Migranti između samožive Evropske unije i širokogrudog srpskog premijera

Evropska unija zbunjena je i preplašena najezdom stotina i stotina hiljada (prema nekim nagoveštajima, biće ih u milionima) migranata iz ratom i bedom zahvaćenih zemalja Azije i Afrike. Zemlje članice Unije nemaju mnogo simpatija za nezvane nevoljnike, koji u “rojevima” – kako kaže engleski premijer Kameron – nadiru na evropski kontinent, već se međusobno prepiru nastojeći da svaka od njih primi što manji broj migranata, a brigu o njima što je više moguće prevali na pleća drugih.

U tom cilju, Mađarska, koja smatra da je najugroženija, već nekoliko meseci pravi ogradu na granici sa Srbijom. Ostalih 27 članica EU nema ništa protiv toga, važno je samo da ograda postigne svoj cilj: da smanji broj migranata koji ulaze u evrozonu, a Srbiji šta bog da. Uostalom, ona je i tako samo jedan od kandidata za pridruživanje Briselu, a prva poglavlja za taj složeni i dugotrajni postupak nisu još ni “otvorena”, te se može samo nagađati da li će se to ikada i dogoditi.

Na svom putu ka Nemačkoj i Engleskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj, migranti, pošto prođu kroz Mađarsku, stižu u Slovačku, koja – bar zasad – ne najavljuje da će podizati ogradu na granici sa Mađarskom. Slovačka ima puno razumevanje za nevolje izbeglica i spremna je da prihvati kontingent od 800 (osam stotina!) muslimana, ali, kako lepo i saosećajno izjavljuje predstavnik za štampu ministarstva unutrašnjih poslova te zemlje, “mi nemamo džamije u Slovačkoj, i kako će se onda muslimani integrisati u naše društvo ako im se ovde ne bude sviđalo? Mi možemo da primimo hrišćane ali ne i muslimane”, zaključuje on svoje obrazloženje, dodajući da stav njegove zemlje nije diskriminatorski, već joj je glavna briga opstanak zajednice.

Ima li na ovakve stavove nekog reagovanja u Evropskoj uniji? Razume se da ima. Predstavnica za štampu Evropske komisije Anika Brajthard kaže da ne može neposredno da komentariše stav slovačkih vlasti, ali u isto vreme poručuje da je u državama Evropske unije zabranjen svaki oblik diskriminacije.

Izjava “okruglo pa na ćoše” sasvim je u stilu evropskih portparola, te je teško poverovati da će se posle ove primedbe nešto promeniti u ponašanju slovačkih vlasti prema migrantima i da će one pohitati da im (iako nemaju džamije) širom otvore granice svoje zemlje.

Granice Evropske unije su za ove nevoljnike usko grlo, a sve deklaracije o humanosti i pravima na azil begunaca iz ratom ugroženih područja ostaju samo u govorima političara i njihovih predstavnika za štampu.

S druge strane, Srbija, zemlja sa veoma bogatim iskustvom u prihvatanju izbeglica (najčešće svojih sunarodnika), u čemu se naročito izvežbala u prošlom veku, trudi se da, koliko je u stanju, pomogne i najnovijim izbeglicama iz Azije. Čine to i državne i gradske vlasti i obični građani.

Samo po sebi razume se da u toj akciji učestvuje i njen neumorni premijer. On je pre neki dan, iskoristivši pauzu između dva sastanka, posetio migrante u nekadašnjem parku, a sada ledini kraj beogradske autobuske stanice.

Iznenađeni azilanti, pošto ne čitaju srpske novine, a još je manje verovatno da gledaju televiziju, nisu ni mogli da znaju kolika ih je sreća zadesila i kakvu im je počast premijer ukazao. U stvari, nisu imali pojma ko je taj čovek koji je došao među njih, a kada su im novinari objasnili, oni su rekli da je to “okej”. Što sve zajedno premijera nije nimalo obeshrabrilo – navikao je on na mnogobrojne nepravde koje mu se neprekidno čine, i to ne samo od opozicije, ali ga one ne obeshrabruju ,,jer sve što radi - radi u korist Srbije". Najprisebniji su bili i ostali Arapčići kojima je premijer kao letnji Deda Mraz delio poklon-paketiće, i u srdačnom razgovoru sa njima pitao ih da li navijaju za Mesija ili za Ronalda.

A to nije bilo sve. Premijer je zatim, u svom poznatom stilu vrućih parola i brzopletih izjava, obećao da će Srbija azilantima pomoći koliko može. I dodao da će se videti i hoće li će Evropa pomoći Srbiji. “Ako pomogne, dodao je – hvala, a ako ne pomogne – opet hvala.” Zatim je rekao da će neki od azilanata “možda i ostati u Srbiji, i da su oni dobrodošli, Srbija neće imati ništa protiv”. Time ih nadahnuti premijer poziva da postanu građani Srbije, koja je - bar prema slovačkim standardima – pogodna za njihovo naseljavanje pošto ima džamije.

Premijer, istina, ne zna (uostalom, kao ni drugi stanovnici Evrope) ni ko su ti ljudi, ni kakve su im kvalifikacije, ni šta bi mogli da rade u Srbiji. Ko će im ovde dati i kakav posao? O svemu tome premijer će, možda, ako stigne, razmišljati kasnije, a između dva istupanja u javnosti.

U međuvremenu Evropska unija nastavlja da brine o migrantima. Zna da idu hladniji dani, stiže zima, ne mogu oni da spavaju po parkovima i ledinama, čekaonicama ili ispod automobilskih parkirališta. Stoga će Srbiji poslati 3.200.000 evra kako bi u Beogradu izgradila privremeni centar za njihov smeštaj. A daće i mnogo više, samo da se oni što duže zadrže u Srbiji i da što manje uznemiravaju staru dobru Evropu.

Nije izvesno, ali se može pretpostaviti kako je premijer došao u park da deli paketiće ohrabren izjavom svog velikog prijatelja i savetnika u mnogim prilikama, g. Majkla Kirbija. Američki ambasador u Beogradu pohvalio je nedavno način na koji se srpska vlada odnosi prema migrantima i naglasio da su SAD spremne da Srbiji pruže pomoć u suočavanju sa ovim problemom. Vrlo “plemenito i nesebično” od Bele kuće, s obzirom na to da ga je ona i proizvela svojom politikom izazivanja ratova širom sveta, pa tako i u Africi i na Bliskom istoku.