Кроки слика нашег председника владе

Током дугогодишње политичке каријере садашњег премијера, јавност у Србији могла је подробно да упозна његов лик и дело. И у време док се борио за власт и сада, као готово апсолутни владар Србије, одликовао се демагошким празнословљем, давањем обећања која је заборављао, док се према политичким противницима односио бахато и са непоштовањем, а све у стилу свог некадашњег вође и учитеља др Војислава Шешеља. Када се пре две године коначно нашао на власти, најавио је одлучну борбу против корупције, бројна хапшења и суђења тајкунима, обилату финансијску помоћ својих пријатеља шеика из Емирата, отварање нових радних места и реформе, реформе и само реформе које ће препородити Србију...

Но, он се не зауставља само на речима. Кад је потребно премијер зна да личним примером бодри угрожено становништво, похита да спасава завејане или да на месту најугроженијем од водене буице драматичним гласом упозори генерала задуженог за одбрану: “Диковићу, ако Шабац падне, ви знате шта вам је чинити!” Исто тако, он се не устручава да реагује и на друге појаве у друштву, те да и тврђење како је докторат министра полиције плагијат сажето оцени: “У животу још нисам чуо већу глупост!”

Ако се погледају његови односи са владајућим политичарима великих светских сила, очито је да су они - бар са премијерове стране – изузетно учтиви и веома понижавајући, што се нарочито могло запазити приликом његових састанака са немачком канцеларком Ангелом Меркел, при чему се мора додати да је у својој понизности далеко надмашио своје претходнике.

Ни његовим односима са страним амбасадорима, поготово представницима најмоћнијих држава света, тешко је наћи замерку. Они му радо дају савете, а премијер их прима са осмехом, уверен како странци најбоље знају шта је најкорисније за Србију (иако амбасадори деле савете из сасвим других разлога – усмеравају нас према жељама и потребама земаља које су их послале у Београд ). Наизглед, све је у најбољем реду и без трзавица, али се онда покаже да, ипак, није баш тако. И поред потпуне посвећености испуњавању задатака које му поштари-амбасадори редовно доносе, премијер се пре неки дан нашао у великој неприлици.

Пошто су и он и његови сарадници нашој јавности доста дуго, и, они су мислили – успешно – пунили уши паролом “И ЕУ и Русија” (претходну : “И Косово и ЕУ”, одавно су ставили у архиву), није уопште очекивао да ће га амбасадор САД, г. Мајкл Кирби, неувијено упозорити да та прича спада у бајке. Истина, није му то рекао непосредно, већ преко интервјуа за новопазарски радио 100 плус (Не мора ништа да значи, али је увек разлог за бригу кад се амерички амбасадори обраћају мањинама у Србији; сетимо се Зимермана и његовог дружења са Албанцима у Приштини) поручио премијеру :” Иако Србија јесте изјавила да поштује територијални интегритет свих земаља чланица ЕУ, није изричито поменула Украјину и читаву њену територију”, а што би преведено на српски значило: "Или сте на путу за Европску унију, која је увела казнене мере Русији због грађанског рата у Украјини и припајање Крима или сте на Путиновој страни”.

Изненађен и потресен овако отвореном изјавом амбасадора Кирбија, који је, како је премијер рекао “иначе велики пријатељ Србије” (не знам да ли се тако може описати званични представник земље која нам је за последње две и по деценије нанела толико зла, јер је амбасадор, пре свега, службеник Стејт департмента) што је посумњао у праве намере Београда, сместа је из свог кабинета послао званично обавештење. У њему се наводи да је премијер већ више десетина пута изразио недвосмислени став да Србија поштује територијалну целовитост Украјине, укључујући и Крим, који је саставни део украјинске државе. Премијер је нагласио и како “наши пријатељи не разговарају са нама језиком ултиматума. Пре нећу да будем премијер него што ћу то да дозволим”, изјавио је у свом познатом стилу крупних и празних речи.

Ово саопштење било је претходно цензурисано за јавност у Србији. Тек сада је она из њега сазнала и за Крим, док је читав текст, већ одраније био доступан читаоцима новина у Немачкој, Француској и Аустрији.

Тако је овај мали неспоразум између “великог пријатеља Србије” и председника владе случајно открио да и такозвана транспарентност у коју се премијер често и радо заклиње, има неке затамњене и непрозирне делове, који досад ниuи били доступни већини грађана Србије, те би такви и остали да није било интервјуа амбсадора Кирбија за новопазарски Радио 100 плус.

На премијерово посипање пепелом, сам амбасадор није ништа рекао. Једино је из његове београдске канцеларије стигла изјава да је амбасадор погрешио, и да је, после обавештења из кабинета А. Вучића, сада све јасно, а амбасада жали због грешке. Затим следи дословни цитат изјаве г. Кирбија: “Србија је јасно рекла: `Ми подржавамо територијални интегритет свих земаља чланица УН`. То је оно што сви говоре. Нису додали реченицу: `укључујући Украјину, укључујући читаву територију Украјине`. То је пре подтекст него што је експлицитно речено”. На крају, није баш потпуно јасно због чега је амбасади уопште жао и у чему је, заправо, амбасадорова грешка.

А у читавој епизоди, не много пријатној по премијера, остала је некако сасвим по страни чињеница да су на власти у Кијеву, заправо, побуњеници који су уз обилну помоћ из иностранства срушили легално изабрану владу и да они управљају Украјином према жељама и потребама Сједињених Америчких Држава. Што је све прилично различито од случаја Крима, где се становништво без икаквих сукоба (а камоли крвопролића) огромном већином гласова изјаснило за повратак својој матици од које је својевремено отргнуто самовољном одлуком Никите Хрушчова.