиманског братства.

Са друге стране управо због заједничког анимозитета према Муслиманском братству постоји блиска сарадња између египатског председика Ал Сисија и саудијског краља Салмана, тј званичне политике Арапске Републике Египат и КСА, без обзира што су ове две државе суштински различите и објективно највећи такмаци у борби за примат у арапском свету. Сучељавање је истовремено и наставак сукоба врхова две владајуће фамилије Ал-Сауд (КСА) и Ал Тани (Катар), који траје најмање од 1996., а по свој прилици има много дубљи историјски корен и сеже у стара бедуинска времена.

Овај догађај додатно олакшава „посао“ сиријском председнику Башару ал Асаду у рашчишћавању терена од сунитских екстремиста, док истовремено, отежава позиције и интересе Ердоганове Турске на Блиском истоку и шире. У том смислу ово дешавање имаће последице и на нашу регију, а пре свега на политичке прилике унутар бошњачког политичког корпуса у БиХ, односно на интерна политичка прегруписавања. Управо објављена забрана уласка у КСА, дакле током Рамазана и уочи Бајрама, једном високом бошњачком званичнику је добар пример за претходно речено.

А шта би за Србију и њене економски девастиране грађане могао да значи актуелни саудијско-катарски конфликт? Између осталог и потврдуо дугорочној финансијској „стабилности“ аранжмана са инвеститорима из Залива, али и да све популарнија „печалба“ наших људи по земљама Залива не даје само лепу могућност да се нађе, за српске прилике, добро плаћен посао у пустињском рају, него истовремено даје и мање лепу могућност да се преко ноћи нађете у земљи из које је тешко изаћи, посебно не пуних џепова.

(Аутор је дипломата и бивши амбасадор у Кувајту)